Kakva liga, takav derbi, takav i šampion

U jednom momentu ove sezone prosečna poseta na stadionima u Seriji A je prešla magičnu granicu od 31.000 navijača i sredinom decembra je iznosila 31.471. Na kraju prethodne dve sezone su te brojke bile 30.434 i 30.916 i u oba slučaja je prebačen ukupan broj od 11.500.000 navijača tokom sezone.

Kakav je to skok, najbolje govori podatak da Serija A do 2023. godinama nije uspevala da probije granicu od 30.000 navijača u proseku po sezoni. Štaviše, dobrih petnaestak godina (2004 - 2019) bila je bliža granici od 20.000 nego 30.000 u proseku po meču.

Istorijski minimum (manje od 20.000 ljudi u proseku) desio se 2006. posle Kalčopolija kada su ljudi izgubili poverenje u fudbal i kada je Juventus bio u Seriji B. Poslednji put pre 2023. kada je Serija A imala preko 30.000 ljudi u proseku po meču, igrala se sezona 1998/99 kada je imala 30.840, a zlatne godine su bile osamdesesete sa skoro 40.000 ljudi na tribinama u proseku kada je Maradona namagnetisao publiku, kada je Berluskoni napravio veliki Milan i kada je čak i probijena granica od 40.000 ljudi na tribinama.

Ova i ovakva Serija A je zapretila da postane najgledaniji šampionat u poslednjih skoro 30 godina. Bilo je to jesenas kada je sve mirisalo na ultrazanimljivu sezonu. Kandidati za "skudeto" su bili Inter, Milan, Napoli, pa čak i Roma, dok se i od Juventusa očekivalo da negde proradi. Fabregasov Komo je došao kao najlepši začin koji je obogatio celu ligu, Atalanta se već pozicionirala kao tim koji može da pobedi svakog, Bolonja je krenula njenim stopama, a ni kriza u Laciju nije mogla da pokvari generalni utisak o izjednačenost u gornjem delu tabele. Čak je i borba za opstanak obećavala jer su se novajlije u ligi pojačale kao retko kada ranije i pola lige je strepelo za ispadanje. 

Nakon dve trećine sezone, euforija je splasnula umesto da je na vrhuncu. Počela je i poseta na stadionima da opada. Biće na kraju prosek na stadionima iznad 30.000, ali neće biti rekord u ovom veku kao što je projektovano jesenas.

Dakle, navijača ima. Italijani su i dalje ludi za fudbalom, jutro i dalje počinje sa Gazetom, espresom i pričom o “kalču” kao što nam reče Kosta Runjaić, ali su isto tako željni dobrog fudbala i jake lige. Imaju i oni neku granicu strpljenja i ukusa. Klubovi, treneri i igrači im ne nude zadovoljavajući kvalitet fudbala.

U proseku ove sezone, pada 2,45 golova po meču. To je najgori prosek u poslednjih desetak godina. Koliko god da je prosečan italijanski navijač naviknut mentalitetom da pati, strepi, uživa u 0:0 i da ceni umetnost defanzive, ovo zapravo nije proizvod defanzivnih kvaliteta, već nedostatka fudbalske ideje i hrabrosti.

Pokazala je to i Evropa. Šampion Italije nije mogao da pobedi Kopenhagen u najvažnijem meču sezone sa igračem više od 25. minuta i završio je na 30. mestu u Ligi šampiona. Dalje su prošli Karabag, Bode, Briž, Olimpijakos… Inter kao najjači tim je ispao od Bodea, ali pre toga je u Ligi šampiona izgubio od Arsenala, Atletika i Liverpula kada je trebalo da se odmeri protiv ozbiljnih. Juventus je prošao dalje, ali je zasluženo ispao od Galatasaraja. Atalanta je spasila čast italijanskog fudbala, ali joj se protiv Bajerna gotovo izvesno završava evropsko putešestvije. Roma i Bolonja će udariti jedna na drugu u osmini finala Lige Evrope i teško da će neko od njih dvoje dogurati do finala. Fjorentina je živa u Ligi konferencije, ali ne bi bilo iznenađenje da je žrtvuje pod pritiskom neočekivane borbe za opstanak u Seriji A. Italijani su u prethodnih pet godina imali pet finalista u evrokupovima, ali teško da će i ove… 

Slika i prilika italijanskog fudbala je sinoćnji derbi jedina dva kandidata za titulu. Dve-tri šanse na utakmici, jedan gol i tek trunka zanimljivosti u nadoknadi vremena.

Milan je “odradio” Inter iako je objektivno slabiji tim. Kao jesenas. Ovaj put čak i lakše. Rosoneri mogu da budu zadovoljni pobedom u derbiju jer su produžili sezonu spustivši zaostatak u šampionskoj trci sa 10 na sedam bodova. Ali suštinski se tu ništa nije promenilo. Inter ima otvoren autoput do "skudeta" i samo lud čovek bi mogao da upropasti ovakvu šansu. Nerazuri u rasporedu do kraja više nemaju ni Milan, ni Juventus, ni Napoli. Ostaju im dueli protiv Rome, Lacija, Atalante, Koma i Bolonje u kojima treba da pobede makar dva ili tri puta i da stave pečat na "skudeto". Milan sa druge strane ima gostovanja Napoliju, Laciju, te Juventus i Atalantu kod kuće. Ali i da pobedi sve te teže rivale, i da Inter zabeleži niz kikseva, Rosoneri nikog nisu uverili da mogu do "skudeta" i da povežu tri pobede. Primera radi, protiv novajlija u ligi su u prvom delu sezone su osvojili dva od mogućih devet bodova i tu treba da traže razlog zašto danas kasne sedam bodova za Interom. Nisu izgubili nijedan derbi, pobedili su Inter dva puta, Napoli i Romu po jednom, ali su to devalvirali na “malim utakmicama”.

Paradoksalno, Milan bi na kraju mogao da ostavi čak i bolji utisak na kraju sezone kao vicešampion nego Inter kao šampion. U odnosu na očekivanja pre sezone.

Rosoneri su tim u procesu izgradnje nakon užasne prošle sezone koju su završili na osmom mestu. Letos su na ovaj ili onaj način oterali ili prodali preko 20 igrača i potpuno rekonstruisali tim i kulturu rada. Dolazak Maksa Alegrija je značio samo jedno – taktičku odgovornost i disciplinu. Alegrijev Milan igra na jedini mogući način sa ovim suženim rosterom. Tvrdo pozadi, odgovorno u sredini i cinično u napadu. I cele sezone bez pouzdanog napadača, pa su u ulozi “devetke” bili Leao, Pulišić, Enkunku... Kako i sanjati o titulu bez klasične “devetke”? Da su sada imali Žirua kao nekad…

I opet, da ne beše tih malih kikseva, utisak o Alegrijevom Milanu bi bio iznad svih očekivanja. Primer Strahinje Pavlovića i napretka u defanzivnom aspektu igre je evidentan i očigledan za samo nekoliko meseci rada. Ova ekipa se još gradi i uz par pojačanja na leto će biti još konkurentnija sledeće sezone.  Naravno, Milan ima veliku prednost što ne igra Evropu ove sezone, a čini se da je i Kup Italije svesno žrtvovao. Cilj je bio povratak u Ligi šampiona i biće ispunjen. Lakše nego što se očekivalo.

Interov cilj je bio "skudeto" i takođe će biti ispunjen. Ali, utisak posle tog "skudeta" neće biti nešto posebno lep. Nerazuri su dobili samo jednu veliku utakmicu ove sezone. Imaju najjači tim i prevagu je napravila napadačka linija koja je postigla 64 gola na 28 mečeva. Sledeći najefikasniji tim u ligi je Juventus sa 50. Milan je dao tek 44 gola...   

Ispostavilo se da je tačno ono čega su se mnogi pribojavali kada je letos Sesk Fabregas odbio inter i kada je Marota panično izvukao Kristijana Kivua kao rešenje. Rumun je zelen za ovaj nivo. Njemu na dušu ide Interov loš bilans u velikim utakmicama ove sezone.

Njegov Inter se neće pamtiti kao najbolji već kao najmanje loš tim iz sezone 2025/26. Čak su Inzagijeve ekipe, koje su gubile titule poslednjih sezona, ostavljale bolji utisak. Imale su i dva finala Lige šampiona. Kivu nije doneo nikakvu dodatnu vrednost Interu ove sezone. Jedini plus je mladi Frančesko Pio Espozito dok novajlije poput Sučića, Luis Enrikea, Bonija ili Dijufa nisu uspele da iznesu odgovornost koja im je namenjena. A, Interu tek sledi renoviranje odbrane i generalno provetravanje svlačionice (Zomer, Aćerbi, De Fraj, Mihitarjan, Čalhanoglu, Darmijan…).

Primeri Aleksandra Stankovića i Antonija Vergare su možda i najbolji primeri krize italijanskog fudbala.

Antoniju Konteu sipaju pohvale što je imao hrabrosti da u vatru baci “mladog Vergaru”. Reč je o momku koji ima 23 godine i ovo mu je prva sezona u Seriji A. Gde je bio do sada i zašto niko u Italiji ne sme da gurne mladog igrača od 18 ili 19 godina u vatru?

Mnogo je razloga. Od trenerske dekadencije do realnog nedostatka talenta među mladim igračima. I nedostatka hrabrosti na obe adrese. Italijanski mladi igrač i dalje imaju sindrom “maminih snova” koji će se radije vucarati po Seriji B i sedeti na klupama nego što će da zagrizu rizik, “odvoje se od sise” i odu u neku Austriju, Švajcarsku, Portugaliju, Belgiju ili Holandiju da igraju i napune noge prvoligaškim fudbalom…

Aleksandar Stanković je redak primer hrabrosti. Nije se libio da ode u švajcarski Lucern iako je sigurno imao gomilu ponuda iz Serije B, da bude bliže kući i “na oku” trenerima iz Intera… Ali, hteo je prvoligaški fudbal u nogama i tako ga je Švajcarska lansirala ka Brižu u kojem se digao na nivo Lige šampiona. Sada će Inter morati da plati makar 23.000.000 evra da ga vrati jer nije imao hrabrosti da mu pruži pravu šansu dok čeka da Mhitarjan dočeka penziju na terenu.

Još jedan primer je Đanluka Gaetano. Momak ima 25 godina i igra prilično dobru sezonu u Kaljariju. Rođeni Naolitanac je ponikao u Napoliju i 2018. u Ligi šampiona za omladince bio jedini igrač koji je odskakao u mečevima sa Crvenom zvezdom. Napoli generalno ima tanku fudbalsku školu i slabu praksu pružanja šanse svojoj deci, ali kod tog momka se u mečevima protiv Zvezde videlo da odskače talentom.

Šta se desilo posle?

Nijedan trener u Napulju mu nije verovao. Dve i po godine je bio pozajmljen Kremonezeu i dve godine Kaljariju koji ga je letos otkupio. Tek sa 25 godina je dočekao da mu neko potpuno veruje… To je slika i prilika rada u italijanskom fudbalu.

I nije ni čudo što Italije nema na svetskim prvenstvima od 2014. godine. I što strepi da će propustiti treći uzastopni Mundijal. Ako je morala da naturalizuje Matea Retegija kao prvog špica, jasno je u kakvoj je krizi kvaliteta domaći fudbal. A, ide baraž protiv Severne Irske, pa onda još jedan protiv BiH ili Velsa ako pobede prvu. Koga Makedonija jednom ujede, i Pedija Meknera se plaši…

Pre 20 godina, Derbi dela Madonina je bio poster evropskog fudbala. Rame uz rame sa El Klasikom, kvalitetom iznad svega što je Premijer liga mogla da ponudi. Ono sinoć je bilo baš negledljivo i neuporedivo sa tim vremenima.

Kakva liga, takav derbi, takav i šampion.