INTERVJU – Marko Nikolić: Sebe možemo da lažemo, ali istina je u sportu brutalna

Svi kao jedan. U Pireju su obučeni u crveno-belo i rekli su da tamo ne idemo ako baš nemamo specilani razlog; centralni deo Atine pripada Zelenima; severni je teritorija AEK-a. Nije baš da jedni navijači ne zalaze u druge delova grada, mada se zna kome šta pripada. I zašto je tako.

U naselju Nova Filadelfija žive za žuto-crne. Doslovce. Nije važno čime se bave, šta su po obrazovanju, koliko zarađuju. Njima je AEK način života. Razgovori počinju i završavaju se utiscima sa utakmica ovog kluba, bilo da je reč o fudbalu ili košarci, na čijim klupama se potrefilo da su istovremeno – Srbi. Marko Nikolić i Dragan Šakota.

Na prozore stambenih zgrada okačene su zastave, ulaze u restorane i kafiće ukrašavaju šalovi ili dresovi iz raznih epoha. Nalepnice su svida. A tek grafiti. Kako se iz okolnih ulica približavate stadionu „Aja Sofija“ postaju sve upečatljiviji. Najviše ih ima na ogradi ispred crkve preko puta modernog sportkog zdanja prekrštenog u Opap arenu, usled sponzorskog ugovora. Baš tu, gde se prepliću prošlost i sadašnjost, došao je Marko Nikolić da gradi budućnost. Da pokuša sa AEK-om da učini ono što je uradio na prethodnim adresama, a tiče se osvajanja pehara.

16.30: (7,25) OFI Krit (4,40) AEK Atina (1,45)

Zato su svi zagledani u njega. Za nekoliko dana koliko je ekipa Mozzart Spota provela u Atini uverili smo se da srpski trener uživa reputaciju čoveka kome se veruje. Od taksiste koji je na pomen „Srbija“ uzvratio „Znate li, možda, Marka Nikolića“ i na potvrdan odgovor dodao „mislim da je dobar čovek, a vidi se da je dobar trener“, preko navijača koji razumeju da je tek na početku, sve dozaposlenih u klubu koji se nadaju da će ih obradivati kao što je Matijas Alemida kad im je doneo duplu krunu. I svi priželjkuju da se to desi, pre ili kasnije, imajući u vidu podatke iz biografije rođenog Beograđanina.

Svugde gde je bio obogatio je muzej. Možda će i AEK-ov u kome posebno mesto zauzima čovek sa naših prostora, Dušan Bajević, pod čijim su vođstvom Atinjani igrali zanimljiv fudbal, dobijali evropske velikane (PSV, Benfiku, Spartak iz Moskve) i osvojili pet titula i jedan kup, pa je fotografija Mostarca kako podiže znamenje na zidu posvećenom velikim dostignućima kluba.

„Najteže je reći da li će trofej(i) doći. Nekako se očekuje, neću reći podrazumeva, ali se očekuje da tamo gde smo mi bi trebalo da su i trofeji. Nije baš tako. Put do pehara nije lak. Nimalo. Ni u jednoj zemlji gde smo bili. Zahteva mnogo rada, odricanja, truda, energije, posvećenosti, na kraju i poneko zrno sreće. Ono što je važnije je proces, put ka trofejima. Na njemu smo već napravili važne korake i to je za mene najbitnije“, u dahu govori Marko Nikolić za Mozzart Sport dok mu sunce iznad Atike miluje lice.

Zadovoljan je, jer AEK polako promalja glavu posle neuspešne prethodne sezone. U ovoj je već nešto opipljivo uradio plasmanom u Ligu konferencije eliminisavši tokom kvalifikacija ekipe koje su možda po kvalitetu više za Ligu Evrope, poput Hapoela iz Ber Ševe, Arisa iz Limasola, te Anderlehta.

„Prvi veliki cilj za ovu sezonu smo realizovali, ticao se plasmana u grupnu fazu evropskog takmičenja. Učinili smo to na istorijski način kad je AEK u pitanju, s obzirom da nikada ranije ovaj klub nije prošao tri kola kvalifikacije kao što je učinio letos, što je odmah dalo vetar u leđa celoj priči. Nama, kao novom stručnom štabu i klubu sa novim rukovodstvom i direktorom. Zatim su podignuta očekivanja na neverovatne visine. Odmah u startu. Iz krajnje skromne pozicije smo došli u poziciju tipičnu za Balkan. Grci su u tome slični nama, Turcima ili narodima iz okruženja, da ne kažem da su možda ekstremniji. Sad očekuju da će AEK, bilo gde da se pojavi, da dobija utakmice i to lako. Daleko smo još od toga, ali smo na dobrom putu, iako smo u kupu dobro počeli pobedama u sve tri utakmice, u prvenstvu smo solidni, igramo Evropu... Kad se sve sagleda, u početnih 20-ak utakmica smo uradili bitne stvari na putu ka eventualnom trofeju koji bi trebalo da dođe u maju mesecu“.

A da li može, s obzirom na sve izrečeno rekao, da se govori da postoji od strane rukovodilaca, pa i (dela) publike neka vrsta strpljenja ili razumevanja, da se sad postavi baza, pa da pehari stignu kao posledica onoga što želite da postavite kao sistem, tek leta 2027?
„I ja tako osećam. Sad da li je to tako na Balkanu, da li će strpljenja zaista do kraja i biti, teško je prognozirati. Trenutno osećam veliku podršku kluba, pre svega direktora Havijera Ribalte, na čiji sam poziv došao. Naše poznanstvo je preraslo u prijateljstvo za vreme zajedničkog boravka u Rusiji, mog mandata u Lokomotivi, a njegovog u Zenitu, gde je četiri godine bio sportski direktor. Posle toga je Ribaltina želja bila da sarađujemo i u Parmi. Letos je učinio veliki napor, i ja sam to ispoštovao, da dođem i postanem trener AEK-a“.

ČETVRTFINALE LIGE KONFERENICJE I DA BUDEMO U PRVA TRI TIMA U GRČKOJ

(FOTO: Uroš Popović/Mozzart Sport)

Ranije angažovan kao skaut Milana, Juventusa i Mančester junajteda, kasnije na direktorskim pozicijama u Parmi i Marselju, Ribalta je od oktobra 2024. na toj funkciji u AEK-u, što znači da je i Španac na početku novog projekta. Baš kao i vlasnik kluba, Marios Iliopulos, vlasnik Si džets kompanije, jedne od najvećih u Grčkoj kad su u pitanju brodovlasnici. Multimilioner. A izvršni direktor je Minas Lisandru, već je bio bio u klubu, zatim u FS Grčke, pa se vratio se u AEK.
„Može da se konstatuje da smo na glavnim pozicijama maltene novi i mislim da naš projekat biti zdrav sledeće godine. Trenutno uživam, apsolutno. Mnogo je pomoglao plasman u Evropu, jer to je izazvalo veliku euforiju, ogromno zadovoljstvo kao navijača. Uživam zato što je stadion krcat na svakoj utakmici. Ljudi ovde stravično vole fudbal“.

Deliuje kao neka vrsta novog početka za AEK, jer je završen ciklus sa prethodnim trenerom, Matijasom Almeidom, osvajačem duple krune 2023, koji je sada u Sevilji.

„Prethodni projekat je definitivno završen i počeo je novi prošle godine, ali u naznakama. Sad smo već učinili neke važne korake na renoviranju tima. Šestoricu igrača smo već promenili letos. Na primer, Poljak Damijan Šimanski je bio kapiten ekipe, Erik Lamela, veliko ime svetskog fudbala, pa Anthoni Marsijal, Paolo Fernandes... Svi su imali neku ulogu. Pritom, imamo još 12 fudbalera u aktuelnom kadru čiji se ugovori završavaju u junu, tako da će se proces renoviranja nastaviti ove zime i sledećeg leta. Letos su već urađene neke stvari, na zimu će biti napravljeni dodatni koraci, a na leto završni. Sve su to razlozi zbog kojih bi objektivno ovaj tim trebalo da dostigne maksimum u sledećoj sezoni“.

Ali, poznajući Marka Nikolića...
„To ne znači da se već u ovoj sezoni, kada smo već „živi“ u sva tri takmičenja, nećemo boriti i dati sve od sebe da napravimo dobre rezultate. U Evropi je cilj da se domognemo proleća, pa da vidimo dokle ćemo doći. Ja bih, recimo, bio zadovoljan četvrtfinalom, a kad si već tamo, onda to postaje i opasno, ali da ne pričamo mnogo, idemo korak po korak. U Kupu Grčke smo na učinku od tri pobede iz isto toliko utakmica grupne faze, očekujem da odemo u samu završnicu. U prvenstvu će biti teška borba, Olimpijakos i PAOK su baš kvalitetne ekipe, Panatinaikos izuzetan sa izuzetnim trenerom (Rafael Benites, op. au), ali smo mu već pobegli dosta bodova, Aris je tu, imamo i druge timove koji su opasni, poput Levadijkosa. Očekujem borbu za prve tri pozicije, to bi bio cilj za ovu sezonu, da u ligi budemo na mestima jedan, dva ili tri“.

Ciljano Nikolić pominje baš te opcija, važne zbog budućih kvalifikacija za mesta u Evropi.

„Grci ove sezone imaju četiri tima u UEFA ligaškim takmičenjima, što nisu imali nikada u istoriji. To je fantastičan rezultat: Olimpijakos u Ligi šampiona, PAOK i Panatinaikos u Ligi Evrope i mi u Ligi konferencije. A sledeće godine će imati još bolju startnu poziciju, dva tima u kvalifikacijama za Ligu šampiona i dva u borbi za Ligu Evrope, sa dobrim početnim pozicijama. Zato je važno biti što bolje plasiran u prvenstvu i boriti se za svaki bod“.

Objasnio si na čiju si preporuku došao, međutim, zašto je Marko Nikolić izabrao baš AEK? Posmatrano sa strane, čini se da se uvek opredeljuješ za klubove sa snažnijom istorijom i ogromnom navijačkom bazom.

„To je tačno. Došao sam iz ogromnog kluba u evropskim razmerama, a o razlozima mog odlaska iz CSKA sam govorio baš u prethodnom intervjuu za Mozzart i to prvi put javno. Glavni razlozi zašto sam u AEK-u su isti oni što sam bio u Mosvi. Ogroman klub, tradicionalan, praćen armijom navijača. Uživanje je biti trener i igrač na ovom stadionu. Svaka utakmica znači prazničnu atmosferu. To valja doživeti i zaista uživam u svakom meču, nebitno da li je rival PAOK, Olimpijakos ili Atromitos u ligi, Anderleht ili Aberdin u Evropi. Nema velike razlike. Ljudi žive sa klubom. Neverovatno su povezani. Sve ih zanima na dnevnom nivou. Ranije je bilo četiri ili pet dnevnih listova koji samo prate AEK. Ne sport, nego isključivo AEK. Sada se to pretvorilo u portale, ali i njih ima veliki broj. To se dalje preliva na vozače autobusa, konobare, dostavljače, ljude zaposlene u cvećarama, prodavnicama, pijaci...“

Stižeš stvarno s njima da komuniciraš?

„Apsolutno. To je ovde neizbežno. Ljudi žive fudbal, takav su narod, otvoren ili u onom najlepšem smislu te reči – prostodušan. Meni to baš prija. Naišao sam na tako topao prijem, da zaista to nisam očekivao. Istovremeno mi stvara obavezu, kao i početak sezone, u smislu nekog očekivanog rezultata. Bilo gde da se pojaviš, ljudi su prijatni, obožavaju igrače i trenere AEK-a. Pretpostavljam da to ima drugu stranu kad su loši rezultati, ali se dosad nisam suočavio sa tim. To moram da napomenem“.

Ljudi ovde vole sport, uverili smo se na svakom koraku. Kad na pitanje „Where are you from, my frined?“, čuju „Belgrade, Serbia“, odmah nabrajaju uticajne ličnosti poput Željka Obradovića, Dušana Ivkovića, Dušana Bajevića, Ivana Jovanovića, a sad i Nikolića, dobro upoznatog sa sredinom u koju je stigao.

„Povezanost AEK-a i navijača vuče tradiciju iz izbeglištva iz Konstantinopolja. Slovo K u nazivu AEK označava Konstantinopolj. Deo grada na kojem se nalazimo zove se Nova Filadelfija, stadion je Aja Sofija ili Sveta Sofija. U ovom naselju Atine ljudi stoprocentno navijaju za AEK, jer je ovo prvo mesto koje su naselile izbeglice iz Konstantinopolja. Sve to skupa formira poseban osećaj kada radiš u ovom klubu. Čak i zaposleni u njemu, da li iz medijskog tima, obezbeđenja, momci zaduženi za održavanje terena... Svi su navijači kluba. Zbog toga je sve tako je emotivno. Ujedno i obavezujuće. Bar za mene, jer sam ja tako doživeo. Lepo je biti trener AEK-a, a s obzirom kakva sam vrsta čoveka, da li je to dobro za mene ili ne, da li će to da uzme cenu u zdravlju jednog dana, to ćemo tek da vidimo, ali meni stvara obavezu. Mali pritisak. Na sve drugo što je deo posla sam navikao, umem da nosim, a sad hoću da uzvratim ovim ljudima“.

Izvini, ali ne mogu da te zamislim u nekom drugačijem klubu, koji ne juriše na trofeje?
„Mnogo puta sam razgovarao o tome sa prijateljima ne samo iz fudbala, nego iz košarke, vaterpola, pa i saradnicima iz stručnog štaba. Da ne bi ljudi pogrešno razumeli, definisao sam to na sledeći način: ako nisi na mestu koje nosi pritisak onda nisi na dobrom mestu. Onda si na nekom mestu koje je od osmog do 15. na tabeli, u redu je ako pobediš jednu, pa izgubiš dve utakmice, onda bude nerešeno, pa opet isto. Sve je to u redu, jer si se osvajanjem tri boda mrdnuo sa 14. na desetu poziciju. Ne mislim da je taj posao lak, ne bih potcenjivao rad u takvim klubovima, ali se meni desilo, od Partizana 2013, a sad smo u 2025, da radim u klubovima koji su najveći ili jedni od najvećih u svojim zemljama. Takve sredine uvek zahtevaju najviše ciljeve. Svaka utakmica mora da se pobedi, nebitno da li je to prvenstvo, Evropa, kup. Ne možeš da imaš dva kiksa za redom. Ne daj Bože tri ili četiri. Moji sarandici i ja smo navikli da radimo u tim uslovima. Izgleda da to ide s mojim karakterom“.

Kako oni reaguju, a dugo godina su tu Radoje Smiljanić, Goran Basarić i Aleksandar Rogić?
„Nekad vidim da njima nije lako, jer je stalno pritisak sa moje strane, u smislu da uvek mora još, više, bolje. Sport je takav i AEK je takav klub. Vrlo verovatno da ću jednom raditi u nekom klubu koji će biti drugačijih ambicija i profila. To može da se desi u nekoj fazi karijere, zašto da ne? I to je izazov druge vrste, ali trenutno se nalazim u klubu koji je, kao i ovi prethodni – veliki. Tako je bilo od Partizana, Olimpije, zatim Videotina u svoje vreme, preko Lokomotive, Šababa, CSKA, sve do AEK. U skladu sa veličinom su i ambijce“.

MOMCI, NISTE VIŠE MALI – NI MIJAT, NI MARKO, NI LUKA! UĐITE U DRUGU ULOGU

(FOTO: Uroš Popović/Mozzart Sport)

U Atini je Marka Nikolića sačekao jedan Srbin u liku Mijata Gaćinovića, a letos su posle trenera i njegovih pomoćnika stigla još dvojica– Marko Grujić i Luka Jović. Kako funkcioniše naša mala kolonija u ovom delu glavnom grada Grčke?

„Uvek je bilo dobro. Dolaze i nove generacije, nekada je razlika između mene i igrača koje sam dovodio u neki klib bila između tri do pet godina, maltene smo bili generacija, što znači da smo odrastali i vaspitavani smo na istim ili sličnim vrednostima, živeli slične ili iste živote, pa je bilo lakše doći do punog razumevanja. Sada je razlika oko 20 godina između mene i momaka koji dolaze. Uvek sam voleo srpske igrače. Ne samo srpske, balkanske da budem precizan. Bez razlike“.

Tu Marko Nikolić pokazuje veličinu. Možda bi na njegovom mestu neko prećutao, preskočio ili rekao da to ne pominjemo, a on je želeo da apostrofira...
„Imao sam fantastičnu saradnju sa fudbalerima iz Hrvatske. Tu mislim na Vedrana Ćorluku u Lokomotivi, Kristijana Bistrovića u CSKA i sada Domagoja Vidu u AEK-u. Moram da ih istaknem, jer kad imaš priliku da radiš sa njima zbližiš se. Vedran mi je prijatelj i pošto je završio karijeru postao je pomoćnik u stručnom štabu hrvatske reprezentacije. Nedavno je bio u Moskvi, pa smo tri, četiri dana bili zajedno, on i moji saradnici. Iz tih dugih razgovora dođeš do dodatnih saznanja zašto su Hrvati uspeli ono što mi još nismo – napominjem namerno „još nismo“ – a to je da budu jednom drugi, jednom treći na svetu. To je posebna tema“.

Da se vratimo na naše momke. Kako ljudi u Atini doživljavaju Mijata Gaćinovića i kako ga Nikolić tretira?
„Pre svega, sva trojica su izvanredni momci. To je njihova najvažnija crta. Dobri su ljudi, a onda su i dobri igrači. Imaju izvanredne karijere. O tome govore klubovi u kojima su igrali i rezultati u dosadašnjem delu karijere. Mijat je ovde dugo, tačno je da sam ga zatekao, ali ljudi zaboravljaju, čak se i mi često šalimo kad se prisećamo utakmice Vojvodina – Šerif u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Mijat je tad tek napuno 17 godina i stavio sam ga da igra. Delegat nam je pre utakmice kucao na vrata svlačionice da nas opomene kako je greška i da bi trebalo tog igrača da promenimo u protokolu, jer je suviše mlad. Tad sam rekao: „Šta je greška? Nije! Ovaj momak igra“. Kod mene je bio maltene kao dete, dobijao je neke minute u moćnom timu kakav je Vojvodina imala u tom trenutku. Tako da se nismo upoznali ovde i nije prvi put da radimo zajedno“.

Gaćinović je četvrtu godinu u Grčkoj, jednu je proveo u Panatinaikosu, ostale u AEK-u.
„Savladao je jezik, deca su mu se ovde rodila, porodica je na okupu i važi za starosedeoca. Mogu reći da je skoro u statusu jednog od kapitena. Traku nosi domaći igrač Petros Mantalos, imamo Vidu i Mukudija, ali i Mijat je u ravni sa njima. Baš ga voli publika, zato što takvog igrača gledaoci ne mogu da ne vole, jedan je od onih koji je uvek na maksimumu, borben, brz, daje sve od sebe, a takve fudbalere navijači cene. Nedavno smo, posle utakmice, imali otvoren razgovor na tu temu, pomalo i neprijatan“.

Možemo li da znamo detalje?
„To su interne stvari, ali je dijalog tekao u smislu da se od njega očekuje upravo sve što sam ovde rekao. Da je Gaćinović uvek taj, prvi. Mijat to može i on to jeste. Da je vođa na neki način i da je, iako bez trake, jedan od kapitena. Kao takav, ne sme da odustane. To važi i za druge naše igrače. Pogotovo kada im je trener Srbin“.

Pretpostavljamo da se to malo drugačije gleda?
„Naravno! Rekao sam im: „Ja sam svuda imao srpske igrače, a da li ste vi imali srpskog trenera u inostranstvu?“ Nisu! Moraju da nauče da žive sa tim. Razgovorali smo na tu temu, više i manje prijatno, ali sve je to deo našeg odnosa i to su dijalozi puni poštovanja i ljubavi. Ne mogu da budu neprijatni, jer se sad njima gleda sve drugačije. Duplim očima se gleda kada je trener iz njihove zemlje, toga moraju biti svesni. Potrebno je da budu primer u svemu i oni to jesu. Trude se... Mogu da odigraju malo bolje i malo lošije, takav je sport, nema nikakvih problema, ali zato moraju da uklizavaju i bacaju se za svaku loptu“.

To je igrački, međutim i karakterno, Marko od sunarodnika zahteva više posvećenosti.
„Od njih očekujem da budu vođe ovog tima. Od sve trojice, zato što oni to mogu. Imaju kvalitet, igrački i ljudski. Mijatu je 30 godina, Marku 29, Luki 27. Nisu više „mali Mijat“, „mali Marko“ ili „mali Luka“. Moraju da izađu iz te uloge, iako je možda nisu imali u prethodnim klubovima. Sad je vreme da preuzmu drugačiju ulogu, jer ovde su dovedeni ne da bi bilo „jedni od“, nego da budu lideri ovog tima u svakom smislu. Trenutno smo periodu prilagođavanja na te ulogu, rekao bih i da smo pri kraju tog perioda, koji nije bio lak, ni za koga, ali će biti koristan za sve. Pre svega za njih, a onda i za sve nas zajedno“.

IMAM DOBAR OSEĆAJ KAD JE JOVIĆ U PITANJU, DAĆE VELIKI BROJ GOLOVA

(FOTO: Uroš Popović/Mozzart Sport)

Sve nas zanima hoće li Luka Jović opet davati golove?
„Hoće, hoće, sigurno. On ima to u sebi. Strelac je! Klubovi u kojima je igrao govore o tome, baš kao i za Mijata i za Gruju. Pričamo o izuzetno kvalitetnim igračima, reprezentativcima naše zemlje, osvajačima zlata sa Novog Zelanda... Svako od njih je prošao kroz neke periode karijere, turbulentne, sa manje minuta, a više problema i ovo bi trebalo da bude za njih idealno mesto da nađu stabilnost i postanu to što bi trebalo. A mislim da svi mogu da budu, pogotovo za Luku pričamo sada“.

Javnost se uvek pita kad će Luka biti onaj stari, pošto ga sve vreme prati, često neopravdano, neki negativan predzank?
„Sigurno će davati golove. Već ih daje, ali bi trebalo da uđe u ritam i postigne određeni broj golova koji se od njega očekuje, jer to može. Baš imam dobar osećaj kada je to u pitanju. Ako Jović bude zdrav, a učinićemo sve da bude zdrav, da igra u kontinuitetu i nađe mesto u ovom timu na pravi način, očekujem da postigne ogroman broj golova ove sezone. I da bude vođa tima ne samo kada su u pitanju golovi, jer to nije njegov jedini kvalitet, daleko od toga. Luka ima još mnogo dobrih fudbalskih kvaliteta“.

Doduše, centarfor se uvek posmatra kroz brojke, a ne kroz igru za tim. A opet, u svim klubovima u kojima je Nikolić radio špicevi su davali komotno dvocifren broj golova.
„Mnogo su važni. Baš sam dan pre intervjua pričao sa saradnicima da su napadači posebna vrsta ljudi i sportista. U svim sportovima. Ako gledaš filozofski, svi mi koji radimo u fudbalu suštinski radimo za to da na kraju napadač zabije gol. To je vrhunac fudbala, jer, sa 0:0 ne može da se pobedi. Mora da se igra i dobra odbrana, poznato je da to volim, ali mora da se postigne gol. Isto je i u košarci, svi rade sve, ali samo jedan ubaci 25 poena i onda si prvak Evrope; u vaterpolu svi se trude, ali Dušan Mandić ili Filip Filipović daju po sedam, osam, deset... Tako i u fudbalu. Moje je zadovoljstvo što sam uvek radio sa sjajnim napadačima, koji su imali dobar efekat na tim“.

PREUVELIČAVAJU SE GRUJIĆEVE GREŠKE, PUBLIKA ĆE MU APLAUDIRATI

(FOTO: aekfc.gr)

Još nas našto zanima, jednako kao za Jovića – hoće li Marko Grujić biti u stanju da pomogne tebi i ekipi i koliko će mu vremena biti potrebno da se vrati na nivo koji smo imali priliku da upoznamo?
„To je jedini upitnik. Kao i za Luku, ne bih ih dovodio da ne mislim sve najbolje. Samo od njegovog zdravlja zavisi. Markovo telo je izuzetno, fudbalski je momak, poseduje fantastičnu viziju terena, što se danas traži. Malo mu se menja uloga godinama, od klasične „osmice“ ili „box to box“ igrača što je bio ceo život, sad ga treneri sve više posmatraju kao „šesticu“, neki su ga čak vraćali i na štopera. Mislim da može da bude i „šestica“ i „osmica“. Njegova tehnika, pas i pregled igre su sjajni, inteligentan je i profesionalan. Velika je šteta što se muči sa povredama neko vreme.“

Ipak ste rešili svi zajedno da preuzmete neku vrsti rizika i probate da ga vratite u fudbalski život, jer se u Portu dugo mučio.
„Ide dosta korektno zasad, biće mu potrebno još vremena kako bi došao do klasične forme, ali solidnu minutažu ima u dosadašnjem delu sezone i njemu je najvažnije da ponovo počne da igra fudbal. Ne samo da trenira, nego da igra intenzivne, važne utakmice i da uđe u ritam. Trenažni procec pokazuje da je Marko svakim danom sve bolji i svaki naredni meč će biti. Normalno je da na tom putu prođe kroz krize. Ne može igraču koji je dugo odsustvovao i mučio se sa povredama forma da ide samo uzlaznom putanjom. Prirodno je da ima i male padove, ali sam s obzirom na njegov mentalitet siguran da će to prevazići, vratiti se na nivo kakav znamo, a onda će ovaj klub dobiti veliko pojačanje“.

Kako se Marko Grujić bori sa zamerkama u medijima i zvižducima navijača, ako su ti natpisi i reakcije publike tačni?

„To nije tačno. Živimo u medijskom vremenu i te stvari se preuveličavaju. Bila je jedna njegova... Ne samo njegova, nego slaba utakmica cele ekipe. To je bio derbi sa PAOK-om. Slaba utakmica svih nas. Ako ćemo pošteno nije bila ni slaba utakmica, moglo je prvo poluvreme da bude dva razlike za nas i da meč ode u drugom pravcu i da dobijemo lagano. Slučajno smo primili gol pred kraj prvog poluvremena, što je bio šok i psihološki nismo mogli da se vratimo. U toj teškoj psihološkoj utakmici i Marko je imao neke greške i onda je bilo... A videćete, Bože zdravlja, kako mu publika i aplaudira. Grujić je dovoljno jak, kao i svi drugi. Sa publikom je slično kao kod nas što se tiče Partizanove ili Zvezdine. Zahtevna je grčka publika, ali to ne znači da te ne voli. Naprotiv. I ja sam bio izložen kritici posle PAOK-a. Moraš da živiš sa tim, da staviš na svoja leđa. Mnogo je lepo kad te tapšu, grle, nose, ali je kritika sastavni deo našeg posla. Ona je više korisna od pohvala. Od njih, osim što su lepe, nemaš baš neke koristi. A kritika na mene deluje kao dodatna motivacija. Budi mi energiju da pokažem svima da to što oni pišu ili govore, bilo gde i bilo kada, nije baš tako“.

20.00: (2,50) Panatinaikos (3,30) PAOK (2,85)

Pomenuli smo Srbe, kao delo kolorita u svlačionci, u kojoj Marko Nikolić ima čak 16 različitih nacionalnosti. Kako to pomiriti?

„Nikad ranije nisam imao, u smislu etničke pripadnosti, takvu šarenolikost. Doduše, to se ovde ne primećuje. Zaboga, 21. je vek, evo već je četvrtina novog milenijuma prošla i to odakle je ko niko odavno ne gleda. Da li je domaći igrač ili stranac, nebitno“.

Ne mislimo na to, nego na rituale, želje, navike, običaje fudbalera različitih veroispovesti, sa četiri različita kontinenta?

„Nemamo nikakvih problema, to već ustaljeno u svim mojim klubovima. Za nas je najveći problem Kup afričkih nacija, ali su malo uskladili kalendar i za to takmičenje ove sezone. Imamo dosta igrača koji su reprezentativci afričkih selekcija, ponekad navijamo da im se ne reprezentacija ne plasira na završni turnir, ha-ha-ha. Imamo Južnoamerikance, igrače iz Srednje Amerike, iz Meksika, iz Haitija, zatim Švedske, Danske, iz Skandinavije, sve do Balkana, iz Srbije, Hrvatske, Albanije i naravno Grčke“.

Deluje kao samit Ujedinjenih nacija.
„Svlačionica i jeste ujedinjena na zdrav, sportski način. Čak je i za mene, s ozirom da prvi put imamo ovakvu šarenolikost, malo čudno što je izuzetno mnogo vesela slučionica. Iz nje gruva muzika svaki dan“.

Koja tačno?
„Zavisi ko se prvi zakači na zvučnik, često se čuje i naš melos. Naravno, dominiraju Srbi, odnosno Balkanci, pa Grci i Južnoamerikanci, tu je borba. Skandinavci su u tom pogledu mirniji. To što imamo više različitih kultura, pa i veroispovesti, ne predstavlja opterećenje. Naprotiv, daje nam kvalitet“.

SRBIJA JE PRVAK SVETA PO PROMENAMA TRENERA

(FOTO: Uroš Popović/Mozzart Sport)

Nalazimo se na području koje u fudbalskom smislu važi za trusno, gde klubovi vole često da menjaju trenere. Čak je i Marko Nikolić ranije imao poziv baš AEK-a, koji je promenio desetoricu trenera od trenutka kad je Srbin napustio naš fudbal 2017. Zato je logičnio zapitati se šta ga je navelo da veruje da neće biti novih potrea?
„Objasnio sam već zašto sam ovde, kakav je projekat u pitanju i koji ljudi ga vode. Zatim, pogledajte stadion, trening centar, navijačku bazu... Ideja je da se sazida dobar novi AEK-ov tim u okolnostima u kojima se razvija grčki fudbal. Reprezentacija je izuzetno zanimljiva sa Ivicom Ivanovićem. Ovog trenutka je „promašila“ rezultat, ali 90% ovdašnje selekcije čine momci između 18 i 22 godina i već igraju u ozbiljnim klubovima po Evropi. Mlada reprezentacija je nedavno usred Nemačke dobila 3:2 i prva je na tabeli kvalifikacione grupe. Četiri tima daju Grci u grupnim fazama UEFA takmičenja, Olimpijakos je osvojio Ligu konferenciju pre dve godine. Sve to zajedno bi izuzetno veliki motiv za mene da dođem ovde“.

A opet, vlada mišljenje da u Grčkoj svaki trener maltene sedi na električnoj stolici i samo od volje gazde kluba zavisi koliko će se na njoj zadržati?
„Iznenadićete se, Grčka nije među vodećim zemljama kada su smene trenera u pitanju. Srbija je prvak sveta, nažalost. Nažalost! Na prvom smo mestu, negativnom. Recimo, Italija više menja trenera nego Grčka, dok je Rusija izuzetno dobro plasirana, ima dobru kulturu i ne smenjuje trenere često. Sve zavisi od kulture kluba, kulture fudbala u nekoj zemlji, odnosa i naravno od rezultata. Recimo, PAOK skoro deset godina gura sa istim trenerom, Razvanom Lučeskuom, uz kratak boravak u Saudijkoj Arabiji. Davno mi je Lučesku bio rival u Ligi Evrope dok sam vodio Videoton i evo i dalje je tu. Hose Luis Mendilibar je već treću sezonu u Olimpijakosu, Rafa Benites je tek stigao u Panatinaikos i videćemo koliko će uspeti da se zadrži i implementira ilozofiju, iako je u pitanju stabilan klub. Moj prethodnik se zadržao tri godine u AEK-u. Naravno da zavisi od ambijenta i rezultata, ali svuda je izazov. Želeo bih da ostanem ovde neko vreme, da se razvijamo, mada to zavisi pre svega od rezultata, odnosa u klubu, projekta, strategije. Nikad nisam spadao u trenere koji se plaše otkaza. I to je sastavni deo našeg posla. Iako ih nisam mnogo dobio u karijeri. I kad sam dobijao otkaze bili su iz drugih razloga, ne sportskih. Zato su odnosi važni. Poenta to je da radiš od prvog do poslednjeg dana kao da ćeš biti negde 100 godina, da uživaš u procesu. Tako sam uvek razmišljao, a nikada nisam „šta bi moglo da se desi“. To je toliko hipotetička stvar i kad bismo tako razmišljali bilo bi opasno izaći i na ulicu, jer može i saksija da padne na glavu“.

MOGLI SMO DA POTROŠIMO 30.000.000 EVRA U CSKA, ALI NISAM BIO ZA TO

(FOTO: Uroš Popović/Mozzart Sport)

Nekoliko puta tokom intervjua si spomenuo Rusiju i znamo da si u prethodnom intervjuu za Mozzart objasnio razloge odlaska. A onda su iz najveće zemlje sveta počeli da stižu natpisi kako CSKA odjednom dovodi igrače od po nekoliko miliona evra, evo planira itreneru Fabiju Ćelestiniju da poveća platu za 40 procenata. Kako za Nikolića nisu bili takvi uslovi, a sad sve može, što rezultira mestom u vrhu tabele?
„Prvo, nikad ne volim da svodim račune početkom novembra. To se radi uvek u maju. Duge su sezone, da vidimo šta će biti. Moji odnosi sa CSKA su i dalje sjajni. Evo, odmah posle ovog intervjua dolazi mi u goste CSKA TV i ostaće pet dana povodom početka snimanja druge sezone klupskog serijala „Mama, mi CSKA“. Serijal sadrži šest epizoda, prošla sezona je izazvala veliku pažnju u Rusiji, kao po ugledu na sve velike klubove. Drugu sezonu žele da otvore epizodom posvećenoj osvajanju Kupa Rusije. Kako kažu, da vide gde je sad „naš trener“, kako živi, šta radi... To sve govori o mojim odnosima sa klubom. E sad, živimo u medijskom vremenu gde se mnogo toga piše, često neutemeljeno ili neistinito. Uvek sam bio na stanovištu da neke stvari koje su interne ostaju unutra. To ne znači da možda nismo mogli prošle godine da potrošimo 30.000.000 evra, ali u postojećem konceptu možda je nisam bio saglasan da se troši novac na takav način“.

Ovo zahteva podrobnije objašnjenje...
„To ne znači da se sad troši novac, a da nije bilo volje da se potroši prošle godine. Ne, bilo volje, ali za neke stvari gde sam mislio da bi trebalo da uštedim klubu novac, a da se ne investira u baš svakog igrača. Nažalost, neke situacije su pokazale da sam bio u pravu. CSKA gura dobro ove sezone. Zasad. Solidno, vrlo solidno, sve na kosturu ekipe koja iz prošle godine, na ruskim igračima, na mladim igračima iz škole, Kisljaku, Glebovu, Lukinu, Musajevu, Obljakovu, zatim prekaljenim ruskim asovima Divejevu, Krugovoju, uz Igora Akinfejeva, pa strancima Mojzesu, Milanu Gajiću...“

Ruku na srce, Ćelestini često kaže kako se naslonio na tvoj rad, da je pehar Superkupa, protiv Kransodara, praktično, tvoj delo.

„Vrlo korektno s njegove strane. Ne radi se uopšte o tome. To je odgovor na ono pitanje, nije suština potrošiti novac. Suština je potrošiti ga pravilno. Trošiti samo da bi se to pisalo u medijima, to je... Suština projekta je da se troši novac tamo gde bi zaista to treba da se uradi. Nisam protiv, naravno, svaki trener je najsrećniji kada ima određeni budžet na raspolaganju, ali to mora da se radi u skladu sa idejom razvoja ekipe i tima i kluba“.

NAREDNI TRENER PARTIZANA NEMA PRAVO DA MENJA PROJEKAT KLUBA

(Uroš Popović/Mozzart Sport)

Na tom planu možda je savršen trenutak da se teleportujemo u Humsku, gde tek nema novca za trošenje, ali uvek ima snažnih emocija, po ugledu na AEK. Naročito sad dok Partizan traži naslednika Srđanu Blagojeviću sa kojim se rastao posle ispadnja iz Kupa Srbije i poraza od Čukaričkog?

„Žao mi je što je Srđan otišao, jer mislim da je radio dobar posao, zajedno sa ljudima iz kluba. Dobar posao, baš o tome se radi. To je i deo odgovora na prethodnu temu. A šta je mogao Partizan u datoj situaciji osim ovoga što je uradio? Ovo je jedini ispravan put. Da li je lak? Nije. Da li će teći sve po loju? Neće. Da li će biti teških dana? Hoće, sigurno. Baš tad valja pokazati stabilnost i veru u projekat. Jer je deklamovan kao naš projekat, sa akcentom na mlade igrače iz škole, Srbije i regiona. Projekat je zaživeo, dopao se publici i što je najvažnije, publika je poverovala u njega. Imate povratak publike. Partizan je prodao oko 10.000 sezonskih ulaznica, što nije imao ni blizu prethodnih ne znam koliko godina. To je najveća pobeda. Veća od svih na terenu. A uz to je stvoren kapital u mladim igračima za dalju budućnost kluba“.

Jedna od bitnijih razlika aktuelnih rukovodilaca crno-belih u odnosu na prethodne je što ne žure sa prodajom tima, koliko god neprijatna bila ekomonska situacija?

„Sigurno su mogli letos da naprave dva, tri transfera i tako dobiju novac, ali su imali hrabrost da nastave dalje sa razvojem tima i posle ispadanja iz Evrope, verujući u potencijal tih igrača. Sigurno ima i nekih grešaka. Potkradu se, ali mislim da je Srđan dobro radio i zato mi je žao što je otišao. Narednom treneru, bez obzira ko će ti biti, zadatak je da nastavi tim putem. Jer, sad ako bi došao neko ko će da menja projekat kluba, zbog nekog kratkoročnog  interesa ili interesa koji se čini da je kratkoročan, to nema pravo. Ja sam ranije govorio o tome. Mislim da ni ova godina nije bila da se po svaku cenu i podrazumeva neki veliki rezultat, iako sada okolnosti pokazuju da to apsolutno nije bilo nerealno. Kad kažem okolnosti, mislim na rezultate drugih timova. Partizan je tu...“

Koliko je realno da izdrži trku sa Crvenom zvezdom iove sezone nije za Nikolića toliko bitno, koliko ono što će se dešavati dogodine.

„Sledeća sezona je ta u kojoj već Partizan nema pravo da više čeka. Mora da, kako to kažu Englezi, isporuči rezultat, u nekom trenutku. To se slažem. I slažem se da Partizan taj klub u kome nema vremena, u kome mora da bude rezultat i to svi znamo, ali je zato ova godina trebalo da bude ona u kojoj će se sve izdržati, a u sledećoj godini više ne bi bilo, ni što se mene tiče, razumevanja, ni bilo čega, za bilo koga. Pogotovo od publike. Vreme za rezultat“.

Da li je tačna glasina da si Danku Lazoviću, koga si trenirao u tri kluba i koji ti je prijatelj, preporučio Srđana Blagojevića za trenera?

„Ne, nije tačno! Nisam ga preporučio, nego je mene Danko pitao za Srđana. To nije bila moja ideja, niti bih davao sebi za pravo da preporučujem trenera. Nisam ni sportski, ni generalni direktor, a ni predsednik, pa da zovem i kažem koga bi trebalo uzeti“

CRNO-BELI NE SMEJU DA IDU ISPOD STANDARDA KOJE SU POSTAVILI BLAGOJEVIĆ I STANOJEVIĆ

(Star sport)

A sa stanovišta struke, šta bi bilo zgodno posle Srđana Blagojevića da uradi Partizan: angažuje mladog trenera, starijeg, stranca, domaćeg, nekog ko ima vezu s klubom ili ne mora da je poseduje?
„Ne znam, nije moj posao da biram trenera, stvarno. Mogu da komentarišem ovako, ali je važno da se kaže, pošto čujem da se to poteže, kako niti sam to radio, niti mi je palo na pamet da predlažem koga će na klupu. Oni su mene konsultovali, jer poznajem čoveka dugo godina, samo im rekao mišljenje o Blagojeviću, kao i još nekim ljudima za koje su me konsultovali. Naravno da je to mišljenje bilo pozitivno. Tad sam naznačio neke karakteristike za koje ja verujem da je Srđan opravdao. Svi mi imamo neke vrline i mane, svi treneri. A sad, ko bi trebalo da bude trener Partizana, mnogo je teško meni da pričam iz ove pozicije. Nije laka odluka pred čelnicima, odlučili su se da promene Srđana, koji je stručni tad u Partizanu podigao na zavidan nivo. Baš kao što je i Sale Stanojević ranije. To su ljudi koji su u struci, bave se ovim poslom godinama. O tome sam pričao nemam problem da pričam. Oko 20 godina su treneri, da li u inostranstvu, u Partizanu, u Srbiji, u mlađim kategorijama, u Drugoj ligi, njima je životno opredeljenje da budu treneri. To je pod A. Onda ide sve drugo, a oni imaju i ono pod B, C, D. Zato stalno pominjem Stanojevića i Srđana. Obojica su udaril temelje, svako na svoj način. I postavili standarde. Partizan ne sme da ide ispod njih. Eto, to ja mogu da im poručim. Šta bi bilo najgore od svega? Da sada dođe neko ko ne može da ispuni taj standard. Znači, sad moraju u Partizanu da nađu nekoga ko je najmanje Srđan ili više od njega. Zar nije logično to što govorim sad? To je jedino što mogu da kažem“.

To je bliska budućnost, a daleka – ili možda ne daleka – oličena je kroz pitanje kad će se stvoriti uslovi ili da li uopšte moraju da se stvaraju uslovi da Marko Nikolić ušeta ponovo u Partizan?
„Stalno pričam, nema nikakvih uslova, meni se, još sam ranije pričao o tome, ne dopada kad se tako postavljaju stvari, kao i ovo „Marko preporučuje Srđana“. Ne pada mi na pamet. Ako me neko pita, mogu da kažem mišljenje iz najbolje namere, možda mogu i da pogrešim“.

Drugo je pitanje bilo, odnosilo se na povratak...
„Niti bi trebalo sad da ušetam, ni kad bi se jednog dana vratio u Partizan. To bi bilo isto kao što sam maločas govorio za AEK – veliko uživanje, ali i opterećenje za mene. Stvorilo bi vrstu obaveze. Ne bi trebalo niko nigde da ušeta, pogotovo ne ja, niti su potrebni posebni uslovi. Naprotiv, potrebno je da bude prirodno sa svih aspekata. Da postoji zajednički projekat, cilj, ideja, prepoznavanje sa obe strane, ako hoćete i na ličnim nivoima. Onda – zašto da ne. Jednog dana. Stvarno mi je malo neprijatno da o tome da pričam, jer uvek ostane ono „evo ga...“ Bar ja mislim da nema razloga da u tom smislu govorim, jasno je koliko volim taj klub i da mu želim sve najbolje. Ako jednog dana to bude, ako moje usluge budu potrebne, a za to postoji normalna klima, zašto da ne? Meni se ne dopada kada ljudi okreću glavu od Partizana. Uvek ću pomoći kako god mogu. U ovom trenutku nije realno da to budem sa pozicije glavnog trenera, ali na svaki drugi način ću uvek pomagati Partizanu ako mogu“.

Postoji li nešto što ti se u Partizanu ne dopada, nego što bi možda moglo bolje da se uradi?

„Malo fali rezultat. Ipak je to Partizan. Sve ostalo je OK. Nekad zaboravljamo da je Partizan pre manje od godinu dana bio pred kolapsom. Na svim poljima. Napravio je veliki iskorak za ovo vreme u svakom smislu, ali naravno da nemaju ljudi strpljenja“.

Znači li to da onda mi u Srbiji imamo jednu percepciju stvarnosti, a da ljudi poput tebe, kad se pomere u inostranstvo, imaju priliku da izbliza vide druge klubove, posmatraju drugačiji kontekst?

„Nije šira slika, nego pokušavam da budem racionalan. Da ne budem emotivan, samo kao navijač. Zato sam i rekao da navijački fali neki trofej, da malo podigne celu priču. Možda kup, možda titula, zašto da ne? Ne može Partizan, tu se slažem sa drugima, da prevede sebe u klub koji je zadovoljan drugim mesto. Možda nije bilo realno da se ne osvoji ništa, kad se posmatra racionalno, ali mora da se ima težnja. Ne na način da budemo zadovoljni i kažemo kako je strašan uspeh što smo drugi. Eto, to možda fali, da se polako vraća taj mentalitet. To ne znači da mora pod obavezno da se desi sad, odmah, ove sezone. Zato stajem u odbranu svih, trenera, uprave, zaposlenih, međutim, mora da se ima težnja, da se ide ka tome. Taj mentalitet. Kao da su malo uljuljkani, čak i neki igrači. I to je postalo normalno, a evo sad će deset godina otkako je osvojena poslednja titula. Slaviće se desetogodišnjica bez titula. To nije normalno za Partizan. E, to mora da se promeni. Ako mi nešto smeta, to mi smeta. Što ne znači da možda nije ni realno bilo da se osvoji ništa. Gledam racionalno. Mora da se bude malo ljut u sportskom smislu“.

PLASMAN NA VELIKO TAKMIČENJE... KAKAV JE TO CILJ? VELJKO ĆE TO DA PROMENI

(Star sport)

Savršena podloga da se „prešaltamo“ i na reprezentaciju, koja je posle odlaska Dragana Stojkovića Piksija dobila novog selektora. Veljko Paunović će makar doprineti da se ambijent  oko državnog tima poboljša?

„Sto posto“.

Mada, to što je došao Paunović ne znači da je odjednom sve OK i da nam njegovo imenovanje rešava sve probleme.
„Naravno da neće biti sve OK, ali sam mu napisao u poruci, kad smo se čuli povodom angažmana mog saradnika, Aleksandra Rogića u reprezentaciji: „Što se mene tiče, pravi čovek na pravom mestu“. Iz više razloga. Njegov profil, ljudski i trenerski, sugeriše da je – selektor. Način na koji Veljko posmatra fudbal, na koji se odnosi prema svemu, što se mene tiče – pravi je selektor. Za naš fudbal je apsolutni dobitak što je Paunović izabran. Nismo mogli bolje da izaberemo. Ima moju maksimalnu podršku, što se vidi iz priloženog. U AEK-u ima reprezentativce. Doneće poštenje, rad, ideju i novu energiju, pristup adekvatan današnjem vremenu“.

Da li su uzbuđen što je došao da menja klimu ili možda razočran što je to uradio baš sad, u ovom ambijentu na svim poljima?
„Baš mu zato treba odati prizanje. Što baš sad kad je takva situcija... Reprezentacija je u teškom momentu, a momci to ne zaslužuju. Tamo ima izvanrednih momaka i igrača. Već smo promašili divne godine te generacije, nažalost, za neki veći rezultat od prostog plasmana. Ne mislim da je ogroman uspeh u novim sistemima kvalifikacija plasman na veliko takmičenje, gde imaš toliko mogućnosti, gde najveći broj iole fudbalskih zemalja na njih odlazi. Jeste jedna vrsta uspeha ići na veliko takmičenje, ali govorim o mentalitetu. Kao što smo pričali o Partizanu malopre. Da li nam je to ceo cilj? Jel’ to sve?

Ponekad je delovalo da jeste?
„S tim nisam saglasan. To bi trebalo menjati. Ako će neko uspešno menjati to je Veljko. Zato kažem da je pravi čovek na pravom mestu. Ne može biti cilj samo plasman. Kakav je to cilj? Nije dovoljno. Pokazao je to Paunović dok nas je vodio na Novom Zelandu, siguran sam da će i sad. Njegov profil ličnosti i razmišljanja o fudbalu je pravi selektorski. Sličan je Radomiru Antiću, koji mu je bio mentor, koga sam i ja poznavao. Ili Bori Milutinoviću. Njegova razmišljanja o fudbalu idu u tom pravcu, ima fudbalsku kulturu. To je važno za taj posao koji je drugačiji od svakodnevnog, gde se sa problemima hvataš za gušu. Kad si selektor možeš da biraš i prilagodiš svojim razmišljanjima i filozifiji, što u klubu ne možeš. Možda ti se selekcija ne dopada, ali ne možeš da igrače da izbaciš na ulicu, jer imaju ugovore. Ovde je situacija drugačija i zato će Veljko doneti ispravnu sportsku kulturu, dobar način razmišljanja, moderan pristup fudbalu. I – promeniće mentalitet“.

Da li su te za ovo vreme, otkako si, naglašavam, otišao iz srpskog fudbala, ne iz Partizana, kao što si često znao da okarakterišeš, poznali ikada iz FSS, ponudili selektorsku funkciju ili makar pitali za svaet sa pozicije čoveka koji osvaja trofej u inostranstvu i gradi neku modernu, lepu karijeru?

„Ne, ni za jedno, ni za drugo“.

Da li si očekivao?
„Ne, ne, nisam ni očekivao. Nezvanično su neki ljudi dolazili, ali to su više bili samo kontakti, ali nikada niko zvanično nije sa mnom razgovarao na tu temu, a mislim da je i rano za mene za tu funkciju. Beograđanin sam, ponosni Srbin, navijam za svoju reprezentaciju, za svoju zemlju, a neke reči su se uvek pogrešno tumačile. Sad mogu lagano to da kažem, jer je Veljko već izabran i u kontaktu smo, a naravno da jednog dana želim da budem selektor u svojoj zemlji, isto kao i da radim Partizanu. Mislim da je sad rano. Klupski sam trener, posvećen svakodnevnom radu, u tome ću sigurno da uživam još neko vreme... Možda u nekim zrelim godinama, ali ne u penzionerskim godinama, nego u nekim zrelim godinama. To je najveća moguća čast. Već sam bio selektor Srbije za uzrast do 19 godina i jedan od najlepših osećaja, bilo za igrača ili trenera, u bilo u kojem sportu, predstavlja slušanje himne svoje zemlje“.

STRUKA U SRBIJI U ŽALOSNOM POLOŽAJU

Kako gledaš na to da Srbija ima samo nekoliko trenera oblikovanih u Srbiji. Na primer, Žarka Lazetića i tebe?

„Žalostno je, baš žalosno. To govori o stanju naše struke. Godinama sam bio prvi u odbrani struke i govorio da stranici nisu bolji od nas, samo dolaze iz boljih sistema, zapadnih. Imao sam prilike da se takmičim protiv njih. Konkretno, sa Hansijem Flikom u sezoni kad je predvodio Bajern do titule Lige šampiona, Mauricijom Sarijem kad je sa Čelsijem podigao pehar Lige Evrope, pa sa Atletikom Dijega Simeonea, mnogim drugima... Ostvario sam i kontakte sa nekim od njih, međutim, naš sistem nije dobar. Ovim rečima nisam otkrio ništa novo. Naš sistem školovanja u tom smislu nije dobar. Školujemo trenere kao da ćemo imati 500 glavnih trenera sa PRO licencom, a nemamo kapacitete za to“.

Čak je i ova poslednja lista polaznika za sticanje PRO licence pomalo zabrinjavajuća?
„A koga biste stavili danas na nju... E, o tome se radi. Meni je drago što je moj dugogodišnji saradnik, Radoje Smiljanić konačno dobio šansu da bude na listi posle nekoliko neuspešnih pokušaja. Suština je da istinu uvek dobijemo na terenu. Imamo Dejana Stankovića u Spartaku, Žarka Lazetića u Makabiju, Vladu Ivića, Miloša Milojevića...

Dobro, ali Milojević i Stanković su oblikovani u drugim sistemima, švedskog i italijanskog?

„Bili su na predavanjima kod nas, ja sam nekima bio mentor. Nekoliko trenera koji zaslužuju pažnju, imamo i nekoliko ovih iz starije generacije, ništa to nije sporno, to su ljudi koji imaju kvalitet, ali naš sistem je loš. Nas prate razni skandali i situacije oko reprezentacije, ponekad i klubova, pa i lige. Moramo sve to da menjamo. Neke od tih stvari su smetnja našim trenerima da uopšte dobiju šansu da rade u inostranstvu. Na tome mora da se radi. Da budemo otvoreni, pošteni, da se radi na podizanju naše struke.

Kako se to radi?

„Pre svega, mora da se bude pošten. Moramo da budemo pošteni, o tome stalno pričam. U pitanju je glavni kriterijum, kao i u svim drugim oblastima. Keiterijum stručnosti, ni jedan drugi. Znanje, kvalitet, to je kriterijum, jer svi drugi mogu kratkoročno nešto urade, a onda siđeš na teren i tamo dobiješ istinu. Ona je u sportu brutalna. Tako da, možda mi unutar naših granica možemo sebe da lažemo, ali ne možemo internacionalno. Tu nema praštanja. Moraju najbolji među nama da dobiju šansu, da mogu da rade, moraju da se menjaju neka pravila koja su užasavajuća. Ovo je podatak s početka intervjua da smo mi najgora zemlja na svetu po broju trenerskih promena u sezoni je neverovatan. Čak ima pravilo da jedan trener ne može da radi u više od dva kluba u jednoj sezoni, a klub može da menja osam puta. Kakav je to status struke? O čemu se radi? Ispada otprilike – mi ćemo vas menjati 20 puta u 30 kola, ali ti ne možeš da radiš ako si radio ovde i ovde. Gotovo. To su neki interesi. Neverovatne stvari. Otvaramo temu koja zaslužuje posebnu emisiju“.

ČELNIKE NAŠIH KLUBOVA NE ZANIMA ŠTO U FUDBALU VIŠE NE POSTOJI SREDNJA ZONA

(Reuters)

Sve vreme pričaš otvoreno i uvek si bio takav. Zato – da li u ovom trenutku smatraš sebe najboljim trenerom Srbije i da li uopšte rangiraš, praviš neku listu bilo kada?

„Ne mogu to, ne znam, zaista, kako bi se to merilo“.

Po trofejima, klubovima, evropskim utakmicama....
„U tom smislu sam zadovoljan karijerom: peharima, ligama, izborim sredina u kojima sam radio, ali... Svako ima pogled na te stvari i nemamo mi treneri takmičenje između sebe. Ne postoji, kao u tenisu, ATP lista trenera, pa ako uzmeš ovde bod, to ti se vrednuje toliko. Ja sam zadovoljan, gledam sebe, porodicu, saradnike, uživam u svakom novom radnom danu. Ima i drugih dobrih trenera, uspešnih u dobrim klubovima. Spomeno sam ih, a tu ubrajam i Slavišu Jokanovića, Veljka Paunovića... Da se mi rangiramo između sebe, ne znam zaista kako bih to izmerio. Svako od nas bi mogao da nađe svoj ugao pogleda na stvari. Ja sam zadovoljan svojom karijerom do sada, a nije da nisam više gladan. Naprotiv. Tek sam sad gladan“.

Tek sad?

„Da, da“.

A koliko si drugačiji u odnosu na period kad si napustio Srbiju?

„Mnogo drugačiji u svemu. Iskustvo je bitan faktor, iza mene je više od 80 utakmica Lige šampiona, Lige Evrope i Lige konferencija. To su dve sezone klupskog fudbala samo na međunarodnoj sceni, dueli sa Bajernom, Atletikom, Čelsijem, Lacijom, Totenhemom Marseljom... Onda derbi u svim zemljama gde smo bili“.

Da li to utiče između ostalog i da postaneš racionalniji, mirniji u odlukama, reakcijama, pa i ponašanju?
„Apsolutno. Ne uvek u emocijama za vreme utakmica, jer nekad svesno pustim te emocije za da teku iz mene, ali smatram da neki trener mora da bude zajedno s timom, igračima i publikom. U smislu nekih odluka u svakodnevnom radu iskustvo pomaže. I sam nivo takmičenja pomaže da napreduješ. Ovaj posao je takav da kada godinu dana staneš, pitanje je da li možeš da uhvatiš ponovo voz ili je on prošao. Nisam siguran. Sve mora da se prati. Tendencije se toliko brzo menjaju. Samo pravila se menjaju. Dok sam bio u Srbiji, da bi izveo loptu iz peterca, morali su svi igrači da budu van kaznenog prostora, to je revolucirana promena. Kako da rešiš situaciju kad ti neko stane u visok presing? Recimo, do pre pre pet godina srednja zona je i dalje dominirala fudbalom, a danas više ne postoji. Fudbal je otišao u pravcu košarke, vaterpola, rukometa i ostalih sportova, jer postoje samo faza faze odbrane, napada i tranzicija. Zašto? Zato što su ljudi rešili pitanje zone 3-1, 3-2, 2-2, 2-3, šta god. Bavili su se time i rešili i zato skoro niko ne može da stoji u srednjoj zoni. Ili je u presingu ili je u odbrani ili u tranziciji“.

Da li to prati naša struka u Srbiji, da li to naš fudbal može da prati, to je veliko pitanje. Da li nekog zanima?

„Zanima ih sigurno. Pitanje je da li ti momci koji žele time da se bave imaju mogućnosti.“

Nismo se razumeli, treneri sigurno žele, ali oni koji ih postavljaju, čelnici?
„Njih ne zanima! Evo dao sam direktan odgovor“.

A šta tebe zanima da gledaš? Koji fudbal, kakav profil ekipa, trenera?
„Sve gledam. Zato što volim... Posebnu pažnju posvećujem ligama koje su mi trenutno u dometu, da o njima sve znam. Naravno, gledam i najveća takmičenja, gde se pojavljuju neke tendencije, koje moraš da pratiš i vidiš o čemu se radi. Idealno bi bilo da se putuje kad se ima vremena, da se pogleda na licu mesta, da se uči, najnormalnija stvar jeste razmena iskustva. Najsrećniji bih bio da mogu da uzmem sedam dana slobodno i odem u veliki premijerligaški kliub, tipa Arsenal ili Liverpul, da gledam, pričam sa nekim“.

Ko zna kako bi se to protumačilo kod nas, maltene kao sramota ili kompleks niže vrednosti?
„Zašto?“

Zato što si već ostvaren trener?
„Kakve to ima veze? Baš o tome pričamo sve vreme. Pogledajte košarku, naša najveća imena poput Željka Obradovića i Svetislava Pešića, naravno uz Dušana Ivkovića dok je bio živ, idu po seminairma na mesečnom nivou. Ljudi koji su osvojili sve po deset puta, pa i danas idu negde i to ne uvek kao predavači. Nekad kao predavači, nekad da slušaju druge, da pričaju sa kolegama, razmenjuju mišljenje. Tako se uči“.

MAŠTAM O LIGAMA PETICE, ALI BOLJE BITI U AEK-u NEGO U 16. KLUBU SERIJE A

(Reuters)

Kad budemo naredni put došli u Atinu, u kom statusu ćemo te zateći – ne šta bi voleo, nego šta je realno da se desi?
„Teško pitanje. Volim da živim za ovaj današnji dan, trening, utakmicu pred krcatim stadionom. Idemo korak po korak, samo tim pristupom možda dođemo negde. Naravno da ja maštam, i dalje maštam o nekim stvarima, to je pokretač, međutim, ne bih da o tome pričam sada“.

Da li se u tim maštanjima pojavljuju lige petice?

„Voleo bih tamo da radim, ali ako me pitaš da li sam zadovoljan gde sam sada i gde sam bio do sada, odgovor je – i te kako! Nisam siguran da li je bolje biti trener AEK-a, CSKA, Partizana ili Šabab Al Alhija koji je Real Madrid u tom delu sveta ili je bolje biti u 16. klubu Serije A. Stvarno imam ozbiljnu dilemu da li je bolje biti trener Legije, Ferencvaroša, Bešiktaša, Galatasaraja, Anderlehta, Briža ili nekog ko se bori za opstanak u Španiji. Voleo bih da radim u ligama petice, ali u dobrom klubu, a ne da dođem samo da bih bio i da odem za šest meseci. To mi nije ni ambicija, ni želja, ni maštanje. Ako bih nekim koracima mogao da dođem postepeno do nekog ozbiljnog projekta, Naravno da je i to jedna od ambicija. Pre svega želim da budemo u klubovima koji mogu da budu uspešni i da radimo neke dobre stvari“.

A bilo je svida dosad: u Partizanu dupla kruna, u Sloveniji prvo mesto i volšebni rastanak zbog priče koja nema veze sa fudbalom, u Videotonu i titiula i kup, u Rusiji dva tamošnja kupa sa Lokomotivom i CSKA, pa i dva znamenja u Emiratima. Red je da bude i u Grčkoj.

„Iz vaših usta u Božje uši, kako naš narod kaže. A naš narod je pametan sa tim starim izrekama. Ne bi bilo srećnijeg od mene da za godinu dana vidim sebe s nekim peharima i da je sve u redu i da projekat živi. Učiniću sve da tako bude“, nasmejao se Marko Nikolić i na kraju intervjua za Mozzart Sport.

Tokom utorka ćete na stranicama našeg portala i na Jutjub kanalu Mozzart TV imati priliku da čitate i gledate intervju sa Lukom Jovićem.

🔥 Kombinuj klasično i uživo klađenje! Sve što voliš – sada na jednom tiketu! 🔥

GRČKA 1 – 10. KOLO

Subota

Panetolikos – AEL Larisa 3.0 (1:0)
/Enkololo 30pen, Mavrijas 67, Aleksić 79/

Nedelja

14.00: (1,70) Aris (3,60) Asteras (5,30)

14.00: (11,0) Kifisija (5,20) Olimpijakos (1,30)

16.00: (1,35) Levadijakos (4,90) Panseraikos (9,50)

16.30: (7,25) OFI Krit (4,40) AEK Atina (1,45)

18.00: (2,50) Atromitos (3,20) Volos (2,95)

20.00: (2,50) Panatinaikos (3,30) PAOK (2,85)

***Kvote su podložne promenama