INTERVJU – Srđan Plavšić: Predsednik Sparte mi pretio, Rosicki okrenuo navijače protiv mene

Kad se pojavila priča da bi mogao da se vrati u srpski fubdal – malo ko je verovao da će baš u Železničaru završiti. Ipak, tu je. Srđan Plavšić se posle devet godina vratio u Mozzart Bet Superligu da pomogne Pančevcima da pokušaju da ponove rezultat iz prethodne sezone. Za tu misiju su odabrali čoveka koji vrlo dobro zna šta je igranje po ovdašnjim terenima, ima šampionski pedigre i već je nekim potezima pokazao da bi mogao da bude jako oružje u arsenalu Radomira Kokovića u nastavku nadmetanja.

Srđanova priča je jedna od onih koja govori o klincu koga niko od najvećih klubova nije primetio, morao je da se probija kroz  kaljugu Srpske lige Vojvodina, kad je to prevzišao, suočio se sa odbijanjem Vojvodine čiji su čelnici samo na osnovu njegove visine (166 centimetara) procenili da ne može da igra ozibljniji seniorski fudbal. Verovatno su u redovima novosadskog superligaša u nekom momentu sami sebe ugrizli za jezik zbog te procene. Popularni “Atomski mrav” je vrlo brzo pokazao da i te kako ima šta da ponudi među odraslim momcima.

Sa Zvezdom je osvojio titulu u sezoni 2015/16, čak bio jedan od boljih igrača crveno-belih u toj sezoni. Posle toga je usledio milionski transfer u Spartu iz Praga gde je doživeo najružniju epizodu u karijeri. Momak iz Novog Sada bio je centralna tema čeških medija nekoliko meseci, a ključnu ulogu u stvaranju negativne atmosfere prema njemu bio je niko drugi nego legendarni – Tomaš Rosicki.

O svemu što je prošao u Češkoj, počecima u ČSK-u iz Čelareva, potezima sa malog fudbala, o tome kako je u Spartak došao na preporuku i mimo svih očekivanja otišao na priprema Subotičana, ali prvo o onom najsvežijem.  Povratku u Mozzart Bet Superligu i igranju za Železničar.

Srđane, vratio si se u srpski fudbal kada možda nije ni izgledalo da će se to desiti. Trenirao si sa Železničarom, ali na prvu ti je namera bila da budeš tu pre svega da bi održao formu, jer si čekao neki inostrani angažman.
“Istekao mi je ugovor i pozajmica u Banjiku, pa sam se vratio u Srbiju i nekoliko dana sam, naravno, kao i svi, odmorio. Bio sam s porodicom na odmoru i, posle kad sam se vratio, naravno, krenuli su razni menadžeri i klubovi da se javljaju. Neke ponude sam imao na početku, ali sam smatrao da nisu u tom trenutku za mene i za porodicu. Bilo je nekih destinacija koje su bile mnogo daleko. Iskreno, finansijski nije bilo loše, ali nisam imao u glavi da to u tom trenutku prihvatam. To je bio negde početak, polovina juna. Tako je vreme prolazilo. Ja sam trenirao individualno, spremao se, jer sam znao da svaki dan može nešto da se desi i, kako su dani prolazili, raznorazne ponude su stizale. Ali, kažem opet, ništa to nije bilo nešto što sam ja čekao. I onda, kako je vreme prolazilo, sve više se otvarala mogućnost da se vratim u Srbiju”, rekao je Srđan Plavšić za Mozzart Sport.

U tom momentu ti se javljaju Železničar, ali i ostali klubovi iz Srbije.
“Preko agenta sam čuo da bi oni hteli da dođem da treniram sa njima, da održavam formu. Znali su da ja čekam inostrani angažman i agent mi je predložio da to ne bi bilo loše, jer je drugačije kada se trenira s ekipom, a drugačije kada treniram sam. I, naravno, prihvatio sam. Pre toga sam čuo sve najbolje o treneru Kokoviću, o ekipi i o Železničaru. Pratio sam ih i u poslednjoj godini. Kada sam bio u inostranstvu, posebno sam pratio Železničar, jer se dosta pisalo i u srpskim medijima o toj ekipi i o treneru. I eto, jedan dan sam došao da treniram i to je trajalo oko dve nedelje. U tom trenutku su, naravno, i ostali klubovi iz naše lige čuli da treniram sa Železničarom i videli su da postoji mogućnost da ostanem u Srbiji. Naravno, hteli su svi to da iskoriste. Javljali su se. Bio je tu i Radnički iz Kragujevca, nekako najkonkretniji. Hteli su me OFK Beograd, Mladost Lučani, TSC...”.

©Guliverimage

Šta je prelomilo da odabereš dolazak u Pančevo?
“Svima sam rekao da, ako budem odlučio da ostanem u Srbiji, da ću dati prednost Železničaru baš zbog toga kako su se poneli na početku prema meni i što su mi dozvolili da sa njima treniram bez ikakvih obaveza. To je meni mnogo značilo i, kada sam prelomio da ću ostati, naravno, dao sam prednost Železničaru, tako da smo se sve brzo dogovorili i ostale ponude nisam posle ni razmatrao”.

NISAM IMAO RANIJE PRILIKE DA SE SRETNEM SA OVIM ŠTO RADI KOKOVIĆ

Kakav ti je za sada utisak o Železničaru sa fudbalske strane? U smislu toga, to je klub koji radi malo drugačije. Nemaš taj pritisak koji si imao u Zvezdi, Sparti i Slaviji. Postoji reč „strpljenje“ i ne mora sve da bude do sutra gotovo. Kako ti se čini sa te strane?
“Navikao sam kroz celu karijeru da igram u velikim klubovima gde je ogroman pritisak i mislim da mi prija sadašnja uloga u Železničaru. Nemam taj pritisak od navijača i javnosti, ali mi se, opet, sviđa jer je ekipa mlada. Ne mora ništa odmah i sada. Klub ima postavljen sistem, zna se kako se radi i trener Koković je uspostavio sistem i svi ga poštuju. Izvanredno je što imamo ovoliko klinaca, uz nas nekoliko pojedinaca koji smo tu iskusniji i mislim da smo osveženje. U zadnje dve godine Železničar pokazuje, iz utakmice u utakmicu, da je sve ozbiljniji kandidat za vrh tabele i mogu da kažem da igramo jedan od najlepših fudbala u Srbiji”.

Kako ti se čini rad sa Radetom Kokovićem? Njega smatraju jednim od predvodnika mlađeg talasa trenera u Srbiji i to sa potpunim pravom. On je taj koji je uveo Želju prvi put u Evropu. Radi neke stvari koje u Srbiji nismo navikli da vidimo, u smislu stila igre, treninga i svega. Drugačiji koncept igre, ali donosi rezultate.
“Sviđa mi se što zna šta radi i veruje u to. Ima viziju i sistem. Ima odličan stručni štab, gde svi ljudi znaju šta on želi i to izvanredno prenose na igrače. Igrači to usvajaju, ali opet, najbitnije je da on veruje. Sistem mu je vrlo specifičan. Do sada u karijeri nisam imao prilike da se s tim susretnem i, kad upadneš u to, kad naučiš, stvarno je posle milina igrati. Mislim da je to i za protivnike jako teško za analizu. Dok nisam bio ovde slušao sam dosta o Železničaru i gledao utakmice, ali nisam mogao da provalim kako napadaju, kako se brane i kako se uopšte protivnici spremaju za to. U svakom trenutku četiri, pet igrača ima rešenje s loptom i, kad nas neko napadne u rombu ili 4-4-2, kako god da izađu na nas, bukvalno zna svaki igrač šta treba da radi, počevši od golmana. Tako da je to jako teško braniti i, kada se svaki igrač uklopi u taj sistem i kada nauči to što Rade od njega traži, mislim da se vrlo jasno vidi kako to izgleda na svakoj utakmici”.

Posle utakmice sa Čukaričkim trener je imao konferenciju na kojoj je rekao: „Moji momci su monstrumi“, zato što ste uspeli da pobedite Čukarički posle preokreta, golom u devedesetom minutu. Nakon onakve utakmice protiv Zvezde, koju niste zaslužili da izgubite, i kako to obično bude, nebitno da li je Zvezda ili Partizan, to maksimalno iscrpi čoveka. Tada se stvarno posle te utakmice obično desi da ekipa odigra mnogo slabije, ali vi ste, eto, posle preokreta uspeli da dobijete Čukarički. Da li misliš da stvarno treba biti, pod znacima navoda, „monstrum“ da bi pobedio na način na koji ste pobedili Čukarički, posle načina na koji ste izgubili od Zvezde?
“Rade je u tri, četiri dana uspeo da izvuče iz nas maksimum. Mi smo odmah posle Zvezde imali sastanak gde je on rekao da je preponosan na nas, da smo odigrali izvanrednu utakmicu, da nismo zaslužili da izgubimo, da je to cela Srbija videla, ali da nemamo vremena da žalimo, da nas već za tri dana očekuje mnogo važna utakmica sa Čukaričkim. I, ako budemo imali isti pristup, što je bilo najvažnije, da posle tog emocionalnog pražnjenja protiv Zvezde, gde smo se i fizički mnogo potrošili, da će sve biti kako treba. Naravno, bilo je teško jer smo svi bili svesni da nije trebalo da izgubimo. I, naravno, posle toga ekipe uglavnom, što ti kažeš, sledeću utakmicu odigraju mnogo slabije. Rade je zaslužan što je uspeo od nas da izvuče maksimalnu koncentraciju i da se spremimo za utakmicu sa Čukaričkim, koja isto tako nije bila nimalo laka. Primili smo na početku gol. Posle smo isto napadali, sve vreme držali loptu, stvarali šanse, ali lopta nije htela u gol. Kako je utakmica odmicala, Rade je isto rekao da može da se desi da damo gol pred kraj utakmice i da i dalje imamo vremena da okrenemo. Tako se i desilo. Mi smo u 87, 88. minutu dali za 1:1 i posle smo u nadoknadi preokrenuli. Tako da je ova ekipa pokazala da ima karakter i da, ako verujemo u to što radimo, možemo da odigramo dve kvalitetne utakmice u tri, četiri dana”.

©Guliverimages/ Branislav Racko

Ono što je zanimljivo, ti i Železničar imate nešto zajedničko, a to nije samo ova saradnja, već to što ste u jednom trenutku i ti i oni bili u Srpskoj ligi Vojvodina. Oni su kao klub igrali Srpsku ligu Vojvodina. Tvoja karijera krenula je iz Srpske lige Vojvodina. Igrao si za ČSK iz Čelareva. Kako danas, 13 godina kasnije, kao mnogo iskusniji igrač, gledaš na taj period u Čelarevu?
“Bio sam i u omladincima ČSK-a, seniori su igrali Prvu ligu Srbije i imali zapažene rezultate. Uvek su bili među bolje plasiranim timovima. U Čelarevu se tad radilo fenomenalno. Imali smo dobrog trenera Dragana Ivanovića, koji je posle pravio izvanredne rezultate u Napretku iz Kruševca, posle i u Voždovcu, a u Vojvodini je bio kratko. Imali smo baš dobru generaciju. Posle toga smo mi, najbolji iz te generacije, imali sreću da debitujemo za prvi tim. Ja sam sa šesnaest godina već krenuo da igram za prvi tim u Srpskoj ligi, koja nije bila nimalo laka. Ali mnogo mi znači taj period, mislim da svaki igrač treba da prođe kroz to, da ne preskače stepenice. Drago mi je da sam iz te Srpske lige uspeo, eto, posle, kako kažeš, 13 godina da sedim ovde, posle svega što se izdešavalo i tih klubova za koje sam igrao posle toga. Tako da sam mnogo ponosan. Mislim da nisam izvukao maksimum, ali sam zadovoljan karijerom”.

Kako bi ti opisao ČSK kao klub? Oni su u tom momentu treći rang, ali klub koji je uspevao da se održi između druge lige i Srpske lige, pa i da bude konkurentan?
“Uvek smo mi bili tu u tih prvih pet, šest ekipa u Srpskoj ligi i u to vreme se radilo baš kvalitetno. Bila je dosta bolja finansijska situacija nego što je sada. Nažalost, kako vidim, ČSK je u mnogo teškom položaju i stvarno mi je žao. Ja sam im dosta puta i pomagao i kad god sam u mogućnosti odem tamo da pogledam neke utakmice. Tako da je to klub koji će mi uvek ostati u srcu. Tu sam napravio prve ozbiljne profesionalne korake i u to vreme je ta liga bila mnogo jaka i uspeo sam da napravim razliku. Tako da se brzo desio prelazak u Spartak iz Subotice posle toga. Te dve godine igranja u toj Srpskoj ligi mnogo su mi značile da se naviknem na seniorski fudbal”.

Pomenuo si Dragana Ivanovića. To je čovek koji je uspeo da gomilu talentovanih klinaca iz Vojvodine dovede u tako malo mesto kao što je Čelarevo, što nije lako pored Vojvodine i da mnogi od njih dođu do znatno ozbiljnijeg nivoa. Nisi samo primer ti. U ČSK-u su bili Aleksa Vukanović, Milan Pavkov, Dejan Kerkez...
“Dragan zna mnogo o fudbalu i sa njim sam radio bukvalno ceo život. Upoznali smo se još dok sam bio u školici fudbala. Često smo radili individualno, najviše na tehnici. Reč je o jako upornom čoveku, svesnom koliko zna. To je sve hteo da prenese na mene i ostale. Niko mu se nije mešao u posao, imao je odrešene ruke i dokle god je on bio u klubu, sve je funkcionisalo kako treba. Bio je dosta cenjen od svih sportskih radnika u Srbiji. Od njegovog odlaska posle je krenulo sve da ide nizbrdo. Kod njega sam nekad radio dva treninga dnevno. Prepodne sa jednom ekipom, pa me pozove da dođem poslepodne. Veliku zahvalnost dugujem njemu što sam napravio ovakav fudbalski put”.

DEBI ZA ČSK SA 16 GODINA, ŠUT ŠPICEM, A LOPTA U - RAŠLJE

Za ČSK si debitovao sa 16 godina. Ono što je zanimljivo, ušao si u igru i odmah si dao gol.
“Ako se ne varam, to je bilo u Bačkom Jarku. Gubili smo 1:0 i bio sam na klupi. I, naravno, nije ni bio plan da ja uđem odmah, ali neko se povredio, i Dragan se okrenuo ka klupi i kaže: „Hajde, Srki, ulaziš.“ Bio sam baš uzbuđen, nisam to očekivao. Bilo mi je nezamislivo u tom trenutku da sedim na klupi, jer u tom trenutku imam jedva 16 godina. Nekoliko puta sam trenirao sa prvim timom, ali, naravno, nisam verovao da će debi tako brzo doći. Bukvalno posle pet minuta kako sam ušao na teren, bio je neki korner, odbila se lopta na šesnaesterac i uspeo sam da šutnem špicem, kao na malom fudbalu – pravo u rašlje. Nisam verovao da je ušla lopta u gol. Svi su oko mene krenuli da me dižu, da skaču, ogromna radost, euforija. Bački Jarak je bio mnogo teško gostovanje, teško su se tamo uzimali bodovi. Od tog trenutka je krenulo sve”.

Pomenuo si potez sa malog fudbala. Tvoj otac je igrao mali fudbal. Jesi uspeo da “skineš” neke fore?
“Jesam. Ja sam sa njim išao na termine i to posle, kad je prestao da igra. Tu sam sticao neko iskustvo sa starijima, preneo sam i imam neke driblinge sa malog fudbala koji su mi ostali i u Češkoj sam to mnogo puta radio. Imam onaj svoj dribling iza pete, pa kad ja vratim to, mnogi vole i zovu me pred utakmice, kažu: „Moraš danas jednom bar da uradiš.“ Tako da, ostali su neki potezi”.

Srđan Plavšić sa novinarom Mozzart Sporta

Već posle dve sezone si napravio stvarno ozbiljan iskorak jer si otišao u Spartak iz Subotice, koji je bio superligaš. Kako je došlo do tog transfera? Da li si možda imao još neke ponude?
“To je bio onaj momenat gde je već neophodno da napravim sledeći korak. Dokazao sam se u Srpskoj ligi, svi su videli da sam odskakao i bilo je pitanje gde ću da nastavim dalje. Naravno, svima je bilo logično da to bude Vojvodina. Bilo je nekih priča, ali su odlučili da nisam za njih. Rekli su da zbog konstitucije ne mogu da igram ozbiljan fudbal. Bilo mi je krivo jer je bilo logično, ja sam iz Novog Sada, pa da se okušam u Voši. Možda nisu verovali da ja mogu iz treće lige da uđem odmah u Superligu, ali jasno su stavili do znanja da ne veruju u to da ja mogu da jednog dana igram elitni rang. Bilo mi je krivo samo što nisam dobio šansu. Da su mi rekli kako nisam zadovoljio – ne bih reč rekao. Ali mi je najviše bilo krivo što niko nije hteo ni da me pogleda. Odmah su procenili da ja nisam za njih i to mi je dalo još veću snagu i volju da ja mogu to da pokažem i njima i svima da su pogrešili”.

Na kraju, u Spartak dolaziš na preporuku.
“Jedan od ljudi je bio na vezi sa tadašnjim trenerom Petrom Kučevićem. Rekao je da ima jedan mali iz Čelareva koji treba da napravi sledeći korak i Peca je, bez ikakve zadrške, rekao: „Dovedi ga, ide s nama na pripreme pa ćemo da vidimo.“ Pokupili su me u Novom Sadu, sećam se, kombijem su došli po mene. Klinac, nikog ne poznajem. Njih sam gledao samo preko TV-a, tako da bilo je nezamislivo da sam sad sa njima u autobusu i idem na pripreme. Ali uvek mi je bilo u glavi od tad da, kad se skinemo u opremu, da smo svi isti i da se meri samo ono što se pokaže na terenu. Bukvalno od prvog treninga je Peca video da, iako sam ja u tom trenutku bio niži od svih i to, da se ne bojim odgovornosti i da sam konkretan kad napadam “jedan na jedan”, da se ne bojim. Nekad sam išao jedan na dva i pravio razliku. Brzo smo se dogovorili da potpišem ugovor. Našli su mi stan, sve. Prešao sam da živim u Subotici. Posle dve, tri nedelje priprema, kad je počela liga, odmah me stavio u prvih jedanaest. Utakmica protiv Radničkog iz Kragujevca. Igrali smo kući, pobedili 1:0 i od tog trenutka sam bio standardan i posle sam stvarno pružao dobre partije. Sve mi je to bilo nezamislivo, ali nisam sam sebi stvarao neki pritisak. Bukvalno sam igrao kao da je Srpska liga. To mi je i tata uvek govorio: „Nemoj sebi da stavljaš neki pritisak u glavu. Igraj kao što si igrao do sada i sve će biti dobro.“ Tako da sam se trudio da to i poštujem. Bilo je baš dobro i posle toga se desilo interesovanje Zvezde”.

Koliko je bilo teško navići se na superligaški fudbal? Jer ipak Srpska liga, Superliga, to je ogromna razlika?
“Mnogo su mi pomogle te dve nedelje priprema što sam išao sa Spartakom. Odmah sam osetio da to nije isti nivo fudbala na koji sam navikao. I video sam od prvog dana da moram duplo više da radim od svakog, da bih se zadržao tu, zadovoljio stručni štab i sve ljude u klubu. Nekad sam ostajao posle treninga. Radio sam ono što sam mislio da mi nedostaje. Pomoćni treneri su mi mnogo pomogli. Posle pola godine već sam skrenuo pažnju na sebe i na polusezoni sam imao ponude i Zvezde i Partizana”.

Već sledeće sezone si otišao u Zvezdu. Kako danas, posle više od decenije, gledaš na to što si iz treće lige maltene za godinu i po, dve došao do toga da igraš za jedan od dva najveća kluba u zemlji? Deluje nestvarno.
“Kad gledaš kao klinac, deluje nedostižno i misliš kao: „Ne može to meni da se desi“, ali hajde, fudbal je zato najlepša igra na svetu. Nekom sad kad pričaš stvarno to zvuči nezamislivo, ali pošten rad, trud i kvalitet uvek isplivaju na površinu i neko to sve gleda. Bog je onaj koji odlučuje. Neko dođe lakšim, neko težim putem, ali mislim da svi na kraju dođemo tamo gde treba da budemo”.

KO PREŽIVI PRITISAK U ZVEZDI, MOŽE DA IGRA BILO GDE

Pored ponude Zvezde, da li je možda tad bilo nekih poziva iz inostranstva?
“Bilo je poziva iz drugih zemalja, ali ne mogu da se setim koji su klubovi zvali. U tom trenutku sam se najviše konsultovao sa mojim agentom Igorom Gluščevićem i ocem. Svi smo se složili da bi trebalo da ostanem u Srbiji i kad je stigla ponuda Zvezde nismo puno razmišljali. Ostale ponude nisam ni razmatrao, jer smo svi verovali i pričali o tome da treba da nastavim u Srbiji i da se još razvijam kao igrač, pa tek onda, kad steknem dodatno iskustvo, da odem preko. Crvena zvezda je veliki klub i ko nauči da igra i živi s tim pritiskom, može posle da igra gde god”.

Počeci u Zvezdi uopšte nisu bili idealni. Odmah ste eliminisani iz Evrope. Bio je to dvomeč sa Kairatom, Grof Božović koji hoće da ode.
“Došao sam posle toga, bilo je dogovoreno da dođem, ali je bilo problema u upravi. Nešto su se smenjivali, neki su davali ostavke, pa su svi transferi bili stopirani. Šta se dešava? Dogovor je bio da za vikend dođem i potpišem ugovor. Pre toga sam bio u Spartaku da se pozdravim sa saigračima i da ih sve počastim. Bukvalno sam zadnje pare potrošio na to. Mislio sam da je gotovo, već sutradan krećem za Beograd. Kad ono, ja sutradan na treningu Spartaka. Nikom ništa nije bilo jasno. Svi mi kažu: “Otkud ti ovde, juče si nas častio”. U novčaniku dinara nemam, a posao sa Zvezdom stao. Uplašio sam se da će sve da propadne”.

Kako su ti izgledali prvi dani na Marakani? Daleko od toga da je situacija u klubu bila dobra. Desili su se neki kiksevi u domaćem šampionatu, nije slutilo na dobro?
“Sećam se kad je Sale Katai promašio penal na Marakani protiv Radničkog iz Niša, pa ta situacija sa Grofom. Pitao sam sebe “je l' moguće da se ovo dešava”. Nimalo nije bilo prijatno, ali posle toga sledi niz od 24 pobede. Nije bilo utakmice gde nismo davali dva, tri, četiri gola, bukvalno. I mi smo sami verovali da svaku utakmicu možemo svakog da pobedimo, tako da se nekako stvorila ta pozitivna atmosfera za koju je Grof bio zaslužan velikom većinom, jer on je iz nas izvlačio maksimum što se tiče, kad je bio neki umor, kad malo padnemo, uvek je imao neke šale da nas digne. Sa Grofom mi je bilo najbolje od svih trenera. Ne mogu da opišem kakav je to čovek. I na stranu što je on meni u jednoj situaciji bio pomogao u toj teškoj situaciji koja je bila u Zvezdi, svakog igrača je gledao kao sina i taj njegov pristup prema svakom igraču... Bili smo spremni da poginemo za njega na terenu, što se i videlo kroz rezultate. Protutnjali smo ligom, pogodili sa strancima. Sve se potrefilo kako treba”.

©Starsport

Već sledeća sezona je bila neka potpuno drugačija priča. Kvalifikacije za Ligu šampiona. Vi ste teško prošli Valetu, ali posle je usledilo ispadanje od Ludogoreca, pa Sasuola. Taj dvomeč sa Italijanima je jedan od lošijih koji je Zvezda odigrala. Pogotovo na gostovanju.
“Ključan je bio Ludogorec. Posle poraza na Marakani smo totalno potonuli. Imali smo dobar rezultat iz prve utakmice, poveli u Beogradu i onda se sve raspalo. Gelor Kanga dobija onaj crveni karton. Nismo mogli da se oporavimo od svega toga. Sasuolo je bio samo nastavak agonije”.

Ni u domaćem prvenstvu nije išlo glatko. Pobeđivali ste, ali se videlo da se mučite i da energija nije ista kao prethodne sezone.
“Te sezone su se delili bodovi i to je po meni – nepravedno. Cele godine si prvi i onda se podele bodovi, izgubiš dve utakmice i ostaneš bez titule. Naravno, bolno je bilo sve to. Posle toga nam se nije dalo ni kup da osvojimo, dobro smo ušli u utakmicu s Partizanom i onda primili gol iz prekida. U deset, 15 dana ostali smo bez oba trofeja. Šta je bio problem? Ne znam. Mi smo radili sve isto kao i prve sezone kada smo ostavili Partizan 30 bodova iza sebe. Ne mogu da kažem da nismo bili spremni. Ali ja se sećam u tom trenutku i medijski i sve, onako, bila euforija nekako kako nam je titula nameštena, kako se sve već zna. Mislim da je Partizan vršio pritisak preko medija gde smo upali u zamku. To nas je poremetilo, na kraju je došao taj poraz od Voždovca i tad smo definitivno potonuli”.

Kako ti je izgledala ta utakmica na krovu? Imali ste dosta šansi, ali napravili nekoliko vrlo bizarnih grešaka koje su vas koštale boljeg ishoda. Na kraju i – titule.
“Čudna utakmica. Ne umem da objasnim šta se dešavalo. Imali smo gomilu šansi. Grof je, naravno, posle poraza podneo ostavku. To smo svi teško podneli jer svi smo ga gledali kao oca, bukvalno se tako postavio prema svima nama i baš se osetilo da je teška situacija i bili smo potonuli. Znali smo da imamo još to finale kupa i hteli smo da koliko-toliko spasimo tu sezonu i da dignemo pehar, ali eto, verovatno je tako bilo suđeno - da se ne desi”.

GROF ME GLEDA, VIDIM MU SUZU U OKU

Jedan od upečatljivijih momenata je bio start Radomira Milosavljevića na utakmici protiv Mladosti iz Lučana. Takav si krik ispustio da su ljudi pomislili da si slomio nogu. Nimalo prijatno nije izgledalo.
“Ne mogu da ti opišem kakav je to bol bio. Kao da mi je neko uzeo nož i zabo ga u meso. Sećam se, stavljali su me na nosila, Grof me gleda i bukvalno pušta suzu. Posle svih pregleda propustio sam možda dve, tri utakmice. Uspeo sam u zadnjem trenutku da podskočim, ali i tako me je bio zakačio. Da nisam poskočio, ko zna na koliko bi mi mesta noga pukla. Sećam se da su mi ostali ožiljci od krampona, još uvek čuvam te slike u telefonu. Bilo je jezivo prvih nekoliko dana”.

Na kraju leta 2017. odlaziš iz Zvezde u Spartu, ali ono što je zanimljivo, ti si imao mnogo ponuda – Seltik, Bazel, Bordo, Bolonja i Bazel.
“Imao sam četiri, pet ponuda i tad sam i bio na Evropskom prvenstvu sa mladom reprezentacijom. Nenad Lalatović nas je vodio i tu sam imao prvu utakmicu, nisam počeo. Ušao sam i mislim da sam ušao u poluvremenu protiv Portugala, gde sam odigrao dobru utakmicu i posle toga sam odigrao naredne dve utakmice i počeli su pozivi sa svih strana. Kada se to Evropsko završilo, vratio sam se u Novi Sad. Seli smo, pričali šta je najbolje za mene, koji bi bio najbolji sledeći korak. Složili smo se da bude to Sparta iz Praga zato što je bio novi projekat. Doveli su Andreu Stramaćonija za trenera, pričalo se da hoće da se napravi sve novo, doveo je dosta novih igrača. Klub koji stalno igra u Evropi, daje šansu mladim igračima i to me privuklo najviše”.

Bila je priča da je Brendan Rodžers bio baš zagrejan da te vidi u Seltiku, nekoliko puta su te gledali.
“Oni su bili tri, četiri puta da me gledaju i sećam se utakmice protiv Čukaričkog koja je prelomila da je njihov skaut rekao: „To je to.” Sećam se, tad sam baš dobro izgledao. Pobedili smo ubedljivo, upisao sam dve asistencije, dao gol. To je prelomilo da pošalju ponudu. Znao sam za nju, kao i za sve ostale. Nismo gledali finansije, nego sredine gde ću igrati i imati minute. Što u Sparti nije bilo tako kako sam planirao, to je nešto drugo. Čovek da zna da će pasti, seo bi”.

Sudbina je tako htela da ti prva utakmica u Sparti bude baš protiv Zvezde i to je bilo iznenađenje što ste bili eliminisani. Zvezda je to leto promenila mnogo igrača? Otišao je Grof, došao je Vladan Milojević. Novi početak, bukvalno.
“Isto kao i Sparta. U tom trenutku smo se još upoznavali. Stramaćoni je doveo 11 ili 12 novih igrača, nikad nisu uložili više novca. Stigli su Mark Janko, Rio Mavuba, Džonatan Bijabijani, Tal Ben Haim. Za Zvezdu je bilo dobro što nismo bili uigrani. Sve je bilo novo, trener nov, nije imao ekipu na okupu od prvog dana. Eto, te godine me izbaci Zvezda, sledeće Spartak iz Subotice”.

©Guliverimages/ JAKUB ZIEMIANIN

Kompletna prva sezona nije bila dobra. Eliminacija iz Evrope, rano ste ispali iz kupa, završili kao peti u ligi. Šta nije funkcionisalo?
“Previše novih igrača, a svi stranci. Trener je ostavio dva-tri češka igrača. Sva ta pojačanja koja je dovodio, on je to hteo odmah da uklopi. To nije išlo. Za sve treba vreme, a Sparta je veliki klub i navijači, kao i svuda, sve se traži odmah, a to u fudbalu nekad nije moguće. Nisu mu dali dovoljno vremena i posle prve godine su ga smenili. Posle toga stvarno dve godine nisu mogli da se oporave od toga i od pritiska medija gde je mnogo para potrošeno i gazda je bio sluđen. Znao je da su napravili grešku i da će se teško iz toga izvući. Ti svi igrači koji su tada došli imali su ugovore po dve, tri godine. Do skora su se od toga oporavljali”.

Kako je bilo raditi sa Stramaćonijem? On je tu došao sa pedigreom bivšeg trenera Intera, nije dočekao kraj sezone. Govorilo se o tome da je on napravio jaz u svlačionici između stranih i domaćih igrača, da je bio potpuno nepriviknut na taj češki fudbal.
“Imali smo super odnos. On je mene hteo, gledao me je na Evropskom prvenstvu i svideo sam mu se. Međutim, napravio je problem što je u tom prvom prelaznom roku doveo puno stranaca. Česima se nije svidelo, ni tim češkim igračima što je puno nas sa strane došlo. To se videlo od prvog dana i napravljena je negativna atmosfera u svlačionici. Kad je tako, onda to nikad ne izađe na dobro. Bio je veliki pritisak od strane navijača da on bude smenjen, gazda nije imao strpljenja i to se na kraju neslavno završilo po njega”.

Bijabijani i Mavuba su tu bili među najvećim imenima te prve sezone. Kakav si odnos imao sa njima dvojicom? Ni tebi, ni njima nije bilo lako zbog cele situacije?
“Bijabijani je super momak, kao i svi stranci, ogroman pritisak je bio na njemu, svi su očekivali da će od prve utakmice da pravi razliku, da rešava utakmice. Ali, nije imao sreće. Stramaćoni ga je stavljao bukvalno svaku utakmicu i mislim da je odigrao dvadeset, dvadeset pet utakmica te sezone i da nije uspeo čak ni asistenciju nijednu i smatrali su ga za veliki promašaj. Videlo se da ima brzinu, bio je ekstremno brz, ali eto, češka liga je teška i nije dovoljna samo brzina. Mavuba je prepozitivan momak. I kad nije igrao onako, bio je uvek nasmejan. On je tu već završavao karijeru, tako da mu verovatno nije bio problem što neke utakmice nije počinjao. Verovatno je znao kakvu ulogu će imati. S nama mlađima je uvek bio tu da pomogne, da nam prenese iskustvo. I danas se čujem sa njim, on je nas Balkance obožavao. Mnogo dobar tip”.

ROSICKI MI KAŽE – “SAMO TRČI, LOPTA ĆE DOĆI”

Ipak, najveći majstor, bez dileme - Tomaš Rosicki. Karijera koja bi bila spektakularna da nije bilo silnih povreda. U tom trenutku, on je bio veteran koji je došao da odigra malo za svoju dušu, ali videlo se da još ima magije.
“Neverovatna karijera, neverovatan igrač. Ko zna šta bi napravio da nije bilo tih povreda. On je tad završavao, ali videlo se kad je zdrav da je to klasa od igrača. Dobro smo sarađivali kad smo bili zajedno na terenu. Bio je miran, povučen tip, ali na terenu – mađioničar. Sećam se kad mi je rekao: “Samo trči, lopta će doći”. Taj prijem, završni pas, ma klasa od igrača. Malo prostora ako mu ostaviš – on to ume da prepozna, jednim pasom izbaci četiri igrača. Klasa”.

Kakav ti je bio prvi utisak kad si došao u Češku i zaigrao njihov fudbal? Mnogi opisuju da je fizički jako intenzivan, da nema neke lepršavosti…
“Tako je. Tamo je svaki igrač fizički izuzetno spreman. Baza je na trčanju, pa onda ide ono sve ostalo. Ja sam imao sreću što sam i ja takav igrač da sam prirodno uvek mogao dosta da trčim, tako da mi nije trebalo puno vremena da se uklopim. Imao sam sreću da sam imao dosta Balkanaca koji su odranije u Češkoj. Znali su jezik i sve. Mnogo mi je pomoglo što sam imao Vukadina Vukadinovića. Brzo sam se privikao i od prve utakmice sam krenuo da igram”.

Od 2018. godine preuzeo je ulogu sportskog direktora Sparte. Koliko se od tog momenta promenio u odnosu na to kako se ponašao na terenu?
“Promenio se, ali i dalje je zadržao odnos sa igračima. Ako smo imali problem mogli smo najnormalnije da pričamo s njim i kažemo šta nas muči. On je sve razumeo i prenosio ljudima iz uprave. Bio je spona između nas i čelnih ljudi. Zato su ga i stavili, iz kopačke je seo u fotelju i u početku radio dobar posao. Posle je imao problema sa navijačima, tražili su rezultate isto odmah, što u fudbalu nije moguće. Nekako je opstao i dan-danas je na toj funkciji. Prošlo je osam godina otkad je došao, a uzeli su samo dve titule. To je za klub kao Sparta malo i vidim da navijači onako traže neke promene u klubu. E sad, koliko će Rosicki još ostati i da li će do tih promena doći, to ćemo da vidimo”.

Za četiri godine koliko si ti bio tamo, Sparta nijednom nije bila ni blizu da se bori za titulu. Šta misliš da je bio problem tu?
“Mnogo trenera se menjalo. Posle šestog, sedmog sam prestao da brojim. Treneri su imali pola godine ili godinu dana vremena da naprave nešto. Hteli su sve i odmah, što u fudbalu, naravno, ne ide. Ako si već doveo nekog trenera i veruješ mu i dao si mu ugovor na dve, tri godine, pusti ga da radi. Mislim da je to bio najveći problem što nisu imali strpljenja za trenere i bukvalno su se menjali kao na traci. Pola godine radiš sa jednim trenerom, učiš nešto, njegov sistem, promeni se, dođe drugi. Ponovo krećeš sve ispočetka i novi trener ti kaže: „Zaboravi sve što si radio kod prethodnika”. Kako da se navikneš na to?”

Leta 2021. godine kreće ozbiljna sapunica. Iz Sparte prelaziš u Slaviju kao slobodan igrač. Sve i svašta se dešavalo. Kad vraćaš film unazad, kako je sve krenulo, kako je tekla komunikacija sa Rosickim, da li ti je on bilo čime dao nagoveštaj da za tebe nema mesta?
"Bio sam jedan od omiljenih igrača među navijačima i to nije lako kada si stranac, ali oni su mene voleli jer sam brzo naučio češki jezik, cenili su me kao igrača i što sam uvek na terenu davao maksimum. Stvarno su me voleli. Bilo je zastava sa mojim likom i stvarno sam imao jako dobar odnos sa njima. Zbog njih mi je najviše krivo što se sve to tako izdešavalo, jer ni u malom mozgu nisam imao da će se to desiti. Želeo sam da ostanem u Sparti, to sada svi već znaju. Nisam dobio ugovor iako sam igrao ta poslednja četiri meseca jako dobro. Naravno, i navijači su želeli da ostanem, a i ja sam želeo da ostanem. Mnogo puta sam zvao Rosickog da sednemo, pričamo, ali je on to stalno odlagao, govorio kako ima vremena, jer su oni meni već u tom trenutku pokazivali da kao klub ne bi hteli da produže ugovor i ne bi imali ništa protiv da odem".

IZ SPARTE ME TERALI DA KAČIM POSTOVE NA INSTAGRAM KAKO NEMA NIŠTA OD ODLASKA U SLAVIJU I DA RAZGOVARAMO O NOVOM UGOVORU, A NISU MI PONUDILI NIŠTA

Ispostavilo se da je to bio početak čitave zavrzlame, ali ono što je još čudnije u svemu, trener Pavel Vrba ti je verovao. Oni obično u tim situacijama idu linijom manjeg otpora, ne žele da se zamere vrhuški kluba ili sportskom direktoru zarad sačuvanja posla.
“U tom trenutku Rosicki mi kaže da kad mi istekne ugovor – nema produžetka I da mogu da tražim novi klub. To sam dobio kao informaciju kada je počela moja poslednja sezona. Posle pola godine, kada su se malo rezultati pogoršali, prethodni trener je dobio otkaz I dolazi Pavel Vrba. Čovek mi na prvom treningu kaže – „Ne zanima me da li ćeš ostati ili nećeš ostati. Ja vidim u tebi kvalitet. Meni trebaju rezultati, ti meni trebaš I ti ćeš kod mene igrati.“ Tako je stvarno bilo I ja mu na tome skidam kapu. Znaš kako to ide, kad uđete u poslednju godinu ugovora, već vas polako sklanjaju ako nećete da produžite ili ako oni neće da produže. Zašto bi vam davali šansu? On mi je dao šansu iako mi je ostalo samo pola godine do kraja ugovora I ja sam igrao jako dobro, bukvalno kao as am se borio za novi ugovor. Imao sam dosta asistencija, igrali smo jako dobro, a I češki mediji su vršili pritisak na Spartu. Posle svake utakmice trener je dobijao pitanje o tome šta se dešava sa mnom, I onda je rekao: „Ja bih voleo da on ostane I ovim putem apelujem na ljude iz kluba da, ako mogu, nađu rešenje. Bio bih jako srećan da bude tu“. Posle svega toga niko me nije zvao iz kluba, gde sam bio razočaran, I posle se to izdešavalo, gde su navijači bili okrenuti protiv mene”.

©Guliverimage

Ko je napravio to sa navijačima, Rosicki?
“Tako je. Već posle nekoliko dana izlazi vest da me želi Slavija. U ponedeljak ujutru izlazi informacija as am se sa njima dogovorio. To je odjeknulo kao bomba. Ovi iz Sparte su me pitali o čemu se radi, bili su ljuti, a u tom trenutku nikakav kontakt sa Slavijom nisam imao. Mislio sam da pokušavaju da nas poremete. Tako mi je izgledalo. Agent me tada nije obaveštavao ni o čemu. Nisam znao da li s njima komunicira. Naravno, onda su me ljudi iz Sparte terali as am kameru idem da pričam kako nemam sa Slavijom ništa, kako ja tamo ne idem, a pritom mi ne daju novi ugovor. Niko mi ništa nije ponudio iz Sparte, a traže od mene da govorim da neću da idem negde. Rekao sam da neću to da radim, neću ništa da snimam. Dolazim kući uveče, totalni haos. Svi me zovu, pitaju me da li je istina da idem, ja kažem: “nije istina, nemam ništa sa tim”. Za dva dana imamo utakmicu, ako budem igrao – pokušaću tri gola as a dam. Šta se dalje dešava? Uveče dobijam napisan tekst, PR kluba mi kaže: „Stavi neku svoju sliku u Spartinom dresu I samo prekopiraj ovaj tekst“, gde je pisalo: „Dragi navijači, ovo što se piše nije istina. Pričam sa Spartom o novom ugovoru”.

Da li misliš da si u tom trenutku napravio grešku, jer se posle toga desilo da si doživeo pretnje od vlasnika kluba?
“Bila je greška, jer su oni posle to iskoristili I napravili od mene lažova, pošto se desilo as am posle završio u Slaviji. Pitao sam agenta I on u tom trenutku nije razmišljao. Rekao mi je da objavim to što mi je PR poslao kako bi se situacija smirila. Dolazi to polufinale kupa gde nas je Slavija razbila (0:3), u tom trenutku su bili duplo bolja ekipa od nas. Izašao sam iz igre negde pred kraj, I gazda Danijel Krečinski me zove da odmah dođem kod njega u kancelariju. Ja u kopačkama, znojav, vode me kod njega. Bio je mnogo ljut I rekao mi kako nije zadovoljan mojim zalaganjem na utakmici. Pitam ga na šta tačno misli, a on meni: “nisi trčao. Videćemo GPS uređaj”. Ja znam as am poginuo na toj utakmici. Ne bi me čovek držao do 80. Minuta. Rekao sam: „Okej, zovite kondicione trenere, neka donesu taj GPS“, jer sam znao. as am u svakom trenutku, I na treningu I na utakmici, uvek bio u prva tri što se tiče trčanja. Onda je video kakav sam stav zauzeo I znao je da, iako donesu to, neće pokazati ono što on misli. Njemu je bilo krivo što smo u tom trenutku izgubili kod kuće od Slavije I hteo je da prebaci sav taj pritisak koji se pisao u medijima da ja idem u Slaviju na mene. Nisam to dozvolio, a on mi je na to odgovorio – „Budeš li od leta završio u Slaviji, imaćeš problem sa mnom. Prag će ti biti mali”. Tim rečima mi je rekao“.

SPARTA MI PONUDILA NOVI UGOVOR IZ KURTOAZIJE I ZBOG PRITISKA NAVIJAČA

Kako si reagovao na to, verovatno ti nikad u karijeri i životu neko nije rekao da će ti neki grad biti mali zato što se pojavila priča da prelaziš u redove najvećeg rivala?
"Gazda kluba, milijarder, šta će mu to u životu. U tom trenutku, još uvek igram za njegov klub, a ne dobijam nikakvu ponudu da tu ostanem. Preti mi da ne mogu da idem u drugi klub, a oni sami nemaju inicijativu da mi ponude nastavak saradnje. Još mi kažeš da treba da me bude sramota jer zavlačim klub. Tu je tek krenuo haos. Rekao sam menadžeru da mogu da mi ponude ne znam koliki ugovor, da nema šanse da ću ostati. Kako sutra za tog čoveka da igram. Pretio mi je, a ja sutra treba da zaboravim na sve i potpišem novi ugovor. Jako ružna situacija, završio sam utakmicu, dao sve od sebe, a predsednik kluba se tako ponese prema meni, još svali na mene krivicu što smo izgubili".

Da li je to bio prelomni trenutak kad si definitivno odlučio da više ne želiš da igraš za Spartu i da ćeš otići gde god, samo da više ne budeš tu?
"Verovali ili ne, mesec dana posle tih pretnji, dok su mediji stalno bombardovali kako je sa Slavijom sve dogovoreno - meni Sparta ponudi novi ugovor. Dolazim kod Tomaša Rosickog, pričamo i on mi kaže kako ne mogu da imam ugovor kakav sam imao, da su oni to radili samo dok je Stramaćoni bio tu i kaže da moram da pristanem na duplo manju platu ako želim da ostanem. Zamisli to. Oni mene hoće da ostave, a daju mi duplo manji ugovor. Kakva je to želja da mi pokažeš da me želiš? Ti meni nudiš novi ugovor samo zato što te navijači pritiskaju i što u tom trenutku kod Pavela Vrbe redovno igram. Inače, već si mi rekao da me ne želiš. Video sam da me neće, ali moraju zbog navijača i zbog trenera bar nešto da mi ponude. Na kraju su mi nudili skoro isti ugovor kakav sam do tad imao, još za naredne dve, tri godine, ali znam da su to uradili iz kurtoazije".

TRENER ME NA SASTANCIMA STAVLJA U STARTNIH 11, A PRED UTAKMICU MI GOVORI DA ĆU NA TRIBINE

U tom trenutku, da li si se, makar malo, kopkao da ostaneš, mnogi progutaju ponos u toj situaciji jer žele da se finansijski obezbede na bilo koji način?
"Tražio sam tri dana da razmislim. To je bio četvrtak, a u subotu igramo utakmicu. Trener me na sastanku pre odlaska u karantin stavlja u startnih 11. Prespavamo karantin, imamo drugi sastanak - ponovo sam starter. Dolazimo na stadion, izlazimo da malo vidimo teren i u jednom trenutku trener dolazi do mene i kaže kako se danas neću skidati. Nisam mogao da verujem, bio sam šokiran, pitam ga: "kako se ne skidam, pre dva sata na sastanku mi je rečeno da ću igrati od početka". Čovek sleže ramenima i kaže: "takva je odluka. Danas si na tribinama". Mi smo dva dana pre toga pričali o novom ugovoru. Dobio sam ponudu, a za ta tri dana nisam dao nikakav odgovor. I ti mene skloniš na tribine”.

Da li misliš da je to bilo maslo Rosickog?
“Mislim da jeste, zato što Pavel Vrba nikad ne bi to uradio. Ako je komunicirao sa njima, znao je da sam ja u tom trenutku dobio ponudu od Sparte. Znači, ako ti želiš da ostanem, ti ćeš me staviti da igram, da produžim taj ugovor. Odmah sam zvao menadžera, rekao mu da se ne skidam, a on je bio toliko začuđen da je rekao kako mu se nikad u karijeri nije desila situacija da mu u toku razgovora oko nastavka saradnje sklone igrača. Jednostavno, više nije bilo ni do novca, mogli su da mi ponude pet puta više novca, posle svega što sam doživeo – nisam želeo da budem u Sparti. U ponedeljak posle utakmice rekli smo da nema ništa od novog ugovora”.

U jeku cele te bizarne situacije, češki mediji su pustili snimak iz svlačionice na kojem se vidi tvoj ormarić, iznad njega tvoja fotografija i preko nje nešto napisano markerom. To je okarakterisano kao da je deo svlačionice besan na tebe što ideš u redove najvećeg rivala. Da li je to istina i kako gledaš na tu situaciju?
“Istina je. Sve se desilo kad sam otišao kući da malo odmorim. Neko mi je poslao video i dobio sam informaciju da je to jedan od čeških igrača odradio. Uzeo je marker, nažvrljao moju sliku i iznad nje napisao – “Pacov”. Pozvao sam ga i odmah smo to raščistili. Nije me pogodilo, znam kakvi su Česi. Glume da vole klub, a u stvari su odmah spremni da prihvate nešto bolje. Neki saigrači su dok smo išli na trening govorili kako bi voleli da je i njih zvala Slavija”.

Elem, konačno Slavija. Transfer se desio, posle svih peripetija i natezanja. Kako se sve odigralo?
“Pratili su čitavu situaciju, sve što se pisalo i hteli su to da iskoriste kako bi me doveli. Poznavali su me dobro, igrao sam četiri godine u Češkoj. Zove me agent i kaže da me Slavija sad stvarno želi, nije nikakva spekulacija. Čak mi je nudio da razmotrimo opcije iz inostranstva, ali hteo sam da ostanem. Sa Slavijom se sve brzo desilo. Poslali su auto po mene i to ne bilo koji – blindirani, sa zatamnjenim staklima. Hteli su da me zaštite jer je tenzija bila do krova. Šta se dešava? Opet Sparta. Onaj tekst što sam kačio na Instagram, oni preko Rosickog serviraju priču kako sam lagao navijače i da sam izmišljao da nisam u pregovorima sa Slavijom kako bi smirio navijače. Neki su poverovali u tu priču, neki nisu. Pišu mi danas kako to nije izgledalo tako kako je Rosicki predstavio. Hteo je da okrene navijače protiv mene”.

©Guliverimage/ Seskimphoto

Stvari su otišle toliko daleko da si želeo da daš intervju za češke medije kako bi raščistio sve?
“Želeo sam da objasnim čitavu situaciju. Moglo je da se proveri sve. Datum kad je potpisan ugovor sa Slavijom, kad smo ostvarili prvi kontakt i da u tom trenutku kad je počelo da se piše o mom prelasku u taj klub, da nisam imao ništa sa njima. Na kraju mi je menadžer rekao da koliko god se trudio, ne mogu do svih da doprem. Takvi su ljudi”.

KO POBEDI U PRAŠKOM DERBIJU DOBIJA KLJUČEVE GRADA

Pored Slavije, koje si još ponude imao za nastavak karijere? Ipak, pored svega, nisi ostavio loš utisak u Sparti?
“Imao sam Alaves, Anderleht i interesovanje iz Emirata. Želeo sam da ostanem u Češkoj najviše zbog papira koje sam mogao da dobijem. Slavija je bila odličan klub. Znao sam gde idem, oni su godinu dana pre toga igrali Ligu šampiona i, naravno, opet sam gledao i s te sportske strane da ću biti u Evropi, u tom trenutku imam 26 godina i sa jednom dobrom sezonom mogao sam da napravim dobar transfer. Nismo imali sreće. Ispali smo od Ferencvaroša u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa sam se onda povredio. I tu je krenulo jedno za drugim, gde se sve odvijalo kontra od onoga što sam zamišljao”.

Koga si imao za saigrače u toj jednoj sezoni u Slaviji, oni su u tom trenutku bili najveća sila češkog fudbala?
“Na prvom mestu – Tomaš Souček, svi znamo šta je napravio. Rumun Nikulae Stančiju je baš pravio razliku, čak smo bili cimeri u hotelskim sobama. Desni bek Aleksander Ba, on sad igra u Benfiki. Preozbiljan igrač. Može da trči tri dana gore-dole. Gazi sve pred sobom, on mi je ostavio najjači utisak. Piter Olajnika je bio mnogo važan. Trenerov vojnik. Koristio ga je i kao krilo i kao beka. Svaki put bi odradio posao kako treba”.

Kako je izgledalo kad si prvi put igrao protiv Sparte u dresu Slavije, da li je bilo peckanja, provociranja?
“Bilo je dobacivanja od navijača, ali bio sam spreman na to. Sećam se da sam ušao oko 60. minuta, ceo stadion me je izviždao, bacali su neke plišane igračke na mene. Sparta je sve što se dešavalo iskoristila protiv mene i bilo mi je krivo. Zbog navijača najviše, ne zbog Rosickog i kluba, jer nisu ispali korektni prema meni. Oseti se to rivalstvo, priča se cele nedelje o toj utakmici, ide specijalna priprema. I nema veze koji ste u tom trenutku na tabeli, kao i kod nas, derbi je derbi i uvek hoćeš da ga pobediš. Ono što je zanimljivo, ko pobedi u derbiju – dobija ključeve od grada. Odeš u opštinu, dobiješ ključeve i ostaju kod tebe do sledećeg derbija”.

Bio je jedan derbi gde si dobio direktan crveni karton.
“To je bilo na kraju, kad smo već izgubili titulu. Bukvalno su slavili titulu na našem stadionu. Bio je 90. minut. Bio sam u prodoru i Lukaš Haraslin me namerno udario s leđa. Meni pada roletna, ustajem, hvatam ga za dres, odgurnem ga i on tu krene da glumi. Sudija dolazi i – crveni karton. Pao mi je mrak na oči, nisam mogao da se iskontrolišem. To mi je jedini crveni karton koji sam dobio tokom igranja u Češkoj”.

Kako je izgledala ta jedina sezona u Slaviji? Bez obzira na sve, očekivanja su od tebe bila velika?
“Imao sam dobar početak, u ligi smo prve dve utakmice pobedili. Igrao sam standardno i trener Jindrih Trpišovski me hvalio. Pripreme pre toga sam s njima prošao, gde je rekao da nije nikad video spremnijeg igrača i čak sam pravio razliku u svemu što se meri, trčanje, eksplozivnost, intenzivnost. U svemu sam bio ili najbolji, ili među najboljima. Mislim da me je najviše poremetila ta povreda na utakmici protiv Ferencvaroša u Pragu. U Budimpešti smo izgubili (0:2). Revanš, odmah povedemo i to je bio takav pritisak gde smo mi njih gazili sve vreme. Trebao nam je drugi gol za produžetak i nismo mogli da ga postignemo. Deset minuta pred kraj, uneo sam loptu u sredinu i moj nekadašnji saigrač iz Sparte, Eldar Ćivić Bosanac, neoprezno mi je startovao na zglob. Ode mi noga skroz. A nismo imali više izmena. Ostalo je sedam, osam minuta, treba nam drugi gol i morao sam da ostanem. Čak sam imao priliku posle kornera, šutnuo iskosa, ona ode tik pored stative. Posle sam mesec i po dana bio na štakama. Ta povreda je mnogo uticala na to da ne pružim više u Slaviji”.

IMAO SAM DOGOVOREN TRANSFER U NICU, A ONDA POKIDAM LIGAMENTE, PA POVREDIM AHILOVU

Povreda ti je napravila toliki problem da si postepeno padao u drugi plan, pa si na kraju otišao u Banjik iz Ostrave na pozajmicu. Zanimljivo je kako je krenula priča da odeš tamo.
“Bio sam u Pragu sa mojim drugarom Nemanjom Kuzmanovićem koji je dugo igrao za Banjik. Gledali smo Srbiju na EP u košarci. Dok smo gledali utakmice, stalno mi je govorio da ne bi bilo loše da dođem u Banjik. Na prvu, nisam to shvatao ozbiljno i onda mi Nemanja na poluvremenu jedne od utakmica kaže – “Hajde bre dođi, šta ti je? Sigurno ćeš igrati”. Dolazim kući, počnem da razmišljam o tome i kažem sebi “što da ne?”. Nemam šta da izgubim. Bili su mi potrebni minuti, obavestim menadžera, on mi sve sredi za dan. Jedan deo plate plaćala je Slavija, jedan je preuzeo Banjik”.

Ispostavilo se da si povukao pravi potez. Naigrao si se fudbala u Ostravi. Možda najbolja sezona koju si odigrao u inostranstvu.
“Sve je leglo. Banjik je specifična sredina, ne vole ni Spartu, ni Slaviju, a ja igrao za oba kluba. Pisalo se o mom ugovoru, ljudi su očekivali da ću da dođem sa dignutim nosom i neću hteti da se borim. Trener je bio Pavel Vrba koji mi je dao šansu u Sparti, od prve utakmice sam bio starter, odmah pokazao kvalitet, navijači su me prihvatili posle druge utakmice. Čak su ljudi u klubu bili iznenađeni kako sam se ponašao. Imali su predrasude, smatrali su da ću biti umišljen zato što sam prethodno igrao za dva najveća kluba u Češkoj, a ja ginuo na terenu. Vraćam se u Slaviju i šta me zadesi? Povreda. Druga utakmica na pripremama, dajem gol, Trpišovski probao formaciju sa tri pozadi gde ja igram ving-beka. Neki Slovaci nam bili protivnici, uleće mi čovek kramponima – pocepa me. Još uvek imam ožiljak, morali su da mi ušivaju nogu. Izgubio sam dve nedelje priprema zbog toga”.

©Guliverimage/ Petr David Josek

Zanimljivo poglavlje bilo je i Rakov. Klub koji je tumarao nižim ligama, a na kraju je postao šampion Poljske i to sve sa gazdom koji je lokalac i godinama finansira klub.
“Razmatrali smo opcije posle Banjika, malo sam se raspitivao o Rakovu. Rekli su mi da su osvojili titulu, da će se igrati kvalifikacije za Ligu šampiona. U tom trenutku imao sam ponudu Slovana iz Bratislave, ali nekako mi je ovo više odgovaralo. Znao sam da ću u Rakovu imati tri, četiri Balkanca koji će mi pomoći da se priviknem i tako sam se odlučio za njih. Slaviji je bilo bitno da izvuku neki novac. Malo je nedostajalo da uđemo u Ligu šampiona. Ispali smo od Kopenhagena u plej-ofu, bukvalno za jedan gol. Kući smo izgubili 0:1, a tamo smo igrali 1:1. Ali eto, imao sam sreću da odmah prve godine igram Ligu Evrope i igrao dobro te utakmice. Bili smo u grupi s Atalantom, Sportingom i Šturmom iz Graca. U jednom momentu sam imao ponudu Nice. Skoro sve je bilo dogovoreno, Rakov je trebalo da dobije 2.500.000 evra. Zadovoljio sam njihove skaute na evropskim utakmicama i onda mi se opet desi povreda. Otišli su mi ligamenti kolena, pauza dva meseca i onda još gore. Na trećem treningu kako sam se vratio posle te povrede kolena, radili smo nešto, skočio sam i pukne mi Ahilova tetiva. Tad sam znao da je kraj. Odustali su od mene. Eto, kako jedan momenat u fudbalu može sve da promeni”.

Kad staviš sve na kantar, Srbija, Poljska, Češka, koja je razlika, gde je lakše, gde je teže, kako ti to sve pogledaš?
“Što se tiče terena, infrastrukture i svega, naravno da je bolje u Češkoj i Poljskoj. Ovde je počelo malo da se ulaže više nego tada kada sam ja bio i nikad nije bilo bolje stanje u finansijskom smislu nego što je sada. U Poljskoj, Leh, Legija i Jagijelonija imaju strašne stadione. Ostali nemaju velike, ali svi su puni na svakoj utakmici. Vode računa o njima, tokom zime su u fenomenalnom stanju kod nas kad odeš negde u jesen, začudiš se kad vidiš dobar teren. To se podrazumeva da imaš. Imamo još mnogo da radimo kako bi došli na nivo Češke i Poljske. Kaskamo za njima dosta. Nadam se da ćemo vremenom doći na svoje”, završio je Srđan Plavšić.