Kada se Mohamed smeje

Od dva su brata deca fudbal i poezija. Po ritmu su se prepoznali, po savladavanju nepristupačnih predela ljudske duše su se zavoleli, tako da i danas žive ruku pod ruku sa svim onim što je u ljubavi nedokučivo. Fudbal su i poezija sa subjektivnošću pleonazam. Sve je u njima lično i u teškoj se hipokriziji davi, kao umorna muva na dnu politre belog vina, onaj ko lično odbija. Svaki se dribling i svaki stih moraju primiti k srcu jer bez toga i ne postoje.

Dupli je pas kao ukrštena rima. Svaki je sonet ono traženje dubinskog dodavanja protrčavanjem kroz poluprostore. Solo je prodor kao poezija slobodnog stiha, bez rimovanja i predvidivih poteza. Naposletku, i o fudbalu i o poeziji najlepše se govori za kafanskim stolom. Samo u toj unikatnoj sponi i u ukrštenim rečima prostire se dijagonala koja može spojiti Mohameda Salaha i Branu Petrovića. Božiji daktilograf i prorokovo desno krilo svoj će dupli pas u ovoj priči odigrati upravo u kaznenom prostoru subjektivnog, ličnog.

Kako jedino dolikuje.

Drugi će vam objasniti, po sitnoj ljudskoj računici, kada je čemu vreme. Analiziraće nadmoćno ko je koga prevario, ko je u ljubavi i u stihu uspeo da se zadrži duže na tuđu štetu. Drugi će vam govoriti o tome, i biće u pravu, da je pravo čudo da se tako nešto uopšte dogodilo, u vreme moderno i tmurno, u ovom kosmosu. I da je bilo epski i junački i stradalnički. Pričaće vam neko drugi o tome da je ovako najbolje. Da je dobar onaj život u kome ide po redu. Trice i kučine.

🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥

Ovo je mesto na kom je, onako kako se Brana divio Ani dok rešava ukrštene reči, dozvoljeno isključivo diviti se Salahu dok igra. Sa loptom i oko nje. Čekajući je. Dočekavši je.

(©Reuters)

Kada Mohamed dribla, o ne lažem vas, to je lepše od kiše.

Od voća.

Od rakova na žaru.

Od ptice u galopu.

Jer kada Mohamed dribla, to su njegovi momenti. Oteti od sudbine vrelog egipatskog peska. Jer kada Mohamed dribla to je ples sa pustinjskim šejtanima, to je magija zvezdanih noći, to je čist sebičluk, to je katedra o fudbalskoj interpunkciji i ritmu.

I tad smo na prstima, strepimo i volimo fudbal.

On to izvodi kao da se igra,

a meni izgleda kao da svet stvara.

Jer kada Mohamed u sekundi sa loptom prođe kroz šumu nogu i pred njim se kao nar otčepe zrnca gola, to više nije samo njegov momenat. To je trenutak radosti. Spasa. Trenutak erozije velikih stena sa srca. To je trenutak pred slavlje.

Kada Mohamed zatrese mrežu,

mogu u bilo kojoj državi sveta postati referent za kišu,

mogu pod prozorom da imitiram Dunav,

ili neke druge vulkane.

Jer kada Mohamed zatrese mrežu tu više ništa nije njegovo. I sve je naše. I sreća i ljubav i oproštaj. Kada to uradi, kiflom sa dvadesetak metara u suprotne rašlje, ili po zemlji špicem u malu mrežicu, ili punom iz koraka, ili kada mu se odbije sasvim slučajno u svetu šesnaesterca u kom nema slučajnosti, ili kada mu padne na glavu, direktno sa neba, iz dženeta, tako da niko ne može da je odbrani makar usporio vreme, sklon je smrtan čovek da sve zaboravi. Neprosleđena dodavanja, neistrčane sprinteve, nedokazanu narcisoidnost i sve drugo bez čega ne bi bilo razloga da poverujemo da je Čovek uopšte.

I to je gol. To je finale pesme. Pretposlednji i poslednji stih. Izjednačenje u poslednjem trenutku. Ili pobeda u bilo kom drugom.

Ali nije to.

A kad se Mohamed smeje…

Slobodan i proklet prisustvujem najvećem čudu u svetlosti.

Jer kad se Mohamed smeje to je signal kontrolnog tornja da je more mirno i da je igra na sigurnom. Tačno tu, između njegova dva stopala, u dahu ispuštenom u loptu. I da su na sigurnom naša srca. Može biti i 0:0 i manje nade da ćemo videti pogodak nego vere u preživljavanje u zavejanim rovovima. Može biti i kišan dan, ili vreo i sunčan, kada baš ništa ne ide. Može biti jedan od onih života navijača Liverpula. Može biti rezultat koji god zao čovek dozvoli svojoj mašti, ako se Mohamed smeje, makar i cinično i nemoćno, sve je u redu.

To je onaj sekund kad Branina Ana rešava ukrštene reči. Momenat kada se poezija i fudbal zauvek stapaju da im ne poznaješ rubove.

Pet slova, vodoravno, četvrto A. Treće može biti i L i B. Možda je i oboje, videćemo u rešenju kad sve prođe. Sad neka potraje, neka se smeje.