D. Stanković
S. StankovićKako napraviti napadača by Predrag Ranđelović: Fudbal je sve brži, a mi ćemo da kaskamo
.jpg.webp.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 15min | čet. 10.07.25. | 08:26
“Koji naš igrač može da razvije tu brzinu? Radonjić i to je to”, kaže nekada efikasni napadač koji je po završetku igračke karijere sebe pronašao u radu sa – napadačima. I sasvim mu dobro ide
Igrao je za Anže, Zenit, CSKA, u dresu Slobode bio drugi strelac Super lige i kad je završio karijeru mogao je da bira funkciju na kojoj će ostati u fudbalu. I mada je danas nekako prirodno da igrač s takvim CV-jem ode u menadžerske ili funkcionerske vode, Predrag Ranđelović je izabrao da radi ono gde može da bude najproduktivniji. A to je da bude trener koji će, između ostalog, biti zadužen da stvara nove napadače.
I već ih je stvorio nekolicinu, a ponajviše u – Surdulici. Tamo je Milanu Makariću pomogao da izjednači dotadašnji rekord Aleksandra Pešića po broju golova u Superligi (godinu dana kasnije će ga oboriti Rikardo Gomeš), a Urošu Milovanoviću da se direktno sa juga Srbije otisne u Španiju posle samo jedne kompletne sezone u seniorskom fudbalu. Sada kad se Radnik vratio u elitno društvo i traga za načinom kako da u njemu ostane, Ranđelović istovremeno traga za novim napadačem kojeg će izbrusiti kao što je po završetku igračke karijere tragao za novim životnim pozivom.
Izabrane vesti
I pronašao ga je vrlo brzo, ali i kako kaže – sasvim slučajno, neplanirano.
“Dok igraš fudbal, dok te zdravlje služi, dok se nešto dešava oko tebe, svi te tapšu po ramenu, lepo je biti fudbaler. Međutim, ja sam uvek za sebe pričao da sam Božji čovek u smislu da me uvek život negde nanese, da me usmeri ka nekim pozitivnim stvarima. Preokret za mene je poziv iz akademije Krasnodara koji sam dobio od profesora Aleksandra Marjanovića. Po njegovom planu je ranije napravljena i škola za edukaciju trenera. On je u Krasnodaru proveo 12 godina. Kao prvi čovek akademije, on ju je sa gazdom Galickim i napravio. Uglavnom, razgovarao je sa Galickim, bio im je potreban trener za rad sa napadačima i on me je pozvao. Meni je to bilo interesantno i kažem - da“, počinje Ranđelović priču za Mozzart Sport.
Kao neko ko je tresao mreže praktično gde god bi se pojavio, priznaje da je verovao kako već sve zna o poslu, međutim...
“Kako da vam objasnim... Kad završiš igračku karijeru ti misliš da sve znaš. Ja sam tamo došao potpuno nepripremljen. Pripremljen samo u smislu da sam ja ime i prezime, da mene moraju svi da znaju. I da znam ruski jezik. I tamo odemo Marko Savić, Bane Mirjačić i ja. Sleteli u Krasndoar u osam ujutru. Idemo pravo u akademiju, stižemo tamo u 11 ili 12, uzimamo neku opremu. Glavni trener te generacije je možda čak bio Murad Musajev, koji je trenutno glavni trener. Veliki moj prijatelj sada. Koncept je takav da on ima trening, ti si tu da mu pomogneš za taj trening i na kraju, tipa teren 17, jer tamo ima 25 terena, ti uzmeš četvoricu napadača da radiš s njima 20 minuta“.
E sad, dođe ono glavno pitanje…
“Ja dođem u situaciju da se zapitam: Šta sad da radim? To je ono, sedim u fotelji i pričam: ‘Piksi, trebalo je ovo, trebalo je ono’. Međutim, kad tebe neko baci u vatru... Sad, ja sam imao fenomenalnu tehniku. Razmišljam u toku tog glavnog dela treninga, ali ne može da mi dođe u glavu ideja šta ja treba da radim. I sve ja kao pomažem, ali u glavi smišljam šta ću ja da radim. Završi se trening, sine mi ideja. Stavim onog ‘manekena‘, dođe profesor da gleda, dođe još par nekih ljudi iz kluba. Ja sad neku tehniku otvaranja, preko ramena… Samo zabô jednog manekena, daš loptu, povratna, preko ramena, šut. Oni oduševljeni. Pritom, ja sam tad još mogao da igram, da brže demonstriram. Profesor se oduševio, ja sam sebe oduševio. I onda sam sebi rekao: ‘Čoveče, pa ovo je mnogo lepo’. Video sam, naravno, koliko ne znam. Onda mi je profesor pomogao, čitaj ovu knjigu, onu, objasnio mi metodologiju rada... Tako da me je taj Krasnodar opredelio ka ovom poslu“.
MENADŽERSKI POSAO MI NIKAD NIJE BIO INTERESANTAN
Ove možda unosnije funkcije, trenutno ga ne zanimaju.
“Desi se da te ponese: ‘A, što ja ne bih bio glavni trener?’. Na kraju se uvek vratim ljubavi. Trening, napadači. Tu sam se pronašao. Ne u fotelji, ne u menadžerskim vodama. Naravno, kad si dugo u inostranstvu, apsolutno je prirodno da odeš u menadžerske vode. Taj posao mi nikada nije bio interesantan. Baš sam ovde (na Zlatiboru, prim.aut.) sad prisustvovao pregovorima igrača i dve agencije, nimalo mi nije bilo interesantno “.
No, nazad na temu i sada već čuvenu Krasnodarovu akademija…
“Radiš od sedam ujutru do osam uveče. Ceo dan si tamo. Pripremiš trening. Završiš taj trening, obrađuješ taj trening, pripremaš drugi, imaš ručak, večeru i kad završiš ideš kući. I sutra opet i tako 365 dana u godini. Kad dođu utakmice glavni treneri selekcija odigraju utakmicu i to je to. Marko je bio U12 mislim, Bane U17 ili U19. A pošto sam ja za sve napadače, u celoj akademiji, od U12 do U21, onda ti nemaš slobodno vreme. Tražiš anomalije, jer ćeš ti tokom cele nedelje pričati sa njima, šta si loše video, šta su mogli bolje. Dakle, vikendom si ceo dan. Jer na akademiji ima 10 utakmica, a ja sam obavezan da odgledam svih 10. Ovaj dao gol, ovaj nije dobro primio, ovaj nije dobro udario…“.
U dresu Slobode (©MN Press)Kraj avanture stigao je kad je Ranđelović želeo da nastavi edukaciji i B licencu zameni onom sa slovom A.
“Nisam baš mogao ovde da učim, a tamo da radim. Kad sam se vratio onda sam imao malu pauzu, pa me je Jovan Damjanović zvao da uzmemo omladinsku školu Voždovca. U raspadu su bili u to vreme, maltene nije postojala, dosta neke problematične dece. Ja sam uzeo 2000. godište, tražio sam trenera za 2001. i Marko Savić se isto vratio, nagovorim i njega da uzme 2001. Joca je bio direktor omladinske škole. Posle nekog vremena je Nikola Jelić, direktor omladinske škole Crvene zvezde u Srbiji, preuzeo omladinsku školu sa Draganom Mladenovićem i onda me je on zvao da dođem u Zvezdu. Dobio sam tamo svoju generaciju, međutim, pošto sam se znao sa Slavoljubom Đorđevićem, on me je zvao u svoj stručni štab, da isto uzmem špiceve. Ko je tu bio? Radulović, Ilija Babić, Panta (Miloš Pantović, prim.aut) “.
MAKARIĆU, VRATI PARE VOŠI! VUKAŠINE, UDRI U ZID
Sve su to počeci. Nadogradnja je stigla u Surdulici. Sa posebnim akcentom na Milana Markarića i sezonu kada je igrajući za Radnik dao 25 golova.
“On je bio... Da ovde dva gola, ovde jedan, tri, posvađa se sa pola svlačionice, a-ha-ha. Takav je, ekscentrik malo. Jeste bio malo težak za saradnju, ali brzo smo našli zajednički jezik. Žao mi je što me nije na kraju poslušao, ali moguće je da mu je tako bilo zapisano. Takav mu je karakter, buntovan je. Ja sam njega morao da molim da dâ tih 25 golova, koliko i Šilja Pešić. Ja sam ga dve nedelje molio da da taj 25. gol. Ne zbog mene, zbog sebe. Objašnjavao sam mu. Da se to jednom desi, ostaće ti zapisano ime. To ostaje za tvoju decu. I on kao: Važi, šefe. I onda dođe penal, on bocne, golman mu hvata živu loptu“, premotava film Ranđelović.
Ne da je on Makariću nešto zamerio, naprotiv, on ga je razumeo.
“Najteže je boriti se sa sobom. Meni je važno da smo uspeli da mu promenimo neke loše navike. Prvi trening ga izdvojim, dam mu pas, on treba da primi i šutne. Klasika. I on punom. Jednom, drugi put, sa 16 metara. Ja ćutim, dam mu neku seriju deset šuteva, on svih deset puta šutne punom. I ja mu kažem: ‘TI si prošao školu Vojvodinu?’ On kao: da, da... Ja mu kažem: ‘Zovi tamo, sve pare da ti vrate’. Čoveče, ti 10 puta šutneš, a ni ne pogledaš, ne znaš gde je gol. Prvi put te vidim i već mi nije čudno što nemaš statistiku. Pa mu i kažem: ‘Ja tebe ne znam, ali će da te svi znaju za godinu dana. Kad te budem video da šutneš punom, osim kad treba da se šutne punom, kad si u šesnaestercu, kad imaš neku ideju... ideš da trčiš sprintove, ma da skačeš glavom u vodu, ne interesuje me da li je na utakmici. Nateraću te na utakmici da te snima kamera kako radiš sklekove’. I on je vrlo brzo počeo da menja glavu. On menja i vidi da mu je lakše. Shvati onda: ovo je dobro, ovo nije loše. Pa onda idemo dalje, krećemo u drugi razred, popravljamo sledeće“.
Bilo je naravno i drugačijih primera. Recimo, s Vukašinom Bogdanovićem je radio i u Vojvodini i sada u Radniku.
“Kako ja volim da kažem: Vukašin Bogdanović nije mogao da promaši stativu, a-ha-ha. On je potpuno drugačija metoda, mnogo je dobro dete.Ali, ja u Vojvodini on je takav, odem ovamo, odem tamo, dođem u Surdulicu, on je i dalje isti. Ako sam sa nekim radio to su njih dvojica. Sa Vukašinom sam dosta radio, duže je bio sa mnom. Rekao sam mu: ‘Ti više nećeš da radiš ove individualne treninge’. Kaže: Pa što? Odgovaram: ‘Pa, Vukašine, nema više smisla’. Daš mu neku prepreku, stalno ponavlja. Idemo novu metodu: ‘Vidiš onaj zid onde?E sad, evo ti lopte i udaraj je svaki dan u zid po 15 minuta’. Leva, desna, leva, desna. Dobro, šefe. On je takav. Sad da mu kažem idi na Zlatar peške, ne bi pitao što. I nedelju dana je to radio, poboljša metodu udarca po lopti, stekne sigurnost jer hiljadu puta udari desnom, hiljadu puta udari levom, mozak samo izda naredbu. I on odmah na prvoj utakmici da gol. A cele nedelje nije imao individualni trening. Dođe nova nedelje, više me ne pita. Došao pola sata ranije, udara u zid. Sledeća nedelja – opet da gol. Dao je 10 ili 12 golova. Još je u fazi sazrevanja, ali on je 2002. godište, već bi trebalo da se oženio i razveo, a-ha-ha“.
Treći primer – Uroš Milovanović, sada bez kluba…
“On je u Zvezdu došao iz Španije, vratio se u Grafičar, pa Radnički, Surdulica. Isto radno, jako dobro dete. Tehnički mnogo bolji, pametniji od većine. Videlo se da može da napravi dobru kjarijeru. Ali nigde još nije eksplodirao, a ima, evo, sad će 25 godina. To me malo brine. Da nije blesnuo. Da neki gol, pa ga nema. Ne mogu da provalim zašto. Ima potencijal za veći broj golova, za 20 ili 25 po sezoni. Uvek kad se sretnemo pričamo o tome. Nisu svi spremni za kritiku. Neki trener ti legne, neki ne, ali kvalitet moraš da pokazuješ“.
GOLMAN I ŠPIC – DVE PSIHOLOŠKI NAJTEŽE POZICIJE
Pa iako je ponekad i evidentan, kod špiceva je glava presudan.
“Glava defanzivca, veznog igrača i fudbalera koji su gore uopšte nije ista. Špic je vrlo specifičan. Nemojmo da gledamo Ronalda ili Mesija, to su klase, ljudi koji godinama daju po 20 ili 30 golova. Ali golman i špic – to su dve najteže pozicije psihološki. Gledaj ovako: ja sam trener, ti si agent, ponudiš mi špica, šta gledam prvo? Statistiku, koliko je golova dao. Tek posle zoveš Peđu da pitaš kakav je. Šta svi mi vidimo? Kad golman primi gol, kad mu prođe kroz noge, kad promaši loptu. I šta još? Špic kad promaši šansu. Štoper kad podleti, to može da se sakrije, sve to može da se upakuje. Vezni dao loš pas? Ali dobro, ukizao je… A ovde ne, ili daješ gol ili ne daješ“.
.jpg.webp)
A, iznervira li se Ranđelović kad njegov igrač promaši zicer?
“Uopšte ne. Više obraćam pažnju na tehničke detalje i tu sam rigorozan, kad je loš prijem, loše otvaranje… Kad promaši šansu – promaši, igrao sam i znam koliko je teško. Znam koliko oni to žele, njima je to duševna hrana. Pričamo o drugim stvarima, o tehničkim detaljima na kojima smo radili i ponovili sto puta, a onda oni to na utakmici rade drugačije. Ja sam u fudbalu imao eleganciju i ne volim da vidim kad je to grubo, rogobatno. Kad neki prijem nije smislen, kad nije lepršavo, to može da me naljuti. A kad promaše šansu ništa, pa Pavlov je juče promašio penal, golman mu odbio loptu na milimetar od gol-linije i on je promašio. A znaš što je promašio, kako je došao na loptu? Kao samo će da je ubaci i umesto da je ubaci ona onde gore. E, to me više izludelo nego što je promašio penal. To i igračima ponavljam, oni su skloni da urade težu stvar kako treba, a posle da budu nonšalantni. Uzmu loptu, predriblaju dva-tri igrača, naprave neki potez, zalamanje, gurnu loptu kroz noge i izađu ispred golmana. Sve si uradio kako treba i onda promašiš gol, a tad treba da ti bude najveća koncentracija“.
Koliko kao trener uopšte možeš da utičeš na njihovu koncentraciju i šta sve od karakteristika možeš da im poboljšaš?
“Izdvojiš samo poslednji segment, šta se dešava kad uđe u šansu. Izvučeš taj segment i tražiš šta je igrač loše uradio. Da li mu je telo bilo dobro, da li je dobro udario loptu, kako se namestio na udarac. Bavim se tom slikom kad on treba da šutne loptu. Mnogi kažu: ‘Pa treba da dođeš u situaciju‘. Video sam 1.000 golova kad špic ništa ne uradi, lopta mu dođe i on reši situaciju. E, da bi on dao gol, on mora dobro da pripremi loptu za udarac. Prijem mora da mu bude perfektan, na to se nadovezuje da li će da šutne bez prijema, iz jednog dodira, milion nekih stvari. Retki su špicevi koji su kompletni, mi svi gledamo najbolje, Kristijano Ronaldo ima i levu i desnu nogu, igru glavom, skok. Nažalost, mi to nemamo, jedan je Kristijano Ronaldo. Najbolje je on sam rekao da bi svi hteli da budu Kristijano Ronaldo, ali neće svi da rade ono što on radi da bi bio to što jeste. Ne volim ni ja da idem u teretanu, ali idem svaki dan“.
KOLIKO JE VISOK, 189 CENTIMETARA? STAVI GA NA ŠTOPERA
E sad, rad i odricanje su jedno i to se svodi na izvlačenje maksimuma iz sebe. Globalni fudbalski trendovi? To je već nešto sasvim drugačije.
“Ako bih morao da se odlučim za profil napadača, uvek bih pre izabrao nekog od 185 centimetra, neke srednje visine. Nisam ja tu ništa izmislio niti sam došao na tu ideju, ali kad sam je čuo onda sam je u glavi obrađivao zašto je to tako. Bio sam na sastanku s Galickim, predsednikom Krasnodara, tražio mi je izveštaj za neke špiceve. Spremio sam prezentacije, dao mu analize, on je pogledao i kao: ‘Ko je ovaj, koja mu je visina?‘. Ja kažem dobar je, on uzvraća: ‘Pa, koja mu je visina?‘. Rekoh 189 centimetara. Stavite ga na štopera! Kažem mu da je ovaj dao 20+ golova, on kategorički: ‘Štoper!’ Zove trenera te generacije i kaže mu – probajte ga za vikend kao štopera, to nije visina koja nama treba u Krasnodaru. Zašto? Zbog brzine. A, on je to meni govorio pre 10 godina. Fudbal će ići u drugom pravcu, išćeznuće ti veliki, jaki, sidraši. Možemo da kažemo za Erlinga Halanda da je sidraš, ali koju brzinu on razvija? Razvija brzinu 34-35 kilometara na sat. I moćan je, ima eksploziju u nogama. To retko ko ima”.
Sa Ljubišom Stamenkovićem Piskavcem (©Starsport)Nije imao ni taj Krasnodar. I tu je Galicki promenio Ranđeloviću ugao gledanja.
“Galicki mi je samo rekao: 183-184 centimetara, to je to. Mora da bude okretan, tehnički dobar, da napada prostor. I ti kad navedeš sve te segmente, ispada da on mora da bude kompletan, da ‘pušta kišu‘. Krasnodar u tom trenutku nije igrao taj fudbal, neki trouglovi, stalno u posedu, špicevi su bili raznovrsni, bio je onaj Brazilac Ari, pa Smolov i Vanderson, desetka je bio Pereira iz Urugvaja, kad pogledaš pažljivije – to su sve igrači baš te visine. I ti treba da praviš igrače za taj fudbal, a ja razmišljam o ovome koji mi je dobar i izdvajam ga od svih. Posle zamislim kako bi izgledalo da ga stavim da igra u prvom timu sa njima? Dođem, pogledam trening prvog tima Krasnodara i pomislim – ne može on da se uklopi ovde. I sam dođem na ideju, vidim u prijemima šta rade ovi špicevi, Ari, Vanderson. I onda odem, razgovaram sa njim, on je još malo bio u akademiji i onda smo ga pustili“.
Bilo je i primera kada je promena pozicije donosila i pozitivne rezultate.
“Dešavalo se da sam od špiceva morao da pravim desne bekove. Jedan je čak ispao reprezentativni bek. Kad sam došao, taj dečko je igrao bočnog napadača i špica. Izgledao kao Forest Gamp, motorički jak, moćan, ali neokretan, krut. I profesor mi kaže: ‘Peđa, ne znam šta da radimo sa njim, hajde da mu nađemo drugu poziciju’. Ja mu kažem da ako upoređujemo konstituciju, ovo-ono, on je motorički sposoban i može da bude bek samo. Ne može da bude vezni, nije okretan… I on mi kaže da porazgovaram s njim. E, to su momenti psihologije, treba da mu priđeš, to je dete od 17-18 godina, osetljiv je. Trenira u akademiji pet godina, igra špica, davao po 10, 12, 15 golova i ti mu sad kažeš da proba kao bek. Ja mu pričam i on mi kaže da će da batali fudbal. Dođemo na trening i on neće da trenira. Ja pokušavam da ga zaštitim, jer najlakše je prijaviti ga nekome ko je hijerarhijski iznad tebe ili da ga isteraš. On propusti nekoliko treninga, neće da trenira, ja ga pokrijem, profesor me pita kako teku razgovori. Ja kažem da je sve u redu, a ne da nije nego čovek hoće da batali fudbal a-ha-ha. Nekako ga na kraju ubedim, počne da igra desnog beka i posle sedam-osam meseci je pozvan za U21 reprezentaciju Rusije, bio i na Evropskom prvenstvu, malo zakačio i A selekciju“.
I GVARDIOLA PRAVI FUDBAL OD ODBRANE, ALI DOČEKA HALANDA
Jasna vam je poenta svakako. Fudbal se menja…
“Danas ako može fudbaler motorički da se ponovi 50 puta gore-dole taj je već interesantan. A nisam ti ni rekao da li tehnički nešto zna. I time dajemo odgovor na to gde ide fudbal. Brzinom, snagom, motorikom, fudbal je otišao u nekom drugom pravcu. Mnogo je počelo da se igra brže. Lopte su brže, moraš brže da donosiš odluke, golmani igraju nogama, počeli da budu fudbaleri. Svakog dana se ubrzava i zašto sad postoje treća, druga, prva liga? Da bi svi mogli da igraju, jer ne mogu svi da igraju na najvećem nivou. Ako brzo razmišljaš, brzo donosiš odluke i još su dobre, ti ćeš da preskačeš stepenike. A ako nisu, onda ćeš da se nađeš u ligi Srbije, Mađarske, negde već… Sve ima svoje, zato se one i zovu lige petice. Mislim da ja danas ne bih mogao da igram, fudbal je otišao u drugom pravcu, mnogo je brži, jače, više se igra u prostorima, ima više duela, sad su i Afrikanci došli do izražaja jer su genetski, motorički bolji, jači, snažniji””.
Sve je više takvih primera i u Mozzart Bet Super ligi.
“Motorički si sposobniji od naših igrača. Ne razumeju možda fudbal taktički, ali su za ono u kom smeru fudbal ide su prihvatljiviji. Na primer ovi Afrikanci št su bili u Novom Pazaru – Adešina, Opara, Sise, svi ih gotivimo, dobri su, a ne znam koliko su plemeniti za igru. Ali kad daš Antviju loptu u prostor, ne postoji šansa da on tu loptu ne stigne, a malo smo naših igrača videli koji mogu tako da razviju brzinu. Jedini igrač kojeg znam da to može je Radonja (Nemanja Radonjić, prim.aut.), a ovde ko god dođe sa afričkog kontinenta on razvije tu brzinu. Mi imamo jednog Radonju, ne znam još nekog da to može. A fudbal ide u tom smeru i mi ćemo da kaskamo“.
Što se tiče samih špiceva…
“Njima je najteže, ali je i najbolje jer je najisplativije. Poenta fudbala je dati gol. I Pep Gvardiola kad pravi tim pravi od odbrane, ali na kraju dočeka tog Halanda kojeg hoće da eksploatiše i ne verujem da bi ga sad pustio za bilo koje pare. Samo je pitanje da li će dati 30 ili 50 golova. Nema šanse da to bude 29, tim je napravljen da on dâ 30 plus..
Takvih u Srbiji nema, a i ako ih bude – brzo će da odu. No, to ne znači da će Ranđelović tek tako da odustane.
“Uvek ponavljam svima – ja sam najsrećniji sad u pet kad izađem na trening. Ovo ovde (na pripremama) možda može malo da me smori, nema tog adrenalina koji me podiže, ali izlazak na teren – to sam ja. To me čini srećnim i drago mi je što radim posao koji obožavam, što nisam skrenuo, ušao u neke fotelje ili da sam se izolovao iz fudbala. Žao bi mi bilo. Tu sam, društveno odgovoran za neke stvari, bavim se sportom kojim volim, javna sam ličnost, mogu nešto da kažem, možda ova priča nekome i pomogne, neko možda kaže da ovo nema veze ni sa čim. Svako će da bira onako kako hoće. Vi me ne poznajete, ali zar vam ne deluje da sam srećan i rasterećen, da nisam u grču“, pita Ranđelović.
I zaista - deluje.
.jpg.webp)
