INTERVJU - Dušan Vlahović: Teraju me sa treninga, da nisam takav možda bih se ugasio u Partizanu

Negde u ovo vreme pre pet godina, redakcija MOZZART Sporta je razgovarala sa Dušanom Vlahovićem.

Povoda je i te kako bilo iako je imao samo 15 godina. Postigao je četiri gola u derbiju protiv vršnjaka iz Crvene zvezde i potpisao prvi profesionalni ugovor sa Partizanom. Bio je visok 190 centimetara i već tada se glasno pričalo da srpski fudbal dobija neku verziju Zlatana Ibrahimovića u ’haubici iz Zemuna’.

Koliko god to tada pretenciozno zvučalo, Vlahović je ove sezone nadmašio Ibrahimovića u direktnom odmeravanju. Mladi srpski napadač je bio jedno od otkrića sezone u evropskom fudbalu. Mnogi ga sada uz Mbapea, Halanda, Kejna, Andrea Silvu vide kao zvezdu prelaznog roka među evropskim ’devetkama’. Postigao je čak 21 gol za Fiorentinu u Seriji A i postao prvi stranac posle mitskog Gabrijela Batistute kojem je to pošlo za nogom u ljubičastom dresu.

Stoga smo samo na jedan način mogli da započenom intervju sa pet godina starijim i mnogo poznatijim Vlahovićem od onoga s početka priče.

Šta vozi Vlahović?

„Hm... Ništa“!

Nije Jugo? Kabrio?

„Nije, to samo Batistuta vozi, ha-ha-ha“.

Sve pare šalje kome?

„Kevi i ćaletu“!

Dok lista i čita onaj intervju od pre pet godina u časopisu MOZZART Sporta, Vlahoviću se otima smešak yadovoljstva. Konstatuje da je već tada imao cilj da jednog dana obuče dres Real Madrida. Kako je krenuo u Fiorentini i šta je sve uradio ove sezone, to sad već ne deluje kao dečački san. Već kao neka lako zamisliva budućnost odraslog muškarca.

Na stranu šala, da li si očekivao ovakvu sezonu i da te porede sa Batistutom?

„Iskreno, nisam. Imao sam neki cilj pred početak sezone ali nije bio baš 20 golova. Na televiziji u Italiji stalno objavljuju liste strelaca i kad sam došao do 10, cilj se menjao. Moj drugar Todor i ja smo svake nedelje gledali listu i pričali koga jurim dalje. Ajde sad Ibru, ajde sad Imobilea, ajde sad Lukakua... Ali u poslednje tri utakmice nisam dao gol i nisam uspeo da prestignem Lukakua. Naravno, svakako sam zadovoljan sa 21 golom“, počinje Dušan Vlahović priču za MOZZART Sport.

Rud van Nistelroj je jednom prilikom rekao da je sa golovima napadača kao sa flašicom kečapa? Udaraš, udaraš i nekad neće da krene. A onda kad krene, samo sipa...

„Ima sve svoje zašto. Sve se zasluži kroz rad i odricanje. Naravno, biće momenata kada neće ići, ali dobro. Svega toga sam svestan. Poenta je samo da radiš više od od ostalih, da budeš smiren, da veruješ u sebe i da slušaš one koji imaju savet. Na kraju sve dođe na svoje“.

Gde je krenulo? Imao si minutažu i u prvom delu sezone, ali nije išlo ni tebe ni celu ekipu.

„Prekretnica u dosadašnjem delu moje karijere je bio dolazak Ćezarea Prandelija na klupu. Bio sam tada u reprezentaciji i prijatelji su mi slali njegove izjave. U fazonu, ’ne znam šta je ovaj video u tebi, ali stvarno priča sve najbolje’. Nisam se mnogo obazirao. Kad sam se vratio, odmah smo seli, razgovarali i objasnio mi je šta sve želi i planira sa mnom. Rekao mi je da ne brinem, da budem rasterećen, da će mi dati šansu i da treniram kao do sada. Prvih pet utakmica nisam dao gol, ali je bilo stativa, prečki, zicera... I onda me on protiv Sasuola stavi da izvodim penal. Nakon pet utakmica ga konačno dam i taj gol mi je do sada bio najteži u karijeri. Posle njega se sve okrenulo naglavačke. Bez Prandelijeve pomoći ne bi bilo ništa od ovoga. On me je pogurao. Dao mi je bezgranično poverenje i biću mu zahvalan do kraja života“.

Za njega u Italiji važi glas da je divan čovek i da ne pripada onoj grupi trenerskih vukova teškog karaktera.

„Jeste. A očigledno ume da radi sa napadačima. Blistali su kod njega Mutu, Baloteli, Toni, Đilardino... Ima nešto. Imam običaj da posle svakog treninga ostajem i radim, a on je ostajao sa mnom i pored pomoćnog trenera. Objašnjavao mi je neka kretanja, kako bi trebalo da šutnem u kom momentu… Prandeli zna kako da priđe i razgovara sa igračem. Ne samo o fudbalu. Kada neko u bilo kojoj sferi života ili poslu veruje u tebe, sve je mnogo lakše. Rekao mi je da budem slobodan u igri. Naravno, sedam, osam utakmica tako pa ćemo videti šta i kako dalje. I hvala Bogu, dao sam taj gol protiv Sasuola, pa nakon tri dana opet penal protiv Verone i krenulo je. I onda je usledila ta pobeda nad Juventusom u Torinu kad samo ih dobili 3:0 i kad sam dao gol“.

Često čujemo da je rano za nekog mladog igrača kada ode u inostranstvo. Ti si primer da je to dobra stvar. Ali koliko si u tom trenutku bio neobučen za taj nivo u italijanskom fudbalu?

“Moja situacija je bila čudna. Otkako sam potpisao za Fiorentinu, više nisam igrao za Partizan. Skoro godinu i po dana bez fudbala. Samo treninzi sa strane. Ponekad sam tek trenirao sa ekipom ali uglavnom sam udarao u daske na Teleoptiku. Ekipa sa jedne, ja sa druge strane. Bio sam dete i možda nisam previše razmišljao o tome. Da sam imao neku drugačiju glavu, ko zna šta bi bilo sa mnom… U prvom delu sezone sam nešto i igrao ali u drugom nisam. Bila je to sezona kad smo osvajali duplu krunu. Prestižeš Zvezdu, uzimaš im titulu ispred nosa, dobijaš ih u finalu kupa… Ja sam bio tu, a kao da nisam. Taman posla da nisam bio srećan zbog uspeha. Navijač sam Partizana, drugari su mi igrali, trener Nikolić je bio odličan ali ja sam imao tu situaciju zbog koje nisam mogao biti kompletno zadovoljan. Roditelji su mi bili najveća podrška, ali da nisam sam prelomio u glavi, možda bih se i ugasio… Kažem, igrao sam prvi deo sezone, pa sam se povredio i kad sam se vratio, već je bio gotov taj proces mog sklanjanja iz ekipe. Kad je došao novi trener Đukić, nije me nigde bilo”.

Da li si ljut na nekoga u Partizanu zbog toga?

“Ne bih komentarisao. Sve je to prošlost”.

Kako se posle toga pokazati odmah na početku u Italiji?

“U glavi sam verovao da ću da dođem i da igram. Da pokidam, da gazim, da mnogo treniram. Ali realnost je bila da mi je trebalo mnogo vremena da se vratim u takmičarski ritam i fudbal. Nenormalno, mnogo sam izgubio za tih godinu i po dana. U najbitnijim godinama kada je neophodno da igraš. Za bilo koju selekcu. Bile su mi potrebne dve i po godine da se vratim. Nisam imao čak ni pravi trening, a dolazim u Italiju gde je sve drugačije. Pogotovo taktički”. 

Ko ti je u toj situaciji najviše značio na početku u Firenci?

“Bleki (Nikola Milenković op.a.). Već je bio starter i imao iza sebe Mundijal. Već je imao neke izgrađene odnose sa igračima i to mi je pomoglo da sve ide samo od sebe. Bio mi je pri ruci za sve što mi treba. Gde on, tu i ja. Video je da mi je teško i savetovao da ne brinem i da samo treniram. Godinu dana je svaki dan dolazio po mene pre treninga i vraćao me kući. Naravno, mnogo mi je pomogla i porodica koja je tada dolazila na svakih petnaestak dana do mene”.

Brzo si debitovao…

“Već posle tri kola. Protiv Intera. Pioli je bio trener…”

Pioli je trener koji je lansirao Blekija, Sergeja, Kjezu…

“Bio sam sa mladom reprezentacijom u Rusiji i vratio se u čevrtak u Firencu. Pioli mi je rekao da nisam bio tu cele nedelje i da nije realno da debitujem u subotu. Poslao me da odigram za “primaveru” 90 minuta. Ja odigram, dam dva gola i pobedimo. Sledeće nedelje opet ista priča. Treniram sa prvim timom i igram za “primaveru”. I u četvrtom kolu me prvi put povede sa ekipom. Ja presrećan. Ideš na utakmicu protiv Intera, kultni stadion San Siro…”

Zaista prelepo mesto za debi…

“Bilo je 1:0 za njih kad me poslao na zagrevanje. Rekao mi je da ulazim na poluvremenu i ja sam bio presrećan. Odmah pun spirnt na zagrevanju! Istežem se ja i mi damo gol. On me vrati na klupu jer 1:1 je odličan rezultat i ne treba mu da uvodi napadača. Ja na klupi, sliva se znoj sa mene i govorim u sebi ‘pa da l je moguće, bio sam tako blizu…’ Inter povede 2:1 u 83. minutu i on me je odmah uveo”.

Kako je dalje išlo?

“Bio sam pri prvom timu, ulazio neke utakmice, jednu čak i počeo ali iskreno da vam kažem: nisam bio spreman. Nisam još bio na tom nivou za Seriju A. Onda su doveli Murijela, bili su ti Simeone, pa iskusni Tero i video sam da neće biti mesta za mene. A sa Piolijem sam imao stvarno dobar i iskren odnos. I šta ću, kako ću… Bili smo na mini pripremama na Malti, naporno radim, ali vidim da nema mesta za mene. Svetsan sam toga i nema na koga tu da se nešto ljutim. Jednostavno, ona pauza u Partizanu je ostavila traga. Setim se da mogu u omladince i tražio sam da me pošalju u “primaveru”. Trenirao sam s prvim timom ali sam utakmice igrao za omladince. I baš mi je leglo! Dao sam 22 gola na 20 utakmica, osvojili smo kup i Pioli me je vratio u prvi tim. Dao mi je baš dobru minutažu na tri vezane utakmice. Rezultati nisu bili neki i on je otišao. Umesto njega je došao Montela”.

Kako te je on video?

“Rekao mi je: Ti se ne vraćaš više u “primaveru” već ostaješ sa nama. I svih 10 utakmica kod Montele u finišu prvenstva sam igrao. Taj njegov gest me je dodatno napumpao samopouzdanjem. Iako nisam imao sreće da lopta uđe u gol. Pogađam stative, izbijaju mi sa gol linije, ali Montela je bio miran. Samo mi je govorio da nastavim da radim. Na pripremama sam igrao protiv Arsenala i Benfike, dao gol i kad smo se vratili, čekala nas je utakmica sa Moncom u kupu. Tu sam već očekivao da ću igrati prvu postavu zbog dobrih priprema ali me on nije stavio. Nisam bio ljut, ali bilo mi je krivo. Monca povede 1:0 i ja gledam na sat… Već 70. minut. Mislim se: ‘šta je s ovim čovekom, hoće li da me ubaci?”. Konačno me uvede negde 15 minuta pre kraja, a ja postignem dva gola i donesem nam pobedu. Od tada sam bio u rotaciji do nekog perioda”.

Znamo kakav je strelac bio Montela. Koliko je za mladog napadača dobro što je imao takvog trenera uz sebe?

“Montela mi je najviše pričao. Čak smo i zajedno radili završnicu u kojoj je i on šutirao. Ostajao je sa mnom i zahvalan sam mu. Pet utakmica zaredom me je stavio da igram, samo sam prvu dao golove ali me je on i dalje držao u prvih 11. Onda je došla utakmica protiv Intera kada me je preselio na klupu ali me je uveo u drugom poluvremenu i ja sam postigao gol u 93. minutu za 1:1. Odmah sam mu potrčao u zagrljaj. Osećam kad je neko dobar prema meni i želim da se odužim toj osobi”.

Sa Montelom u zagrljaju

Posle Montele je došao Bepe Jakini. Ne baš jako ime kao Aeroplanino.

“Ma i on je odličan čovek. Imali smo perfektan odnos. Sa svakim sam bio dobar. Ja sam neko ko radi, ćuti i sluša. Ne bunim se i čekam šansu da je iskoristim. Zbog toga nikad nisam problem sa trenerima. Ali kod Jakinija je bilo da igram jednu, dam gol, a on me sledeću utakmicu stavi na klupu. Kod svakog igrača je bitno poverenje i kontinuitet jer je onda sve lakše. Naravno, tada treba da treniraš još više. Ali ako igraš dve pa ne igraš dve, onda je to jako teško”.

Sad te čeka nešto sasvim novo što se trenera tiče. Čuveni Đenaro Gatuzo. Različit tip od svih prethodnih.

“Svetski šampion, igrao za Milan, ne znam ni koliko Liga šampiona je uzeo… Koliko sam skapirao, stvarno je posvećen trener koji nikad ne odustaje. Veliki motivator gladan pobede. Jedva čekam da ga upoznam”.

Koja je to tajna veza Fiorentine i špiceva. Znamo svi kakav je mit Gabrijel Batistuta u Firenci. A znamo i da nijedan strani napadač u Toskani posle njega nije imao ovakve brojke kao ti. Kakav je osećaj kada vidiš sebe u istoj rečenici sa legendarnim Batigolom?

“Nedavno je slavio 50. rođendan i centar grada je bio pun. Jeste to grad od 400 ili 500 hiljada stanovnika, ali napuniti centar za bilo čiji rođendan je velika stvar. Možda samo par igrača mogu to da dožive. Stalno se priča o njemu, stalno se svi drugi porede sa njim. Iznad njega ništa ne postoji. Kasnije su igrali Mutu, Toni, Đilardino, Joveta… Od stranaca, samo smo ja i Batistuta u moderno vreme dali preko 20 golova. Od Italijana je Luka Toni dao 31 kad je bio Zlatna kopačka”.

Nije samo Batistuta. Pomenuo si tu ‘tajnu vezu’ Firence i ubojitih napadača. A ima i veza sa igračima sa Balkana.

“Uvek je Viola imala dobre napadače. Idealna sredina. Kad sam prelazio iz Partizana, imao sam osećaj da su jako ozbiljan klub za razvoj mladog igrača. Nisam se nimalo dvoumio. Video sam tradiciju: Joveta, Ljajić, Nastasić, Stevan Savić, Bleki… Pa od igrača sa Balkana još Iličić, Rebić, Miki Badelj… Ima neka tajna veza Fiorentine i igrača sa ovih prostora. Da li nam nekako legnu taj grad i taj klub, nemam pojma. Ali ima nešto”.

Nije baš pritisak kao u Juventusu, Milanu ili Interu, ali nije ni da je lako. Specifična sredina, grad i klub. Zaslužuju više od ovoga.

“Imam na fejsbuku neke stranice koje pratim i na jednoj od njih sam video večnu tabelu Serije A. Na njoj je Fiorentina peta. Ispod su klubovi poput Napolija ili Lacija za koje bi neki danas rekli da su top. Fiorentina nije mali već veliki klub u Italiji. Generalno, ovih nekoliko poslednjih sezona su bile lošije ali Fiorentina kao klub pripada vrhu. Mnogo je lepo igrati i živeti tamo. Pogotovo što je jedini klub u gradu i onda svi navijaju za tebe. Nema podela i drže do svog kluba. Zato su kao navijači fantastični. Kada ne ide dobro, pomalo je teško igrati tamo. Kada pobeđujemo, prelepo je”.

Iako niste imali dobru sezonu, dali ste im poklon za pamćenje. Retko gde mrze Juventus kao u Firenci, a vi ste ga razbili ove sezone.

“Nemaju omraženijeg rivala od Juventusa. Žive za utakmice protiv Juvea. Mogli smo da postanemo jedina generacija u istoriji kluba koja je pobedila Juventus oba puta u sezoni. Tamo smo ih dobili 3:0 ali je kod kuće nažalost bilo 1:1. To mi je žao”.

Ta pobeda je samo dokaz da ste mogli više u sezoni.

“Nismo očekivali da se borimo za opstanak i nismo srećni zbog sezone kakva je ispala. Nadam se da će se Fiorentine vratiti gde i pripada”.

Ipak, ti svojim ličnim učinkom moraš biti zadovoljan.

“Srećan sam i ponosan jer znam šta sam prošao da dođem do toga. Najopasnije je sada pomisliti da sam uradio nešto ‘vau’ i da onda sledeće dam pet golova. Moja ambicija je da sledeće sezone postignem sličan broj golova. Da ne zvučim bezobrazno, ali želim da dam i više. Velika je stvar dati i 16 ili 17 golova sa 21 godinom u Italiji. Ali za mene lično bi to bio neuspeh. Moje ambicije su da postignem više golova”.

Kao na primer ona lepotica u het-triku protiv Beneventa. Ne viđa se baš često centarfor koji primi loptu na 40 metara, otrese čuvara i onda ispali projektil sa 25 metara pod prečku.

“Nikad nisam imao kočnice da li nešto da probam ili da se dvoumim. Jednostavno, u nekim periodima nisam imao dovoljno samopouzdanja. Ali uvek sam radio na tome. Volim da treniram i ostajem posle treninga da radim završnicu. Probam iz okreta, iz prve, levom, desnom… Sve. Na utakmici to dođe prirodno posle toliko rada. Želim da učestvujem u igri i da uživam u fudbalu. Zbog toga sam i počeo da se bavim ovim sportom. Trudim se da pomognem i saigračima, da istrčim neki presing, da pokrpim…”

Nedavno si zapalio društvene mreže potezom sa treninga. Ajde iskreno, koliko si puta pokušao da bi uspeo?

“Video sam od Nejmara. On je to stavio na mreže dve, tri nedelje ranije. Ali on je bio malo ispred stative. A ja sam hteo da budem iza gola i da mi bude još teže. Iskreno, pokušao sam 10 puta. Prvo mi je trebalo dva, tri puta da se koordinišem i procenim let. Ali 10 puta sam je šutnuo i to je to. Rekao sam im da snimaju poslednje dve lopte i već je prva ušla. Generalno volim takve izazove. Ima tih igrica da ubacimo loptu u kantu za smeće ili da damo gol iza gola. Padne neka opklada u piće, kafu, večeru… Najviše volim završnicu, ali može sve”.

Koliko treniraš?

“Nekad me čak i teraju sa terena. Govore mi da odmorim. Treneri mi to govore, a ja odgovaram: Od čega da se odmorim?! Imam 21 godinu. Kad ću ako ne sad? Kad radim posle treninga, volim da ostanem pola sata ili sat. Dok me ne isteraju. Jedino dan pred utakmicu ne ostajem mnogo da bih bio svežiji. U većini slučajeva mi treneri kažu da završim”.

Taj potez je bio u stilu tvog idola Zlatana Ibrahimovića. Kamera te je jednom prilikom uhvatila kako gledaš u njega kao što je on gledao u svog idola Ronalda.

“To je bilo prošle sezone u tunelu. To je moj idol iz detinjstva. Do pre par godina sam ga gledao na televiziji, kačio njegove splike na instagram, pisao svašta i sad igramo jedan protiv drugog. Ostvarenje sna! I zato sam želeo da iskoristim taj momenat da mi kroz glavu prođu ta neka osećanja i uspomene. Mnogo sam prošao da bih došao tu gde sam“.

Jedan od saigrača ti je još jedno veliko ime svetskog fudbala Frank Riberi. Kakav odnos imaš sa njim?

“Specijalan. Pogotovo što je duplo stariji od mene. Gledao sam ga kao dete na svetskim prvenstvima. Znao sam ko je i šta je. Pričao sam sa tatom i on kaže: ‘Ti imaš kao neki odnos sa Riberijem?! Pa sine, bre, mi ga gledali na televiziji pre par godina. I sad ti kao dobar sa njim?!’ To su te neke čari. Od njega sam mnogo naučio. I iz priče, i iz prakse. Imao sam ja i ove sezone momente kad mi je bilo teško i tada je Riberi pričao sa mnom. Mnogo mi je pomogao. On je čovek koji je 15 godina igrao na top nivou i obeležio je jednu eru u fudbalu. Mnogo sam srećan i počastavovan što mogu da delim svlačionicu sa njim, da ga gledam, slušam i učim od njega... On se postavio kao da smo mi igrali 15 godina na top nivou, a da je on početnik. I dalje je gladan, ima mentalitet pobednika i fantastičan je u svakom smislu. A sve vidi na terenu i zna kako kada i kako treba da je da“.

Pored idola i saigrača, tu su i velika imena koja su ti rivali. Italija je uvek važila kao dom vrhunskih defanzivaca. Koliko je teško dati 20 plus golova kada te čuvaju Kjelini, Kulibali, Bonući, De Fraj…

“Svuda je teško dati gol ali i ja mislim da je Italija najteža za napadače. Znam koliko mi radimo na taktici i znam da ja kao napadač ne bih voleo da igram protiv Fiorentine. Zbog taktike i načina igre. Većina ekipa je iza lopte i taktički se savršeno pomeraju. Čak i napadači pomažu odbrani. Često sam na 35 ili 40 metara od svog gola. Zato je najteže davati golove u Italiji. Najgore su mi zatvorene utakmice kad se neko brani protiv nas. Nebitno da li napadaju Ronaldo, Lukaku ili Murijel, ali Verona, na primer, uvek igra igrač na igrača. Nema udvajanja ma kako da se zoveš. Lakše mi je igrati protiv većih ekipa koje nas napadaju pa imam prostora za kontru“.

U ovoj sezoni si dao i prve golove u dresu reprezentacije. Posle velikog razočarenja protiv Škotske, Piksijeve revolucije u nacionalnom timu i tvojih golova, logično je da te mnogi gledaju kao neku novu snagu reprezentacije koja bi mogla da napokon uradi nešto. Ložimo li se bez pokrića?

„Ja prvi kažem da se ložim! Samim tim što je to reprezentacija. Klub gledam čisto profesionalno. Ajde, Partizan gledam drugačije jer za njega porodično navijam od malih nogu. Ali generalno, klubovi su posao i gledamo ih kao neki profesionalizam. Za reprezentaciju igram sa drugačijim osećanjima. Imamo ozbiljan entuzijazam, ali pre svega imamo ozbiljan kvalitet u igračima. I mislim da to pokazujemo u ovim kvalifikacijama. Samo nas je Portugal nadigrao u prvom poluvremenu“.

Možda je baš napad najveći kvalitet Srbije. Tu su još Aleksandar Mitrović i Luka Jović. Koliko vas trojica možete da se uklopite

„Naravno da mi imponuje što imamo takve napadače. Pre svega, generalno imamo ozbiljnu reprezentacije. Pogledajte gde igramo. I ne treba da se stidimo toga. Protiv svake ekipe možemo da idemo na pobedu. A što se napada tiče, sigurno da svako želi da igra. E sad, da li sa dvojicom, trojicom ili sedmoricom napadača, to je sve na selektoru. Ja o tome ne razmišljam. Svi imamo zajednički cilj. To je odlazak u Katar i samo tome težimo. Mislim da smo sva trojica različiti i da svako ima neke svoje karakteristike. Ozbiljni smo momci koji igraju na visokom nivou. Mitar toliko dugo igra u Engleskoj ,a znamo kako je tamo. Luka je blistao u Ajntrahtu i napravio transfer u Real Madrid. Možda mu se tamo nisu poklopile kockice, ali njegov kvalitet je neosporan. Desilo se da smo sva trojica rano otišli u inostranstvo. Imamo taj mentalitet. Drskost i upornost da ne prihvatamo poraz“.

Koliko je realno da se plasirate u Katar kada u grupi imate Portugalce koji su u top pet ekipa na svetu?

„Slažem se, ali nisu nas pobedili. Ne vidim zašto bi oni imali veće pravo da se nadaju prvom mestu. Prošlost ne računam. U redu, bili su prvaci, sve je to lepo. Ali ne vidim razlog da strepimo od bilo koga. Ne obećavamo da ćemo razvaliti Portugaliju i biti prvi u grupi, ali borićemo se do kraja. Ako hoćemo da budemo prvi, moramo da pobedimo sve do kraja. Da li ćemo ili nećemo, ne znam. Ali probaćemo da se nadigravamo na gol više“.

Deluje da vam je samopouzdanje poraslo. Koliko je to do selektora Stojkovića?

„Stalno nam govori da nemamo koga da se plašimo i da treba samo o sebi da razmišljamo i da se nadigravamo. On ima takav mentalitet a mi imamo kvalitet. Velika je čast što je on tu. Portugalci vode 2:0 na poluvremenu i neko bi pomislio ’pa jao... Da li će stati? Da nam ne daju pet...’. Piksi uđe u svlačionicu i kaže: ’Momci, izlazimo na drugo poluvreme da ih pobedimo’! I nismo na kraju bili zadovoljni sa 2:2. Kad smo dali dva, što ne bismo i tri?“.

Da li je to ono što imaju komšije Hrvati?

„Ne treba da imamo mentalitet ’samo da se plasiramo negde i uspeli smo’. Svi treba da razmišljamo pobednički. Komšije su dokazale da je sve moguće. Oni nisu zadovoljni kad odu negde i ispadnu u grupi. Dokazali su šta se sve može. I mi moramo da stremimo ka tome da nešto napravimo na velikim takmičenjima. Kad sam bio mali, uvek sam voleo da pobeđujem. Počeo sam u Altini i kad igram protiv Partizana i Zvezde, nisam se zadovoljavao time. Već da ih pobedim. Lepše bih se osećao ove sezone da je mojih 20 i kusur golova pomoglo Fiorentini da se plasira u Evropu. Voleo bih da i u reprezentaciji budem deo generacije koja je napravila nešto veliko“.  

Do tada možda zaigraš i u nekom baš velikom klubu. Poslednjih meseci si sve češća tema rubrike ’transferi’ u ozbiljnim stranim medijima.

„Trudim se da ne čitam natpise. Naravno, otvorim portale da vidim glavne vesti. Ali vesti o meni ne čitam i odmah ih preskačem. Koncentrisan sam samo na fudbal. Naučio sam da je bitno odmarati koliko i trenirati. U redu, moraš i da izađeš tokom pauze i da daš sebi oduška. Svi smo ljudi. Ali sad me zanima da se odmorim što bolje za naredne sezone. Vidim sebe u Fiorentini, imam tamo još dve godine ugovora i sedmog jula sam tamo na prozivci“.

Šta je za tebe odmor?

„Zbog ove korone nisam dugo bio sa porodicom. Sad mi je to najvažnije. Porodica, prijatelji i drugari koje dugo nisam video. Da se opustim, da pojedem malo više, da izađem ponekad...“.

U čuvenoj Toskani ti nedostaje hrana?

„Najbolja je mamina! Jeste, imaju tamo dobru hranu. Išli smo po Toskani, obišli, posetio sam sva ta najznačajnija mesta... Desi se ponekad da popijem čašu vina kad odemo svi zajedno na večeru i to je to“, završava Vlahović.

Dobar dečko. Sve pare šalje kevi. Očigledno zasluženo ako sprema takvu hranu. Ko zna, možda je i kod Batistute tajna bila u maminoj kuhinji.