INTERVJU – Vladan Milojević: Da, ja sam defanzivan trener koji ne radi ništa i ima mnogo sreće (VIDEO)

Velika očekivanja, velike pobede, jake emocije i letvica standarda podignuta na najviši nivo. Svega je u prvom mandatu Vladana Milojevića kao trenera Crvene zvezde bilo u ogromnim količinama, sada je samo došlo do komparacije epiteta sa početka teksta. I da je prošlo 44, a ne samo četiri leta, navijači najtrofejnijeg srpskog kluba videli bi u njemu Supermena, junaka iz naučno-fantastičnih fikcija, za koga je popravka Barakovih brljotina samo luk i voda. Zadatak jednak prostoj računskoj radnji, pošto je od 2017. godine gurao veliki crveno-beli kamen uzbrdo i uspeo da ga popne na najvišu moguću tačku.

Bila su to neka druga vremena, kada je, upravo pod komandom Vladana Milojevića, počela modernizacija Crvene zvezde na svim nivoima. Tokom razgovora za Mozzart Sport rođeni Aranđelovčanin je priznao da se njegov matični klub prilično promenio, o čemu govori čak i mesto razgovora. Nekada smo s Milojevićem razgovarali u staroj svlačionici, onoj u kojoj su istoriju Crvene zvezde pisali brojni stručnjaci od Miljana Miljanića do Ljupka Petrovića. Sada je to drugačiji prostor, korporativna kancelarija sa koje puca pogled na pomoćne terene Marakane. Tu su i brendirani aparati za espreso kafu, nova tabla i švajcarske čokoladice za posluženje. Deluje na prvu loptu benigno, ali sa direktorskim tandemom Vladan Milojević je bio neimar svega toga, udario kamen temeljac.

I sada je spreman da ponovo zabode ašov i stvara novu Crvenu zvezdu. Tokom razgovora za Mozzart Sport bilo je šaljivo-ironičnih tonova u njegovom glasu, posebno kada smo mu prezentovali jedno od mišljenja javnosti da je defanzivni trener. Ali ponovo je ozbiljnost bila dominantna pojava u gestikulacijama i govoru Vladana Milojevića. Možda je to jedan od nagoveštaja kako će igrati Crvena zvezda pod njegovom komandom, posle svega što ju je snašlo u Ligi šampiona i gubitka jesenjih počasti.

Šta vi lično možete da dobijete u drugom mandatu u Crvenoj zvezdi, pošto postoji mišljenje da ste tokom prvog boravka ostvarili (ne)moguću misiju? Osvojili dve titule, dva puta igrali Ligu šampiona, pobedili Liverpul, igrali proleće u Evropi…

„Stvarno, ali stvarno vam pričam najiskrenije. Bio sam pomalo iznenađen kada sam dolazio u ovaj klub iz Panioniosa 2017. godine, i uvek sam govorio da je Zvezda meni mnogo dala u životu, da moram da joj vratim. Nikada nisam gledao lični interes. Znam da će uvek biti onih komentara o tome da li je sad pravi trenutak ili nije. Mene to uopšte ne interesuje. Nisam čovek koji živi na staroj slavi, niti pričam o istoriji. To je bilo neko sasvim drugo vreme, poređenja apsolutno nisu potrebna... Ja sam potreban Crvenoj zvezdi i apsolutno sam motivisan da sa mojim stručnim štabom gradim Crvenu zvezdu. Kao što su to radili ljudi pre i posle mene. To je suština ovog kluba“, kaže na početku razgovora Vladan Milojević.

„NISAM JA NEKI STRAŠLJIVAC, PA DA SE PLAŠIM DA ĆU SVE DA POKVARIM“

Znači, ne plašite se da ćete uprljati plašt Supermena?

„Ne vidim to na taj način. Ako tako razmišljate, onda ste vi jedan običan strašljivko. Karakterno, ne volim takve ljude. Šta imate od toga ako ceo život živite na staroj slavi? Ja sam ovde da pomognem klubu. Naravno, ne sam“.

Da li ste pobedom protiv Liverpula, da tako kažemo, iskopali raku svim bivšim i budućim trenerima Crvene zvezde, pa i sebi? Deo javnosti očekuje da to bude Zvezdin standard.

„Napravili smo mnogo dobrih stvari, ali Zvezda ih je, adekvatno trenutku, pravila pre mene. Fudbal se igra da bi se napravio veliki rezultat, i to niko ne može da nam oduzme. Ja se sećam brojnih pobeda Crvene zvezde, neke legende i njihove domete znam iz priča. Znate na šta sam najponosniji? Ima Zvezda mnogo mlađih navijača, rođenih posle uspeha u Bariju. Oni su bili željni da vide takve utakmice, da osete tu energiju. To nije samo utakmica. To je druženje pre meča, pobeda, ostanak do kasno... To je sklop događaja koji veže ljude. Kao kada čujete neku pesmu iz mladosti. Uvek ćete je vezivati za neki događaj. E, to smo mi uspeli. Drugačije je kada sve to vidiš uživo i osetiš, a ne preko Jutjuba ili snimka. Bilo bi lepo da u kontinuitetu radimo takve stvari“. 

Kako komentarišete stav dela javnosti da ste vi defanzivan trener, i da se Crvena zvezda sa vama vraća korak unazad?

„Ne kažem ništa... Ja sam došao sa oreolom defanzivnog trenera i prvi put, iako sam sa Panioniosom igrao plej-of, više od polovine prvenstva sam bio drugi iza Olimpijakosa. Tada smo ostvarili 16 pobeda, što je bio istorijski rezultat. Sa Čukaričkim sam bio treći. Uzeli smo Kup, dali najviše golova u ligi, primili najmanje... Na sve te činjenice, ja sam defanzivan trener. OK nemam problem sa tim, jer se kod nas reč defanziva upotrebljava kada je neko disciplinovan u igri. Disciplina i defanziva nemaju nikakve veze. Kod nas se priča o onome šta želiš da vidiš u datom trenutku, to je sastavni deo našeg performansa. Ako ti je neko lep, ti ćeš to reći bez da ga pogledaš. Može mene neko da doživljava kao defanzivca, ali ja govorim samo o činjenicama“.

Dakle, niste defanzivni trener?

„U stvari, ja sam defanzivni trener koji ima mnogo sreće. Mnogo više nego što je drugi imaju. To je najtačnija definicija“.

„KADA SAM SE RODIO, MAJKA MI JE REKLA DA SAM SREĆNO DETE I DA NE RADIM NIŠTA“

Smejete se?

„Ne, ja kada sam se rodio, majka mi je rekla da ne moram ništa da radim u životu, jer sam ja srećno dete. Dakle, nisam rođen pod srećnom zvezdom, nego sam ja rođen sa srećom. Sada nećemo o toj definiciji sreće, mnogo je širok pojam. Pravo je pitanje zašto baš ja imam sreće. Ali hajde nećemo više o tome“. 

Sigurno znate da u fudbalskoj javnosti postoji kolokvijalni naziv „milojevka“. To je kada neko odigra čvrstu utakmicu...

„Šta je fudbal i poenta fudbala? To je jedini sport u kojem vezujete rezultat sa dobrom igrom. Jedino u fudbalu možete da nemate rezultat, a da sve ostalo bude fenomenalno. Ima ona priča. Igrali smo strašno, napadački, sa 78 špiceva, šutirali smo 28 puta na gol, imali smo veliki posed i na kraju smo izgubili meč. Ja ću sve da uradim suprotno, samo da dobijem utakmicu. Svega ovoga, na primer, nema u košarci. Tamo nećete čudi da je neko igrao dobro, kada izgubi meč. U fudbalu može da se desi da šutirate 50 puta, budete dobri, izgubite. Svako će da gleda ono što njemu odgovara. Ali ako igramo turnire i prvenstva samo je rezultat bitan. Ja sam kao trener Čukaričkog dobio Rad sa 7:0. Imao sam neke nestvarne rezultate, ali uvek ću se truditi da odradim 'klin šit', to mi kao treneru prija... Neki put se ne desi“.

Imate li utisak da niste dovoljno cenjeni u delu javnosti, posle svega što ste uradili u karijeri, posebno u Crvenoj zvezdi? Bilo je nervoze kod vas poslednjih šest meseci boravka u klubu, posebno tokom meča sa Olimpijakosom kada ste komunicirali sa zapadnom trbinom?

„Ja to nisam radio, ne sećam se. Uvek sam imao odličan odnos sa navijačima, nikada ništa nisam rekao. Radim ono u šta verujem. Znate kako, Srbija je zemlja autoriteta. Imate autoritet ličnosti, autoritet znanja i kod nas se pojavila treća pojava. To je autoritet velikog imena. Ako je neko napravio veliku karijeru kao igrač, odmah se misli da će u svim ostalim poslovima biti odličan. Kada malo zagrebete, shvatićete da to baš i nije tako. Ja sam karijeru kao igrač gradio u Grčkoj. Možda nije bitno za ovu temu, ali sam igrao u Ligi šampiona sa Panatinaikosom. Sve mi je to jako simpatično o čemu pričate. Ovde vam niko neće reći da volite da radite, da ste vredni. Uvek da ste srećni ili talični. Baš simpatično“.

Da se vratimo na aktuelan trenutak. Može li ovaj tim da igra sa više emocija i strasti, što je bila glavna zamerka javnosti?

„Gledao sam neke mečeve, ali iskreno neke i nisam zbog obaveza u klubu. Pazite, uvek može da se igra bolje i sa više strasti. Nisam ja ovde da bih znao šta se dešavalo. Ako me to pitate, tačno je da je u onoj mojoj prvoj generaciji bilo ozbiljno zvezdaštvo. To mi je bio fokus svega, prvi činilac. Sada sigurno ima razloga zašto je u ovom trenutku baš bilo ovako“. 

Da li ste se vi promenili od 2019. godine i koliko se fudbal zapravo promenio?

„Enormnom brzinom se sve menja. Svakog dana, meseca se menja. Nekada pomislimo uskostručno da više nema pomeranja granica. Da je to prosto – to. Da će morati da se promene neka pravila. I onda se pojavi neki Totenhem, treneri sa neverovatnom vizijom. Sad se igra brže, zahtevnije, izmišljaju se nove lopte, hibridni tereni koji vam u dodiru sa vodom daju veću brzinu. Sve se pomera“. 

Jedan od vaših postulata glasi da ekipa treba da bude skupljena pesnica i da udara. Verujte li u to sa ovako selektiranim timom, na papiru vrlo jakim, ali tokom jeseni i vrlo heterogenim.

„Ja verujem u odnose. Prvo moram da upoznam igrače. Fudbalski ću brzo da ih procenim. Ali ljudski... E, te vrednosti su mi mnogo bitne. Znate, igrači nisu roboti, nego ljudi. Imaju emocije, probleme. Kao i svi. Ja volim da ih čujem, isto tako da im do tančina stavim do znanja šta se očekuje od njih. Ja sam isto takav, volim da mi se jasno kaže šta se od mene traži“. 

„NIJE ISTO DEFANZIVA I DISCIPLINA, MOJE JE DA PONOVO NAPRAVIM SKUPLJENU PESNICU“

Dakle, možete da napravite skupljenu pesnicu?

„Ove godine ima više stranaca... Sve to u jednom trenutku treba skupiti i napraviti. Fudbal nije individualni sport, ne može da svako radi ono što on hoće. Mora da se napravi mehanizam, kao zupčanici u satu. Moraju da rade savršeno da bi sat funkcionisao. Samo jedan ako iskoči – to je kraj“.

Možda je Crvena zvezda selektirala dobar, ali sit tim. Stranci nemaju tu emociju, domaći igrači su uradili praktično sve u Crvenoj zvezdi?

„Ima i do te zasićenosti. Ali šta je sport. Posle jedne sezone kreće novi izazov. Kada ste profesionalni sportista morate da nađete ličnu motivaciju, nevezano da li su u pitanju finansije ili profesionalizam. Pitanje je šta hoćeš od sebe, tima, karijere? Meni ta priča ne pije vodu. Šta znači biti zasićen? Nije isto da li si uzeo tri ili pet titula... Vi morate sebi da postavljate ciljeve. Možda da uđete u istoriju Crvene zvezde kao igrač sa najviše titula. Nije isto ako uzmete tri ili sedam prvenstava. Najgori je čovek koji nema cilj. Takve ne volim“. 

Spletom okolnosti promenili ste i kompletan stručni štab. Možda niste planirali, ali Murinjo ima sličan princip kako se voda ne bi ustajala?

„To je sasvim prirodno. Sa mnom je bio nažalost upokojeni Milan Kosanović, Vladan Janković je doskora vodio Sutjesku, opredelio se za samostalnu karijeru. Ali imam dobar stručni štab. Svi poznaju Nebojšu Miloševića, tu su još Vučetić i Ofenbaher. Hoću što više bivših igrača da angažujem, jer svaki klub ima svoje specifičnosti. Gde god sam išao, tražio sam lokalne trenere. Na primer u Apolonu sam se razočarao, jer oni nemaju kadar iz redova bivših igrača. Nekada je trener bio sve i svja, sada šef stručnog štaba ima veliki obim posla. Tu su direktori i ljudi iz sportskog sektora da radimo zajedno. Generalno, važno je da poznaju Zvezdu, da je osećaju“.

Šta kažete kada čujete da je Vladan Milojević najbolji Zvezdin trener u ovom veku ili postbarijevskoj istoriji?

„Ne znam... Ne mogu ja to da kontrolišem. Volim da čujem lepe stvari sebi, to je prirodno, volim da čujem i kritiku. Nemam društvene mreže, ali obavešten sam dovoljno o svemu. Kod mene u kući te društvene mreže su zabranjene. Sada u ovoj eri sve to treba iskontrolisati“.

Znači, možete da obećate da će ova brža i potentnija Zvezda na proleće igrati disciplinovanije?

„Disciplina je u igri je odrađivanje zahteva i zadataka... To je moja filozofija. Svako od njih, od igrača, mora da zna šta mu je posao. Na nama je da im nađemo žicu, ili ono što se kaže da kliknu. To može da se uradi kroz razgovor, promenu pozicija i sistema. Na nama je to da vidimo“. 

Niste nam odgovorili kako će Zvezda izgledati na proleće?

„Zna se igrački kadar, razlika u odnosu na onu moju prvu generaciju. Na papiru je bolji, ali to možda ništa ne znači. Siti je uložio ko zna koliko para, pa je tek sada uzeo Ligu šampiona. Ništa ne može preko noći. Mi ovde govorimo o igračima koji su došli kod nas pre šest meseci. Možda im je potrebno vreme za prilagođavanje. Tako je u fudbalu, košarci. Meni je uvek potrebno vreme u drugom klubu. Nije to jednostavno kao što izgleda. Zvezda ima dobar tim i to mi je drago. Raste svake godine. Imamo vremena, pripremni period, sad da sklopimo sve kako treba“. 

„TRENER MORA DA OSEĆA ZVEZDU, KAD U SUPERMARKETU ČUJEM NEŠTO KORISNO“

Da li je tačno da samo domaći trener može da vodi Zvezdu? Usled jakih i prenaglašenih emocija, jer stranac kroz razgovore u gradu ne može da shvati veličinu kluba. Uvek ste apostrofirali da su vama i komšije sugerisale šta treba da radite?

„Mogu donekle da se složim. Ovde kada god se pojavite na ulici, pitaće vas nešto o klubu. To je energija Crvene zvezde. Ja volim da pričam i komuniciram. Nekada dobijete korisnu informaciju, ne govorim o tračevima. Nekada možete da sretnete čoveka u supermarketu i da vam on da impuls da razmišljate o nekim stvarima. Mi smo jako specifično podneblje, jako emotivni“.

Perjanice vašeg prvog mandata, poput Vujadina Savića ili Milana Borjana, govorile su da ste bili više od trenera, da ste bili i roditelj, i psiholog, i brat i sestra, i rame za plakanje...

„Naravno, bio sam još milion drugih stvari koje niste pomenuli. Oni jesu fudbaleri, ali su ljudi, nisu mašine... Ako se on ne oseća lepo u svlačionici, ne može da pruži maksimum. Mora da oseti poverenje. Moja vrata su otvorena, moj telefon radi 24 sata. O svakoj temi možemo da pričamo. Ja sam dužan da ih saslušam. Neki put neću moći da im pomognem, dešavalo mi se to. Ali važno je da popričaju sa nekim, da nešto izbace iz sebe. Iz tog razgovora možete da izađete kao drugi čovek... Znate, većina njih danas ima decu, tada su bili slobodnjaci. Sada me zovu ili pišu „treneru bili ste u pravu za ono“. Pa, naravno da sam bio u pravu... Moramo ovde da uspostavimo hijerarhiju. Da uvek stariji budu odgovorni za mladog igrača, za stranca. Nemaju pravo da razmišljaju samo o sebi“.

Veliko slavlje sa navijačima u Salcburgu

Primera radi, Vujadin Savić i Nemanja Radonjić su došli u Zvezdu sa mnogo predrasuda, nisu etiketirani kao baš surovi profesionalci, ali su fudbal života igrali pod vašom komandom?

„Pa naravno... Moj posao je i taj... To kako se ponaša ekipa i kako izgleda na terenu je zasluga trenera. Ja ne volim da čujem ono 'mrzi me trener zato ne igram'. To je kao ono dete u školi što je dobilo jedinicu, pa ga mrzi profesor. Na meni je da od svakog izvučem maksimum. E, kako ću to uraditi. To su tajne mog posla“.

Da još malo govorimo o prvom mandatu. I dalje nam nije jasno kako ste izbacili onaj Red Bul Salcburg, ekipu koja igra sa toliko intenziteta?

„Na sreću... Ja uvek sve na sreću. Rekao sam Pavkovu da uđe i udari onog štopera i pokrene sreću“...

„NE MEŠAJTE OVU I ONU ZVEZDU, TAD SU IGRAČI DOLAZILI PRED UTAKMICU, SVE NAM JE BILO NA ŽIVOT I SMRT“

Da li je onih 0:6 protiv Bajerna jedina mrlja vašeg prvog boravka u Crvenoj zvezdi?

„Ne treba da mešamo vremena, jer to su dve različite stvari. Svako će videti ono što njemu odgovara. Da vam ja pojednostavimo. Tada kada smo igrali kvalifikacije, nismo znali gde ćemo igrati i kada ćemo ispasti. Nama je sve bilo na život i smrt do 28. avgusta. I posle toga imaš tri dana da dovedeš igrača. To uopšte nije jednostavno. Ne znaš hoćeš li inkasirati taj novac. Sad je sve drugačije, drugačije su i pripreme bile. Kada se samo setim kako je bilo. Borjan je došao dan pre meča sa Spartom iz Praga. Dođe Nena Krstičić u utorak i igra već u subotu. Dovedemo dete Matija Garsiju. Prvi trening odradi u subotu, a u utorak igra u Bernu protiv Jang Bojsa. Mi smo sve radili u hodu. Sada ne mora tako. Samo je pitanje, kada govorite o tom vremenu, da li ćete biti zlonamerni ili dobronamerni“. 

Da li se bojite da Žan Filip Kraso ne bude fudbalski Šabaz Nejpir? Veliki je znalac, ali govor tela mu nije dobar...

„Ne bih ja to tako. Ja sam tu da izvučem najbolje od igrača. Videćemo, radićemo...“

Hoće li za vreme vašeg boravka ovde Zvezda igrati kao Lajpcig, Atletiko ili Real Madrid?

„Voleo bih da navijači budu ponosni. Zvezda nikada neće biti kopi-pejst klub i tim“. 

Da li ste telefonom već zvali neke igrače? Mnogo se očekuje od Kataija, Ivanić se mučio u danima kada ste vi bili ovde?

„Jesam, ali nećemo baš da iznosimo privatne razgovore ovde“. 

„NISAM GLEDAO PARTIZAN, ALI NEKA SVI ZNAJU DA OVO NIJE SPRINT, NEGO MARATON“

Kako komentarišete igre Partizana? Iznenadili su mnoge, igraju sa mnogo strasti, uzeli su jesenju titulu...

„Nisam ih nešto mnogo gledao. Napravili su rezultat u svakom slučaju. Partizan je uvek Partizan, biće nam konkurent u borbi za titulu. Ne znam ko je favorit, samo ovo nije trka na 100 metara. Ovo je maraton. Ima još mnogo utakmica da se igra“.

Ovu jesen obeležili su katastrofalni rezultati srpskih klubova u Evropi?

„Prvi put smo imali ovoliko predstavnika u grupnoj fazi. Bez obzira na to što se desilo. Brojni klubovi su se uzdigli. I to u svemu. TSC dosta dobro radi, selektira igrače koje Žarko uspešno vodi. Video sam da se lučanska Mladost baš podigla. Čukarički je već standard. Malo su platili cenu učešća u Evropi“. 

Koliko se Zvezda promenila? Sada razgovaramo u drugoj kancelariji...

„Jeste, dosta se promenilo, i pre par dana sam obišao prostorije u klubu i kancelarije“.

Stižu li vam još čestitke putem SMS poruka?

„Baš sam se iznenadio. Mnogo je bilo čestitki sa raznih strana. Najdraže su mi od bivših igrača, sa onima koji smo pravili to što smo pravili. Srećni su, drago im je. Oni su se promenili, većina njih je sada oženjena“.

Stranci su vam uputili lepe reči, govorimo o Le Taleku, Boaćiju i Benu, dok vas je Donald na Instagramu nazvao Padronom?

„Sa svima imam jako dobar kontakt, posebno sa Danijelom. Bio mi je igrač i u AEK-u. Prija mi sve to, mada nisam video na društvenim mrežama. Ja sam staromodan“.

Da li ste zadovoljni kako vam se karijera odvijala?

„Jesam“.

Neko je očekivao da prvo nećete izabrati Saudijsku Arabiju, mada ta zlatna kočija ne staje svaki dan ispred kuće?

„Što to znači? Nisam od onih koji će da sede kod kuće i čekaju. Malo ljudi poznaje Arabiju. Nemaju predstavu kako to tamo izgleda. Tamo je fudbal nestvaran i samo se znaju dve stvari. Ne kasne međunarodni letovi i organizacija utakmice sa najboljim svetskim sudijama. To je daleko od nas, to je jedan od najboljih sistema na svetu. Drago mi je što sam upoznao drugu kulturu. Ja volim da radim, ne gledam nešto kao ovo mi je ispod časti. Volim da sam na terenu, fudbal je moj život. A Arabija je jedna od najboljih azijskih zemalja što se fudbala tiče. Stalno igraju Mundijal, imaju vrlo specifične, ali talentovane igrače“.