Knjiga žalosti na Marakani: Imao se Miha rašta i roditi

Oči su usmerene ka Dohi, ali srca tuguju. U iščekivanju finalne utakmice Mundijala u Kataru, fudbalski svet oplakuje Sinišu Mihajlovića, jednog od prepoznatljivijih lica Serije A poslednjih 20 godina, i te kako uticajnog na klupskom i reprezentativnom, igračkom i trenerskom nivou.

Na mestu odakle se vinuo ka italijanskim visinama otvorena je knjiga žalosti, u koju su se tokom subote upisali čelnici, sadašnji i bivši asovi, velikani iz drugih sportova, kao i poštovaoci čoveka preminulog u petak, u 54. godini.

„Ako se za nekog može upotrebiti čuvena Njegoševa rečenica „Blago tome ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi“, to se odnosi na Sinišu. Bio je poseban čovek, iskonski čista duša. Bio je i prznica, tvrdoglav u tom smislu da je moralo biti po njegovom, ali poseban čovek, rođeni šampion i pobednik. Uvek je bio ponosan i još uvek pamtim njegove reči kad je prkosio u jednoj izjavi i rekao: „Ja sam Srbin od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda". On je tako živeo i radio, pun ponosa na sve urađeno i rođeno. Ponosan na krv koja teče njegovim venama. Zvezda je mnogo izgubila njegovim odlaskom, najviše je izgubila njegova porodica, a nama ostaje da se sećamo i da imamo prelepe uspomene na njega kao velikog šampiona i pobednika. Njegova gromovita levica je bila samo ekspresija onoga što on jeste, a to je pobednik“, istakao je generalni direktor crveno-belih, Zvezdan Terzić.

Opširno je o bivšem asu kluba sa Marakane pisao i predsednik, Svetozar Mijailović.

„Otišla je jedna od najvećih zvezda tima koji se popeo na vrh Evrope i sveta, mladić koji se u svojoj 23. godini okitio sa dva najveća klupska trofeja. Prerano je otišao iz života, sporta, fudbala, kome je toliko dao. Bio je voljen od svih, navijača, trenera, ljudi koji su u to vreme bili u upravi. Nikada se kod njega nije pojavio bilo kakav problem, uvek je bio nasmejan. Opraštamo se od Siniše, ali će se Zvezda potruditi da trajno obeleži njegovo prisustvo na ovom stadionu i uopšte u svojoj zvezdaškoj porodici, u kojoj je imao istaknuto mesto“.

Ostao je dužan taj jedan zagrljaj „sinu“ Frančesku (VIDEO)

Sadašnji prvotimac Radovan Pankov jedan je od igrača koji je osetio potrebu da se na poseban način oprosti od Siniše.

„Nosio je čuveni plavi dres reprezentacije sa brojem 11 i podignutom kragnom. Sećam se odlično svega toga, a mojoj generacije je sve navedeno i prva asocijacija na Sinišu. Propagirao je ljubav prema ovom klubu i Srbiji, gde god je bio poštovan i veličan kao što je to slučaj u Italiji, koja nije njegova zemlja. To dovoljnio govori o kakvom se čoveku radilo. Znamo da je bio humanitarac, propagirao je porodične vrednosti“.

Za bivšeg golmana, Ratomira Dujkovića, naročito bolna je odlazak Mihajlovića, pošto su obojica rođena u istom mestu, Borovu.

„Deo karijere smo proveli zajedno, iako sam ranije otišao u Crvenu zvezdu. Družili smo se, viđali i mnogo me boli sve ovo, znajući i Sinišinu celu porodicu. Zvezda bi trebala da počne da razmišlja kako da obeleži Sinišu za sva vremena, jer je pomogao da se napravi najveći rezultat u istoriji kluba“, napisao je Dujković.

Na sličan način i Jovan Kule Aćimović obeležava odlazak Božije levice.

„Iako ga život apsolutno nije mazio, u kratkom periodu je uspeo da izbori veličanstvenu karijeru. Njegov primer svima treba da služi kao zvezda vodilja. U sportu ima mnogo trenutaka koji se pamte, kao što je upravo fotografija Siniše Mihajlovića vezana za veliki događaj na Marakani. Fudbal u svojoj suštini ima radovanje i tugu. Oba osećanja kada je Siniša u pitanju nadilaze prosečnu emociju koja većina igrača nose u sebi“.

Karasi (© FK Crvena zvezda)

Stanislav Karasi je pojasnio da je jedan od zaslužnijih što je Miha, uopšte stigao u Zvezdu.

„Još dok sam bio u Borovu, preporučio sam ga da dođe, ali prvi put nije uspelo. Posle nekoliko dana sam se čuo sa Miloradom Kosanovićem koji je bio trener Vojvodine i reako mu da ode do Borova, jer tamo stasava vrhnuski fudbaler. On je otišao tamo i doveo ga u Novi Sad. Nekoliko dana kasnije me je zvao i rekao da je Miha pravi bombarder. Sve to sam dobro znao, jer sam ga svaki dan gledao kako se razvija. Drugi put smo uspeli da dovedemo Mihu u Zvezdu. Kule i ja smo, pošto nam je Džaja dao zeleno svetlo, krenuli na jednu utakmicu da ga gledamo. Kule je bio oduševljen. U povratku nam se desio peh, pukla nam je „šoferka“, ali smo doneli Džaji dobre vesti, a on ga je kasnije otkupio. Kad je fudbal u pitanju, mislim da sam nezgodan tip i drugačije gledam na neke stvari od većine mojih drugara, ali Mihi sam se uvek divio i zaista je pravdao moje poverenje. Čak i kada je igrao slabije, govorio sam mu da se to dešavalo i Peleu i Maradoni. Naježio sam se dok pričam o ovome, ne mogu da verujem da se ovo desilo. Neka mu je večna slava“.

Peruničić (© FK Crvena zvezda)

Kakav je uticaj Siniše Mihajlovića svedoči činjenica da je izazvao i saosećanje ljudi koji nisu direktno vezani za fudbal.

„Došao sam da odam pošti velikanu u svakom smislu. Tako smo ga gledali, iako je generacijski dve godine razlika. Ne morate znati nekoga lično da bi vas nešto dotaklo i rastužilo. Bio je inspiracija za mnoge, prepoznatljiv po stavovima, karakteru, principima, ponašanju. Odlaze mladi ljudi, velikani, ali takve ličnosti kao on nikada ne umiru“, istakao je nekadašnji rukometni as Nenad Peruničić.

Boškov našeg doba iliti zašto su Italijani obožavali Sinišu Mihajlovića

Ministar sporta Zoran Gajić setio se 1988, trenutka kad je prvi put gledao Mihajlovića, u dresu Vojvodine.

„To je bilo drugo vreme, fudbaleri i odbojkaši su se hranili u kultnom Culetovom restoranu u Novom Sadu. Videlo se da je to momak koji ima „nešto“. Niko još ne ume to da definiše „to nešto“, ali ono je ostalo do poslednjeg dana njegovog života, pokazujući borbenost koju je imao na terenu i van njega. Druga asocijacija na njega mi je to da je on jedan od vrhunskih sportista koji su od juniorskog staža do trenutka kada su dosegnuli plafon i kao igrač i kao trener, ostali karakterno isti i nisu se promenili. Ostao je isti prema drugovima, porodici, naciji, državi, onima koji su ga voleli i onima koji nisu. Vidimo to i dan danas. Nije dozvolio da se promeni u lošem pravcu, zbog toga što je doživeo sportski vrhunac. Humanitarni rad, kao i način na koji je ostao u kontaktu s ljudima iz starijih vremena, sve do poslednjeg dana svog života, govori o njegovoj veličini“, naglasio je bivši selektor odbojkaške reprezentacije i donedavno predsednik Odbojkaškog saveza Srbije.