Jasne poruke

Dosta šansi je Partizan propustio na terenu i van njega da bi sebi dozvolio luksuz da ne iskoristi još jednu. Mora Bibars Natho da ostane u Humskoj bez obzira na ishod Skupštine. Šta će da radi, kakva bi mu funkcija ili uloga bila dodeljena, manje je važno od saznanja da je sveži fudbalski penzioner potrebniji crno-belima nego oni njemu. Ljudi koji vode klub ili koji će ga voditi posle 1. juna imaju obavezu prema sebi, navijačima i Izraelcu, da nastave zajedno sa čovekom koji je utkao sebe u zidine stadiona u Humskoj kao primer nepokolebljivosti, što je jedan od postulata na kojima decenijama počiva Partizan.

Sve drugo bi bilo zavaravanje.

Natho je poslao jasnu poruku da ostaje da živi u Beogradu, njegova deca ovde pohađaju internacionalne škole, treniraju u mlađim kategorijama Partizana, supruga mu se ugodno oseća, sam je rekao svi zajedno doživljavaju Srbiju drugim domom, na osnovu čega planira da u budućnosti bude deo kluba. Ta budućnost mora biti bliska. Ne zato što Natho tako želi ili što su Grobari poslednjih dana bili usled njegovog oproštaja, čak ovo ne bi bilo protumačeno ni kao skupljanje poena, iako je kod nas sve politika i kad jeste i kad nije. Čak nije ni pitanje dug koji Partizan mora da vrati Nathu, u iznosu od 1.200.000 evra. Ovo je potreba. Iskonska, da klubu bude bolje.

Ako na Topčiderskom brdu budu odugovlačili, iz samo njima znanih razloga, rizikuju da neko drugi ugrabi Natha. Na primer, iz otadžbine ga zovu da se pridruži tamošnjem Savezu. A čovek želi da ostane da živi i radi u Srbiji.

Nema reference!? Mora da uči? Da se kvalifikuje?

To su gluposti koje su i dovele do toga da pametni i sposobni okreću glavu od Partizana. Kao da su u sadašnjoj postavi sve samo vrhunski znalci...

Natho se ponudio da pomogne, što je jasno „pismo o namerama“.

Da li bi bio skaut, direktor, ambasador, savetnik... Neko mesto za njega bi trebalo da se otvori, bez obzira na to što bi bio svež u poslu. I što bi grešio, kao što greše Rasim Ljajić, Predrag Mijatović, Danko Lazović i Milka Forcan. Naravno da greše, jer niko nije savršen. Nije ni Natho, ali eventualno „ima vremena“ moglo bi da se pretvori jednog časa u njegovo „nemam vremena“.

Zato, sad, odmah, bez zastajkivanja.

Uostalom, Ivan Tomić je postao sportski direktor Partizana direktno iz kopački i ostao je voljen u očima Grobara zbog načina na koji je selektirao tim kojim je započeta dominacija srpskim fudbalom. Čak i ovih sedmica, uprava nudi Stevanu Jovetiću da okonča igračku karijeru u Partizanu i odmah posle toga započne funkcionersku. Ako je jedno od obrazloženja za Jovetića da voli klub, poznaje ga iznutra i ima lepezu kontakata širom Evrope, zar isto to ne važi za Bibarsa?

(Star sport)

Uprava Partizana je na potezu, ako Partizanu želi dobro. Premišljanje ili taktiziranje bi moglo da navede Grobare da pomisle da ne žele pokraj sebe ljude koji su dokazali da misle svojom glavom. Valjda nije tako...

Kad smo kod rukovodilaca, jedan od njih je jasno mogao da čuje raspoloženje naroda. U trenucima kad je Bibarsu Nathu predao nagradu za sve učinjeno u dresu Partizana tokom ovih sedam godina, Predrag Mijatović je slušao koncert zvižduka, praćen čak i psovkama. Psovke nisu u redu, kao što nisu ni potezi koje je vukao potpredsednik za sportska pitanja.

Ako je Nathova poruka da bi voleo da bude u klubu jasna, onda je isto tako precizirano da publika, ili makar njen veći deo, ni gleda blagonaklono ka Mijatoviću. Da nije saglasna sa njegovim potezima. Da mu zamera greške, izbore u sportskom sektoru, pa i pojedine medijske nastupe. Ako bi se desilo da posle Skupštine ostane u klubu, veliko je pitanje šta može dalje, sa kojim saradnicima i sa kojim resursima i da li je posle svega baš on – taj. Povrh svega, da li Peđa kao nekadašnji as može da „ispegla“ taj odnos sa navijačima? Zamislite da na svakoj utakmici sluša ono što je čuo u subotu.

Kod nas se lako ulazi u legendu, kao što je u zakoračio Bibars Natho, ali se vrlo lako izlazi, kao što se, izgleda, vidi na primeru Predraga Mijatovića.