Kako je išla priča Jan Karla Simića: Zvoni telefon, a ono Paolo Maldini?! Bio sam u neverici...

Jan Karlo Simić je jedno od srpske dece iz dijaspore za kojeg nije postojala dilema čiji grb će da nosi. Iako rođen i odrastao u Štutgartu, prošao je sve mlađe selekcije Srbije i u poslednje vreme je redovan na spiskovima Dragana Stojkovića Piksija.

Letos je povukao hrabar potez da umesto klupe Milana izabere možda i trenutni korak unazad, ali možda i dva koraka unapred u perspektivi kada je potpisao za Anderleht. S obzirom kakva je danas situacija sa štoperima u Milanu i na šta liči odbrana Rosonera, nije isključeno da bi se ove sezone probio i do značajnije minutaže kod Paula Fonseke, ali je rešio da preko Brisela nastavi da krči put u živopisnoj karijeri koja se okrenula kada mu je jednog dana u Štutgartu zazvonio telefon.

„Imao sam 17 godina, bio sam u Štutgartu i zazvonio je telefon. Otac me je pogledao čudno. Pitao sam ga ’ko je?’ i rekao mi je da je sa druge strane žice... Milan! „Paolo Maldini ovde, drago mi je da se upoznajemo“. Nisam mogao da verujem. Maldini?! Da li me razumete? Odrastao sam uz video snimke njegovih igara. I dalje osetim leptiriće u stomaku kad se setim tog dana... Kada me je Maldini pozvao, bio sam u neverici. Bio je to san. Zamislite tinejdžera koji odjednom priča telefonom sa legednom poput njega dok vozi sobni bicikl“, priča Jan Karlo Simić u intervjuu za Gazetu delo Sport. 

Da li ti nedostaju Italija i Milan?

„Ne žalim, jer sam ovde deo projekta u kojem se drže obećanja. Pratim šta rade Rosoneri, ali super mi je ovde. Imamo mnogo talenta. Versharen, Leoni, Strujkens, Dolberg, Azar... Živim miran život u Briselu. Sa mnom su roditelji i sestra. Kada nisam na treningu, učim francuski. Voleo bih da upišem i neki fakultet, videćemo... Zaista uživam u Anderlehtu i Briselu. Lepo mi je, zabavljam se, ali naravno: Milan je Milan“.  

Zar i Milan nije bio projekat?

„Ne znam. Anderleht je važan klub koji drži obećanja. Nakon gola protiv Monce, želelo me je pola Serije A. Ali nikada u karijeri nisam imao dilemu: Ili najviši nivo ili ništa. Već sam ranije rekao: Za mene nije bilo drugih opcija osim Serije A. I nikada nije bilo pitanje novca. Mnogo gluposti je napisano u medijima oko mog ugovora. Pisali su da sam tražio više novca, garancije da ću igrati... To nije tačno. Mogao sam da budem deo štoperske rotacije sa četvoricom, ali nikada nisam postavljao zahteve“.

Kakve si opcije imao u Milanu?

„U januaru me je htelo mnogo klubova iz Serije A i inostranstva. Letos takođe. Ne bih da pominjem imena, ali bilo je zvučnih. Ali, kada sam video Anderlehtov projekat, nisam imao dilemu. Ovde sam starter i igram svaku utakmicu. Ceo ambijent je napravljen da budem bolji“.

Setiš li se gola protiv Monce?

„Bio je to savršen dan. Ušao sam, zaigrao i dao gol pred 60.000 Milanovih navijača. Setio sam se dana kada sam bio klinac i kada sam igrao napadača. Taj gol mi je oživeo neka sećanja“.

Kako ste proslavili gol posle meča?

„Doneo sam slatkiše u Milanelo“.

Šta su ti rekli saigrači?

„Kjer i Florenci su u Milanu bili moji anđeli čuvari. Bili su srećniji od mene samog. Žiru me je zagrlio i pitao: ’Karlo, šta si ovo dođavalo napravio?’. Rafa Leao isto. Digao je ruke, nasmejao se i šapnuo mi isto što i Olivje“.

Sa kim si bio u najboljim odnosima?

„Sa Jovićem. On mi je bio najbolji prijatelj. I sa Leaom. To je zasluga jednog faula... Bila je to moja prva godina u Milanu i tek nekoliko nedelja sam trenirao sa prvim timom. Tokom treninga sam žestoko startovao na Rafu i faulirao ga. Ustao je i nešto mi odbrusio na italijanskom. Nisam razumeo i samo sam se nasmejao. Nije to dobro primio i onda smo se raspravili“.

Da li je on potencijal za Zlatnu loptu?

„Da. On je fenomen. Njegov fudbal priča u njegovo ime. Kada sam odlazio, rekao mi je da će uvek biti tu za mene šta god da mi treba“.

Kakav ti je bio odnos sa Piolijem?

„Dobar. Bili smo na pripremama u Americi i pustio me je da budem starter protiv Vinisijusa, Belingema, Modrića... Imao sam samo 18 godina. Sedeo sam na doručku sa Zerolijem i Barestegijem kada je Pioli prišao našem stolu. Rekao mi je da budem spreman jer ću da počnem. Ja sam prasnuo u smeh, ali on je bio prilično ozbiljan, nije mu bilo jasno šta se smejem“.

Ipak, nakon gola Monci si igrao jako malo. Zašto?

„To bi trebalo njega da pitate. Ja sam uvek bio na raspolaganju. I da ne ispadne da sada pravim neke kontroverze. Zadovoljan sam svakim minutom koji sam odigrao za Milan“.

U B timu te je trenirao Injacio Abate. Kakva su ti ste sećanja na njega?

„Pomogao mi je da razumem kakav je fudbal u Italiji. Napravio je od mene boljeg čoveka i boljeg igrača. Uvek je imao ogromna očekivanja od mene. Kada god bih odigrao dobru utakmicu, rekao bi mi da sam mogao još bolje“.

Igrao si dve godine za mladi tim i probio se do prvog. Šta je bio ključ?

„Talenat i glad. Došli smo do polufinala i finala Lige šampiona za mlade timove. Imali smo jak tim, a Abate je bio strašan trener. Naučio me je kako se igra odbrana i kako se prvi dolazi na trening. Imali smo i malu opkladu. Treninzi su bili u 10.00 ujutro, a on je dolazio u 7.30. Jednog jutra sam ja došao u 7.00 i sav ponosan ga čekao da se pojavi na terenu. Ostao mi je u srcu kao većini ljudi iz Milana“. 

Koliko može mladi Frančesko Kamarda?

„Ja sam bio njegov mentor. Može da postane veliki napadač“.

Vidiš li sebe protiv njega jednog dana u meču Srbije i Italije?

„Bilo bi lepo.. Ne znam gde će život da nas odvede, ali uvek sam ga dobro savetovao. Kao defanzivac, objašnjavao sam mu na treniznima kako da se kreće i da beži od žestokih defanzivaca kao što sam ja. Samo treba da nastavi da radi i da ostane ponizan. Ima tu još dobrih klinaca: Liberali, Skoti, Sia...“.

Koji cilj si postavio sebi u karijeri?

„Voleo bih da osvojim trofej sa Anderlehtom, ali najveći san ostaje Liga šampiona. Imam još da trčim do tog cilja“.