INTERVJU – Gboli Arijibi: Nije moje da gledam kakav je Čair, nego da pomognem Radničkom da opstane

Nema tu šta da se čeka! Ni on nije gubio vreme da bi se u najboljem svetlu predstavio srpskoj fudbalskoj javnosti.

Prva utakmica – veleslalom kroz Partizanovu odbranu i pogođena prečka. Detalj koji će se najduže pamtiti sa okršaja u Humskoj.

Druga utakmica – asistencija Šestjuku u pobedi nad imenjakom iz Kragujevca na Čairu.

Treća utakmica – gol i dve asistencije, prava simultanka u Kruševcu vredna zvanja najboljeg igrača 23. kola Mozzart Bet Superlige.

Četvrta utakmica – dosta skromnije izdanje protiv IMT-a, ali opet “umešanost” u pogodak Belorusa, koji se našao na pravom mestu da prihvati odbitak nakon udarca saigrača kome “duguje” sva svoja tri gola ovog proleća.

Radnički iz Niša je hit drugog dela sezone u šampionatu Srbije, a pojedinačno gledano, u njegovom dresu, to je Gboli Arijibi, zimsko instant pojačanje kao izričita želja trenera Takisa Lemonisa, fudbaler prebogate biografije, stasavao u Sautemptonu, koji je, sem u mnogim klubovima u Engleskoj, igrao još u Škotskoj, Grčkoj, Turskoj i Portugaliji, takođe i za mladu reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država.

Zato, dakle, nismo čekali ni mi i evo ga, pred čitaocima Mozzart Sporta, da do detalja ispriča priču čoveka sa tri imena i tri zastave kraj njih. Ne brinite, već u prva dva pitanja pojasnićemo ovu igru reči.

Dakle, Omogbolahan Gregori Arijibi. To je ono što piše u dokumentima, a šta je onda Gboli?
“Ha-ha, baš sam pričao sa PR-om Radničkog o tome. Vidim da je u Srbiji praksa da se koristi puno ime kod predstavljanja ili takvih nekih zvaničnih prilika. Ali, zapravo je Gboli onako kako me svi zovu i kako ja volim da me zovu. To je neka vrsta zvaničnog nadimka koji sam dobio još kao dete. Znaš, u Nigeriji imamo prilično dugačka imena i to je veliki izazov za učitelje u školi da nas tako zovu. To Omogbolahan znači otprilike ‘sijati’ – sva imena kod nas imaju određeno značenje. Ponosan sam na to ime, ali otkad znam za sebe ja sam Gboli, a i tako je svima lakše, zar ne?”

A, sada o onim zastavama. Jedna je nigerijska, druga američka, treća engleska. Hajde nam sam to pojasni?
“Pokušaću to da objasnim na najjednostavniji mogući način, mada je moje detinjstvo bilo veoma uzbudljivo. Moje poreklo je nigerijsko, preko oba roditelja, ali ja sam rođen u Americi. Imamo tamo rođake, moja tetka živi u Americi i, prosto, moja mama je rešila da me tamo rodi. I onda, kada sam imao svega dva-tri meseca, preselili smo se u Oksford. Tačnije, prvo u London, jer je moj tata tamo rođen, ali ja se toga ne sećam. Imao je dobar posao u Londonu, tamo su mi se roditelji i upoznali, i to preko stonog tenisa, oboje su se bavili sportom na fakultetu. Tamo su mi se rodili stariji brat i dve starije sestre – ja sam, dakle, bio najmlađe dete u porodici.”

A Nigerija?
“Od moje treće do šeste godine otprilike živeli smo tamo. Tu sam čuo za Džej Džej Okoču i tako se zaljubio u fudbal, počeo da ga igram teniskom lopticom, ali od šeste godine pa nadalje odrastao sam u Oksfordu. Oksford je mnogo mirniji od Londona, mnogo maminih rođaka živi tamo, tako da smo odlučili tu da ostanemo.”

Pa kako se ti onda osećaš, deklarišeš?
“Biću iskren. Kada razgovaram sa ljudima, teško mi je da objasnim. Jer, kada me izguglaju, ne znam, pogledaju Transfermarkt, ako govorimo o fudbalskom svetu, svi me prvo pitaju: ‘Ti si Amerikanac?’ Ja, naravno, kažem da nisam, ali kada čuju moj akcenat, onda shvate ili pomisle da sam iz Engleske. To je, dakle, neki prvi utisak, a onda ja objašnjavam moje nigerijsko poreklo. Rođen sam u Americi, zahvalan sam što je to tako, imam i njihovo državljanstvo, i dalje tamo imam rođake, to je deo mene. Moja tetka je mnogo pomogla da se tamo rodim, ali Engleska je država u kojoj sam odrastao i proveo najveći deo svog života. Malo komplikovano, ali zanimljiva priča, zar ne?”

Arijibi na utakmici SAD - Panama 2015. godine (@AFP)

U Americi, dakle, nikada nisi živeo, ali si igrao za njihovu olimpijsku reprezentaciju?
“Igrati na reprezentativnom nivou je nešto što sam oduvek želeo da iskusim. Dok sam igrao u Česterfildu, a igrao sam baš dobro u tom periodu, moj agent je bio u kontaktu sa predstavnicima Fudbalskog saveza SAD, a takođe su oni bili u kontaktu sa ljudima iz kluba. Iskreno, igrao sam treću ligu Engleske i redak je slučaj da vas odatle pozovu u reprezentaciju Amerike. Najpre onu U-20. A onda su me pozvali i za kvalifikacije za Olimpijske igre u Rio de Žaneiru. Selektor je bio Andreas Hercog, bivši proslavljeni austrijski fudbaler, bila je milina sa njim sarađivati, jedan od najboljih trenera u mojoj karijeri. A, možda i najlepše iskustvo u toj reprezentativnoj karijeri bilo je kada smo igrali protiv Engleske, ja mislim u Prestonu, i kada sam sreo neke od mojih starih saigrača iz Sautemptona. Bio je to prilično nadrealan trenutak za mene.”

NESUĐENI SUSRET SA POKETINOM

No, da se vratimo na klupsku karijeru, tokom igranja za mlađe kategorije Sautemptona saigrači su ti bili neki danas veoma poznati premijerligaški asovi?
“Tako je. Luk Šo, Džejms Vord Prauz, Kalum Čejmbers... Sve generacija 1995. Jako je lepo videti njihove karijere danas, ali i još jedan pokazatelj kakvu omladinsku strukturu ima Sautempton i istoriju igrača koje je stvarao godinama. Bilo je tu još momaka koje sada ne bih imenovao, ali važili smo za vrlo talentovanu generaciju i zato nisam iznenađen kako se svi razvijali.”

Kada je došao trenutak da ta generacija pređe u seniorsku kategoriju, trener prvog tima Svetaca bio je Maurisio Poketino?
“Vidi, ja sam tamo igrao od moje desete do 18. godine. E sad, od 16. do 18. sam imao stipendiju za školovanje i posle druge godine sam otpušten. Poketino jeste bio u tom trenutku prvi trener, ali ja ga nikada nisam sreo i, iskreno da kažem, nisam siguran koliko je to uopšte bila njegova odluka, a koliko trenera U-21 ekipe Sautemptona, koji mislim da se u tom trenutku više pitao o mojoj sudbini. Poketino je danas selektor reprezentacije za koju sam ja nastupao u mlađim kategorijama, kakva igra sudbine, ha-ha.”

Ni tvoj sledeći klub nije bio ništa manje zvučan – Lids junajted?
“Prvo sam dobrih šest meseci bio bez kluba. Bio je to težak period, trenirao sam sa lokalnim timovima, slao CV, video materijale, koje je sklapao moj brat, na razne adrese. I veoma sam zahvalan Bogu što se na kraju sve tako izdešavalo, jer to je možda i ključni trenutak u mojoj karijeri. Mnogo je momaka koji traže klub, ja sam bio na probi u pet različitih klubova, a potpisao sam za najveći od tih pet. Trener Brajan Mekdermot je verovao u mene i samo mesec dana nakon što sam stigao, već sam upisao debi. I to baš protiv Notingem Foresta, čiji ću kasnije postati član...”

Ipak, u biografiji stoje samo dva nastup za Lids, ujedno i jedina dva u engleskom Čempionšipu?
“U tom trenutku, tim nije bio baš u najpovoljnijoj situaciji na tabeli i ljudi u klubu su smatrali da je za moj razvoj bolje da idem u niži rang i da igram. U tom periodu, ako se ne varam, broj tih pozajmica u jednoj sezoni nije bio ograničen, tako da sam išao u Tranmere, što je takođe moglo da bude i malo bolje iskustvo, ali svakako je iskustvo, a kasnije sam iz Notingem Foresta pozajmljivan Milton Kejns Donsu i Nortemptonu.”

Arijibi u dresu MK Donsa na utakmici FA kupa 2017. godine (@Reuters)

Česterfild je jedini klub u Engleskoj u kojem si spojio dve sezone, sam si rekao da su te tamo primetili iz američke mlade reprezentacije. Dakle, možda i najbolji period karijere na Ostrvu?
“Prva sezona je bila malo teža za ulazak u tim, imali smo odličnu ekipu, nisam možda ni shvatao kada sam dolazio koliko je kvalitetna. Mislim da smo te sezone stigli do plej-ofa, a trener Pol Kuk bio je odličan menadžer. Savršena odluka da kao mlad igrač stičem iskustvo u takvom okruženju. U januaru 2017. sam otišao u Notingem Forest, mada mislim da je idealan trenutak bio pola godine ranije, nakon baš odlične moje sezone, ali me Česterfild tada nije pustio iz nekog razloga. Na kraju, nije ispalo onako kako sam želeo, ali ne žalim ni za čim, jer neke stvari naprosto nisu pod vašom kontrolom. Da kažem to ovako: pravi potez u pogrešno vreme. Jer, ta pozajmica u Milton Kins je možda i jedan od najboljih perioda u karijeri. To je jako blizu Oksforda, bio sam blizu porodice, igrao sam na velikom stadionu. Imao sam 22 godine, a bio sam jedan od najstarijih u timu.”

A onda, još jedna pozajmica i saradnja sa još jednim slavnim imenom?
“Tako je, tražio me je Džimi Flojd Haselbajnk i otišao sam u Nortempton. Iskreno, voleo bih da sam više igrao, ali ne mogu da prenebregnem njegovu veliku igračku karijeru. Mislim da je imao dobre namere, a takođe je to bio težak period za Nortempton, u svakom slučaju bila je čast igrati za jedno tako veliko ime kaš što je Haselbajnk.”

I dobro, da podvučemo crtu na tu Englesku, koju utakmicu smatraš najznačajnijom i koji klub najvećim za koji si igrao?
“Pa, ima jedna utakmica, dok sam bio u Boltonu na probi, igrali smo protiv U-23 ekipe Mančester junajteda. Nisam ni znao da se to negde vodi, u nekoj evidenciji, ali ima tih podataka da se nađu, iako sam bio ‘samo’ fudbaler na probi. Naravno i taj debi za Lids protiv Notingem Foresta, pred prepunim stadionom. Moja prva profesionalna utakmica, kao mladog igrača, posle perioda bez kluba... To se ne zaboravlja. A, mislim da sam ti time odgovorio i na drugo pitanje. Iako je Notingem Forest bivši šampion Evrope, za mene je Lids, ipak, bio – vrh!”

GOL PROTIV SELTIKA KOJI TO NIJE TREBALO DA BUDE

Januara 2019. godine odlaziš u Madervel, gde si za par meseci odigrao 18 utakmica i postigao gol protiv, ni manje ni više, nego – Seltika?
“Uh, taj gol... To je jedna mala mrlja. Hajde, ispričaću ti. To je gol koji zapravo nije trebalo da bude gol. Noć pre toga, jedva da sam sklopio oči na par sati. Nisam mogao da spavam od uzbuđenja, jer – igraću protiv Seltika. Najveća utakmica u mojoj karijeri do tada. I ja sam stalno sebi govorio da moram da postignem gol. I onda, bio je aut, trebalo je da vratimo protivniku loptu, ali saigrač to nije učinio, već je samo nastavio kretnju ka golu, ja sam ga pratio, u glavi mi je bilo samo to što sam naumio da dam gol, lopta je stigla do mene, i eto... Pomalo čak i žalim zbog toga, jer nije bilo u duhu fer-pleja, ali u tom momentu nisam bio svestan. No, bilo je to divnih par meseci, počeo sam svaku utakmicu, popravili smo položaj na tabeli, publika je bila sjajna, baš sam se podigao nakon perioda neigranja.”

I onda, pravac – Grčka. Naredne dve sezone proveo si u Panetolikosu, obe u grčevitoj borbi za opstanak u grčkoj Superligi?
“Tako je. Stigao sam baš kasno tamo, negde tek u septembru, trebalo mi je malo vremena da se uhodam, pa sam igrao sve više i sve bolje. Onda sam se ozbiljnije povredio, pa je počela pandemija Kovida. Tako da je ta sezona bila, onako. Ostali smo u ligi u plej-autu, a u sledećoj tek u baražu protiv Ksantija.”

Igrao si tamo sa Dalsijom, momkom koji je prilično bombastično stigao u Crvenu zvezdu, ali se u njoj nije proslavio. A kasnije, u Ankaragučuu i sa Gajasom Zahidom, aktuelnim fudbalerom Partizana...
“Sve su to moji prijatelji, posebno Dalsio, koga sam zvao da se raspitujem pre nego sam prihvatio ponudu Radničkog.”