INTERVJU – Ognjen Čančarević: U Turskoj nas pratila dva tenka; Jermeni me tri meseca gledali popreko

Kažu da moraš biti malo „lud“ da bi stao među stative. Ognjen Čančarević se među istim nalazi već 17 godina i ništa mu ne fali. Rođeni Užičanin napravio je vrlo zanimljivu karijeru čiji je vrhunac bio poziv u reprezentaciju Jermenije. Naravno, ljubiteljima Mozzart Bet Superlige najpoznatiji je po stažu u Radničkom iz Kragujevca i Radniku iz Surdulice. Posle osam godina provedenih u Jermeniji gde je nosio dresove Alaškerta i Noe, Ognjen je rešio da se vrati u srpski fudbal i obuče dres IMT-a.

Kao čovek koji polako gazi ka 37. godini života, najstariji je u jednoj od najmlađih ekipa u domaćem šampionatu i služi kao glas razuma nekim momcima koji po godinama još uvek imaju pravo da igraju u kadetskom uzrastu. Kako se snalazi u tom uzrastu, otkud on među Traktoristima, kako vidi Vasilija Novičića, kako je uopšte došlo do toga da postane prvi Srbin koji je nosio dres Jermenije.

O tome i o mnogo čemu, Ognjen je govorio u razgovoru za Mozzart Sport, ali pre svega toga, kako mu se čini domaće prvenstvo sada u odnosu na period kad je poslednji put bio u Srbiji.
„Dosta je bolje. Hajde prvo da krenemo od osnovnih stvari, infrastruktura je kvalitetnija, finansijski je izdašnije, igraju kvalitetniji fudbaleri, neki od njih imaju ozbiljne karijere, samim tim se nivo i kvalitet lige povećao. Pojavili su se klubovi poput TSC-a koji igra Ligu konferencije i uspeva da prođe u nokaut fazu. Sve sugeriše da je napravljen iskorak. Da li može bolje? Naravno“, rekao je Čančarević na početku razgovora za naš portal.

Šta ti je bio prevashodni motiv da se vratiš u Srbiju? Da li si možda doživeo zasićenje u Jermeniji, ili si jednostavno samo želeo da se vratiš ovde i odigraš još neku sezonu u smiraj karijere?
„Pratio sam redovno Mozzart Bet Superligu i baš me je kopkalo da se vratim, da se ponovo okušam. Da, došlo je do zasićenja u Jermeniji, bilo je i nekih problema u klubu, doživeo sam povredu ključne kosti i zbog toga sam manje branio. Na stranu sve to, mene je najviše mučilo što sam pet godina dole živeo sam, dok su mi supruga i deca bili u Užicu. Ta samoća me je iscrpela, pa još dodaš utakmice, nervozu zbog nekih slabijih rezultata. Sve sam to proživljavao sam“.

VASILIJE NOVIČIĆ IMA MENTALNI SKLOP KAO DA JE DESET GODINA STARIJI

Kako je uopšte došlo do saradnje između tebe i IMT-a, da li je bilo još nekih ponuda iz Srbije?
„Bilo je tu i nekih opcija za inostranstvo, konkretno, Kazahstan i Uzbekistan, problem je bio što je tu moralo dosta da se čeka, a ja sam neko ko ne voli mnogo da čeka. Na kraju, preko mog kuma koji poznaje ljude iz stručnog štaba IMT-a stupio sam u kontakt sa Peletom (Predrag Govedarica, sportski direktor Traktorista, prim. aut.) i odmah mi se svidela ideja da dođem kod njih. Za dva-tri dana je sve bilo završeno i već sam bio na pripremama u Turskoj. Nije u pitanju bio samo finansijski aspekt, cenim kad je neko iskren prema meni i pokaže želju da me dovede. To mi je jedan od najbitnijih faktora kad dogovaram transfer“.

Ono što je zanimljivo, imaš 36 godina, ostala dvojica golmana IMT-a (Kadir Gicić i Vuk Borović) nemaju ukupno godina koliko imaš ti. S obzirom na toliku razliku u godinama, kako im prilaziš, kako teče komunikacija? Golman u fudbalu je kao centar u košarci – kasnije sazreva.
„Trudim se da ih savetujem što više mogu i da im na taj način pomognem. Naša pozicija je specifičnija od ostalih. Mi donosimo najteže odluke, svaka može da te pretvori u heroja, ili da te transformiše u totalnog tragičara. Nema sredine. Sviđa mi se što su vaspitani momci i što me poštuju. Pokušavam da im prenesem ono najbolje, kako bi njima sutra bilo lakše kad odu negde van. Na svom primeru znam koliko je teško biti stranac. Odmah si svima prvi na tapetu i to im stalno prenosim. Moraju da nauče da trpe pritisak i da shvate da su golmanske greške uvek najskuplje. Takav nam je posao, mi smo ga izabrali. O jednom našem kiksu će se pričati više nego o pet promašaja koje ima napadač”.

Kad smo već spomenuli mlađe igrače, IMT je druga najmlađa ekipa u Mozzart Bet Superligi posle Železničara iz Pančeva. Među tim klincima, najviše se ističe Vasilije Novičić. Dečko ima 17 godina, a već dve ozbiljne sezone u seniorskom fudbalu. Kako gledaš na njega i na to što nije ni punoletan, a već ima ogroman uticaj na igru ekipe?
„Nikad nisam video nekog klinca koji ima njegove godine, a takav mentalni sklop. Igrački kvalitet već ima, prostor za napredak je veliki, ali mentalno, kao da je deset godina stariji. On nije doživeo veći pad u formi. On već sad nosi igru, sa takvom glavom, ima predispozicije da napravi ozbiljnu karijeru. Ranije nije bilo šanse da neko sa 17 godina bude standardan. Sećam se kad sam bio u Radničkom iz Kragujevca, ja i Branimir Aleksić iz Spartaka smo sa 22, 23 godine bili najmlađi golmani u ligi. U Srbiji je tako, sve se vrti oko rezultata i nije bilo vremena i prostora da se gura mlad igrač. Zato mi se sviđa vizija IMT-a, ne libe se da pošalju po nekoliko bonusa na teren. Da su u nekom drugom klubu u ovim godinama, verovatno ne bi dobili adekvatnu šansu. Pritom, to su momci koji po uzrastu mogu da igraju čak i kadetsku ligu. Klub im je pružio mogućnost da brže sazrevaju“.

©Guliverimages/ Paul Terry Sportimage

Kad smo već kod sazrevanja, koliko to ubrzano sazrevanje može da bude kontraproduktivno?
„To je opipljiva tema, ali ljudi iz kluba dosta vremena posvećuju razgovoru sa mlađim igračima. Oni su u godinama kad se lako zaluta, podlegne pritisku. U njihovom uzrastu nije bitno kakav set veština imaš, nego kakav si mentalno, zato Novičić toliko dobro izgleda. Bitno je kakav si mentalno, da li si spreman da posle greške nastaviš da igraš kao da se ništa nije desilo, da posle poraza ne padaš u očaj, a kad pobediš da ne odletiš u nebesa. Postoji tu milion situacija. Nijedan igrač nije isti uprkos talentu“.

U NAŠEM RADNIČKOM JE BILO SEDAM ROĐENIH KRAGUJEVČANA DANAS - NIJEDAN

Ono što je zanimljivo, jedna od prvih utakmica koje si odigrao za IMT bila je protiv tvog bivšeg kluba – Radničkog iz Kragujevca.
„To je bilo prvi put da sam igrao protiv Radničkog**. Kad sam otišao, oni su već bili ispali u drugi, pa u treći rang i tek posle krenuli da se dižu. Bilo je fenomenalno, mnogo uspomena, ljudi koji su obeležili jedan od najlepših perioda mog života. Video sam kapitena Željka Miloševića, video sam neke ljude koji su, jednostavno, obeležili moju karijeru i negde je usmerili u tom pravcu i izgradili me. Željko i Darko Spalević, su mi bili kao očevi. Kao što ja sad radim sa klincima u IMT-u, tako su oni radili sa mnom. Znali su Spale i Željko da budu strogi, pogotovo Spale je uvek tražio maksimum jer on je bio takav. Mislim da ja danas nisam ni upola strog prema mlađima kao što su njih dvojica bili prema meni“.

Te sezone 2011/12 Radnički iz Kragujevca bio je hit Superlige, sa vama kao prvim golmanom. Malo je nedostajalo da se plasirate u Evropu. Da li ti je baš to jedan od težih trenutaka u karijeri, pogotovo što popravni niste imali?
„Definitivno, pre početka sezone, o plasmanu u Evropu smo mogli samo da maštamo. Igrali smo fenomenalno, toliko malo nam je nedostajalo da ispišemo istoriju, na kraju je Jagodina umesto nas otišla u kvalifikacije za Ligu Evrope. Mnogo mi je žao što nismo dobili takvu priliku da se dokažemo. Dosta se vodi polemika oko ekipe koju je vodio Feđa Dudić. Kapa dole za sve što je uradio, dvaput plasman u kvalifikacije za tri sezone, Radnički je danas stabilan klub. Međutim, pričao sam skoro sa Željkom Miloševićem, u našoj ekipi je bilo sedam momaka rođenih u Kragujevcu, danas nema nijedan. Ne mislim da je to loše, naravno, fudbal ide u drugom pravcu, otvaraju se nova tržišta. Mi smo napravili rezultat bez ijednog stranca u timu i to je jedina razlika između tog i današnjeg Radničkog“.

Kad već pominješ rođene Kragujevčane, jedan od njih je Filip Kostić. Ta sezona 11/12 je bila prva u kojoj smo imali prilike da ga upoznamo, na kraju iste je otišao u Groningen za 1.250.000 evra što je ozbiljna cifra za klub kao što je Radnički.
„On je tiho i bez pompe ušao u prvi tim. Na početku je bio vrlo povučen, čak i malo nesnađen. Nije mnogo igrao čak ni u Srpskoj ligi, ali se onda dešava da nam se povredi levo krilo i mic po mic, postade Fića nezamenljiv. On je u toj sezoni u Superligi Spaleviću spremio barem deset golova. Danas kad ga vidim, deluje mi da se uopšte nije promenio. Još kao klinac je imao izuzetne atletske predispozicije, bio je izuzetno jak, mogao je da trči u punom sprintu i da nosi igrača, znao je da se okrene sa loptom. Svi su znali da će da ide u levo, ali nije bilo šanse da se to zaustavi, toliko je bio brz. On je sve vreme radio jedno te isto, pomeri loptu u levo i onda ide centaršut. Vremenom mu je to postao automatizam“.

NISAM ZNAO NI GDE JE JERMENIJA, KAMOLI KAKAV SE FUDBAL IGRA TAMO

Da li si ti imao neke ponude da odeš u inostranstvo posle te sezone. Tu su ljudi, kao i za Kostića, prvi put čuli za tebe?
„Nekih priča je uvek bilo. U jednom trenutku pojavio se Rad, Ranko Stojić je želeo da me dovede, ja sam samo tražio sredinu gde bih mogao da se razvijam. Posle toga se pojavilo interesovanje Crvene zvezde. Bila je priča da će Boban Bajković napustiti klub, pa su mene videli kao rešenje. Na kraju je Bajko ostao, samim tim nije bilo prostora da tu budem i ja. Najbliži sam zapravo bio Kortrajku. To je bilo skoro sve završeno, trebalo je da krenem na put i onda se desi da je golman za koga su smatrali da će dugo biti povređen uspeo da se oporavi. Na kraju su zaključili da im nisam potreban. Šteta, jer su ozbiljan klub, imaju sedam, osam skauta u celoj Evropi. Nije sredina gde ćeš se zadržati deset godina, ali kao odskočna daska za dalje – odlični. Verujte, znao sam sve to, raspitivao sam se kad je već bilo dogovoreno da odem kod njih“.

©Guliverimages/ SeskimPhoto

Već posle prve sezone u Superligi, kreće možda i najlošiji period tvoje karijere, bio si u OFK Beogradu i Mladosti iz Lučana, ali nisi skoro uopšte branio. Na kraju se odlazak u Radnik iz Surdulice ispostavio kao pun pogodak?
„Od odlaska iz Kragujevca, sve je krenulo nizbrdo. Vraćam se u drugu ligu, u Slobodu Užice. Nisam imao ni menadžere ni agenta, sam donosim odluke. Odatle idem u OFK Beograd. Švaba Đurđević me trenirao u Kragujevcu, on me dovodi. On odlazi u Kinu, postajem drugi golman. Odatle idem u Lučane, Nemanja Krznarić kapiten kluba, opet drugi golman još godinu dana. I onda dve i po godine sve kad sabereš, nisam branio i niko me nije hteo. Tražio sam neki izlaz, da negde odem. U Lučanima su bili prezadovoljni sa mnom i hteli su da ostanem i sve, ali ja nisam se video u toj ulozi drugog golmana, jer znao sam ako ostanem još malo to će biti kraj karijere. Otišao sam u Surdulicu, po svaku cenu. Nisam ni pitao za finansijske uslove, sam sam hteo da branim. Dolazak u Surdulicu se ispostavio kao najbolji potez u karijeri. Bilo mi je mnogo lepo, imali smo dobre rezultate, branio sam dobro. Iz te Surdulice sam došao do toga da budem pozvan za reprezentaciju Superlige“.

Usledio je sudbonosni poziv iz Jermenije, kako se desilo sve sa Alaškertom?
„Dva drugara koji su igrali sa mnom u Radniku – Danijel Stojković i Uroš Nenadović odlaze u Jermeniju šest meseci pre mene i potpisuju za Alaškert. Desilo se da im je potreban golman i oni me zovu, pitaju da li bih došao, a ja u tom trenutku ne znam gde je Jermenija, još manje kakav se fudbal tamo igra. U početku sam se nećkao, nije mi bilo u planu da odem tamo. Ali, posle dugog razmišljanja rekao sam samom sebi „Probaj, zašto da ne“. Ispostavilo se kao odličan potez. Prve godine odmah osvajamo titulu, igramo kvalifikacije za Ligu šampiona, velike utakmice. Prelepo mi je bilo tih šest godina u Jermeniji, druženja, prijateljstva... Nezaboravno. Sa Alaškertom sam bio dva puta šampion i osvojio Kup Jermenije, postao reprezentativac te zemlje. To je jedan od lepših perioda u mojoj karijeri“.

DOLAZIMO U TURSKU, IZA NAS DVA TENKA I LJUDI SA MAŠINKAMA

Da li si sebe baš toliko dugo mogao da zamisliš u Jermeniji ili ti je ideja bila da se možda zadržiš godinu ili dve?
„Kad sam došao tamo i da me je neko pitao da li mogu sebe da zamislim kako osam godina igram u Jermeniji, rekao bih mu da nema šanse. Nikad nisam imao dugoročne ugovore, uvek je to bilo oročeno na godinu dana, pa kad istekne ide ona stara dobra „hajde, još jednu“, pa se ta jedna pretvorila na kraju u osam“.

Kako je bilo na početku u Jermeniji, dolaziš u sredinu koja se razlikuje od Srbije, njihov mentalitet nije isti kao naš?
„Bilo je neprijatnih situacija, svađe, čak i tuča. Ja sam povučeniji i miran tip, ali jednostavno, postoje stvari koje me isteraju iz takta. U Alaškertu sam imao grupu od šest, sedam starijih igrača, bivših reprezentativaca i svi su bili pri kraju karijere i nisu bili motivisani. Bitno im je bilo da se zarađuje novac, a ja sam želeo više. Znaš kako to ide, stranac si, u tuđoj zemlji, jedeš njihov hleb, prva tri meseca svi su me gledali popreko zbog toga što nisam hteo da ćutim i što sam dizao glas u svlačionici. Međutim, kad su videli da dobro branim, prihvatili su me, da sam igrao loše, pojeli bi me. Čak i kad sam stekao pravo da branim za njihovu reprezentaciju posle pet godina u tamošnjoj ligi, pokazivao sam da mi je stalo da budem deo ekipe i odmah su me više poštovali“.

Kakva je bila njihova reakcija na to što si ti dobio poziv kao stranac? Da li bilo oprečnih mišljenja, komentara...
„Večiti problem u Jermeniji su bili golmani. Roman Berezovski je branio od 20. godine do 41. Znači 21 godinu oni nisu imali problem sa golmanima. Nevolje su krenule kad se Roman povukao. Nijedan golman koji je došao posle njega se nije pokazao kao dovoljno dobar da bude starter na duže vreme. Baš su se dugo tražili u tome. Selektor Oleksandr Petrakov izrazio je želju da se to nekako reši i ljudi iz Saveza su ponudili mene kao rešenje. Pogledao je nekoliko utakmica, zvao me je, imali smo sastanak i tad sam pristao. Mesec dana kasnije, debitujem protiv Velsa pred 35.000 ljudi. Od 11 igrača, devet iz Premijer lige, oni dve i po godine nisu izgubili kući i dobijamo ih 4:2. Branio sam odlično, čak iznudio crveni karton“.

Kakav ti je trenutni status? Vidimo da te na poslednjem spisku nema.
„Sve je u redu, nema nikakvih problema. Došao je novi selektor. On me je pozvao i rekao da neće da me maltretira zbog jedne utakmice, daće šansu trećem golmanu i pozvao je dva klinca koja hoće da vidi. Kad dođu kvalifikacione utakmice kaže on meni „Ti si naš specijalac“. Želi da podmladi ekipu i uđe u neki ciklus od četiri ili pet godina. Što se mene tiče, problema nema, tu sam uvek da pomognem“.

©Guliverimages/ xWaynexTuckwellx

Branio si za Jermeniju kad je prvi put igrala protiv Turske, znamo za istorijski napete odnose te dve države, pa kako je to izgledalo?
„Prvi meč igran je u Jerevanu, Turska je dobila sa 2:1 i prošlo je bez ikakvih incidenata i Turci su hteli da uzvrate na isti način, ali opet, ne znaš čemu da se nadaš. Ulazimo u avion, a sa nama idu pripadnici državne službe i to sa puškama i pištoljima. Izlazimo iz aviona, prolazimo kontrolu i sedamo u autobus. Dok smo prolazili kroz Eskišehir, tenk ispred nas, tenk iza nas i na njemu ljudi sa mašinkama. Ulazimo u hotel i nije nam dozvoljeno da izađemo iz njega, sa nama je išao i kuvar iz Jermenije, da slučajno neko ne pokuša da nas otruje“.

Kako je bilo kad ste izašli na stadion, ti si među prvima izašao na zagrevanje?
„Morao sam da izađem, jer ja živim od zvižduka, negativna energija me hrani. Izlazim na zagrevanje, na stadionu je već 40.000 ljudi. Takvu atmosferu i mržnju u životu nisam osetio. Kreće utakmica, branim jedan, drugi šut. Bariš Jilmaz me provocira, pokušava da me uplaši, ja sam mu se samo nasmejao u facu. Gađali su me upaljačem, flašama, kovanicama, haos, peterac mi je bio pun svega i svačega. Dolazim do sudije Danijelea Orsata i kažem mu „Čoveče, pun mi je peterac ovoga, hoćeš da prekineš utakmicu?“, a on meni „Ti misliš da ću ja zbog toga da prekidam, dok te nešto ne pogodi, nastavi da igraš“. Držimo se odlično, a Turska jaka kao zemlja – Hakan Čalhanoglu, Orkan Kokdžu, Arda Guler, Kenan Jildiz, Merih Demiral, Kerem Akturkoglu, baš su dobri. Međutim, 75. minut, muk na stadionu. Muva se ne čuje. Mi poveli. Od tad, do kraja utakmice, igrali smo kao da nam život zavisi. Posle svega, primamo gol u 90. iz polukontre i završava se 1:1“.

U JERMENIJI NAS DOČEKALI KAO DA SMO OTIŠLI U RAT I VRATILI SE KAO POBEDNICI

Je l' bilo tenzije posle utakmice?
„Kako nije, pa niko živi nije hteo da izađe sa stadiona, nisu hteli da nas puste da izađemo. Nas je morala da čuva vojska, a ne policija. Isti oni tenkovi koji su nas pratili kad smo dolazili, bili su tu i kad smo krenuli nazad. Niko ne može da nam priđe na 500 metara. Sedaš u avion i krećeš kući, ne gledaš iza sebe. Prvi put sam osetio kako je to kad te 40.000 ljudi mrzi iz dna duše“.

Kako je bilo kad ste se vratili u Jermeniju?
„Dočekali su nas kao heroje. Bukvalno kao da smo otišli u rat i vratili se sa pobedom, kao heroji. Još smo osvojili bod, mogu da mislim šta bi bilo da smo pobedili, verovatno bi nam podigli zlatne statue. Jermeni su narod koji je mnogo propatio, svi znaju kakav su genocid preživeli. Vezao sam se za tu zemlju, igram svim srcem za njihovu reprezentaciju iako sam Srbin. Dao sam sve od sebe da napravimo dobar rezultat i na kraju sam skupio 20 utakmica“.

U reprezentaciji Jermenije si imao prilike da igraš sa Nairom Tiknizjanom, imamo prilike da ga vidimo sada u Crvenoj zvezdi, kako ti se on čini?
„Od kad sam došao u Beograd, bukvalno smo nerazdvojni. On je fenomenalan momak, ozbiljan profesionalac, prava fudbalska mašina. On ima tu žicu pobednika, ne zanima ga ko je sa druge strane, nek je i Barselona, ide bez straha. Ima taj karakter da ne ume da sakrije emocije. Kod njega važi ono naše „Što na um, to na drum“, bilo dobro ili loše. Znam da je imao neku raspravu sa Saletom Kataijem, ali on je tu samo pokazao karakter. Trebaju nam takvi igrači, koji umeju da odgovore, ne trebaju nam neke flegme“.

Jedan od najupečatljivijih momenata tvog boravka u Jermeniji je čuveni gol protiv AEK-a u kvalifikacijama za Ligu konferencije. Sa gola na gol, kao Tim Hauard svojevremeno. Tad si već bio u Noi, otišao si iz Alaškerta.
„Mi golmani uglavnom nikad ne osetimo kako je to dati gol, zato mi je taj protiv AEK-a toliko poseban. Noa je bila nov klub, sa velikim budžetom, ali niko nije znao ko smo mi i to nam je bila jedna od glavnih prednosti. E, sad, taj čuveni gol. Uvek sam bio poznat po jakom deganžmanu. Ispucao sam loptu prema napadaču, promašio sam ga za metar. Jeste, bilo je do vetra, ali sam loptu poklopio idealno. Ključni faktor je zapravo bilo to što je lopta mnogo čudno odskočila. Takav je teren bio, tvrd, nabijen, kratka trava i onda je odskok lopte veći. Vidim tog napadača kako širi ruke nezadovoljan i onda vidim kako lopta preleće Tomasa Strakošu. Nisam bio siguran da li ide u gol, čak i kad sam video da se zatresla mreža, mislio sam da je pogodila spoljni deo. Kad sam video reakciju čitavog stadiona i kako svi slave, bukvalno sam se zaledio od šoka, nisam znao šta se desilo“.

Te godine ste se plasirali u Ligu konferencije, a vrhunac je bio meč protiv Čelsija na Stamford Bridžu.
„Velika želja mi je bila da izvučemo baš Čelsi. Mi smo izgubili 8:0, a igrali smo vrlo dobro. Filip Jorgensen nam je na 0:0 skinuo tri zicera, mi izašli visoko, napadali, ali primili golove iz sopstvenih grešaka. Poraz jeste bio neprijatan, ali igrali smo pred 70.000 ljudi u hramu fudbala, ja sam meč završio sa 11 odbrana, video sam koliko je Žoao Feliks paklen igrač. Znam da ga mnogi osporavaju, ali kad pogledate njegovu tehniku, viziju, inteligenciju – to je nivo najboljih napadača na svetu. Sve u svemu, lepo iskustvo uprkos ubedljivom porazu“.

Feliks te je impresionirao tada, ali koji igrač ti je ostavio najjači utisak, a da ti je bio rival?
„Luka Modrić. Broj jedan. To što on vidi, to ne vidi pet ljudi na terenu zajedno. Nikome ne provlači loptu kroz noge, a pravi veliku razliku. Čovek koji je osvojio šest puta Ligu šampiona, a vidiš ga da je i dalje gladan. On je ključ svega, sve inicira, predvodi, motor ekipe u svakom smislu. Priča, raspoređuje ostale, podvaljuje završni pas, a na sve to, normalna je osoba. Ljudski i igrački fenomen“, završio je Čančarević.

MOZZART BET SUPERLIGA, 29. KOLO

Petak

Radnički Niš - OFK Beograd Mozzart Bet 1:2 (0:1)
/Šestjuk 61 - Silue 26, Vauter 79/

Napredak - TSC 1:2 (0:2)
/Majdevac 68 - Milosavić 9, Šatara 23/

Subota

16.00 (2.25) Železničar Pančevo (3.35) Novi Pazar (3.25)

18.00 (1.75) Radnički Kragujevac (3.60) Mladost Lučani (4.90)

18.00 (2.60) Spartak (3.25) Javor (2.80)

20.00 (5.10) IMT (3.60) Vojvodina (1.73)

Nedelja

17.00 (10.5) Radnik (6.50) Crvena zvezda (1.25)

19.00 (1.65) Partizan (3.70) Čukarički (5.60)

***Kvote su podložne promenama