Kolektivno slepilo i skupa cena tvrdoglavosti

Jezik za zubima nije držao, a nije on taj kod koga su nož i pogača. Svadljivi i pomalo preki se tolerišu dok ima rezultata ili interesa držati ih tu gde su, kada nestanu – ni njih više nema na toj poziciji. Otkaz je bio kovertiran, Ruben Amorim bio je na 'penalu' duže vreme i glavešine u Mančester junajtedu samo su čekale pogoran trenutak.

Ruben Amorim sedmi je trener koga je Mančester junajted potrošio otkako se ser Aleks Ferguson penzionisao. Olako potrošio. I on je umnogome doprineo da se obistini čuveno skandiranje sa engleskih stadiona: „Sacked in the morning“. Izjutra, u ponedeljak, isti oni koji su ga pre godinu i kusur sačekali u Karingtonu su mu saopštili da isprazni kancelariju.

Svašta mu se moglo staviti na teret, jedno je posebno smetalo onima koji su se založili da dođe na Old Traford, a to je tvrdoglavost. Cena je bila skupa. Samo, po koga?

Ruben Amorim i direktor Džejson Vilkoks se nisu 'mirisali'. Upravo je on jedan od onih koji su ga sačekali ispred trening centra pre 14 meseci. Uz njega i Imar Berada, Den Ešvort i ser Džim Retklif, dugo vremena njegov najveći saveznik. Portugalac je prvom od pobrojanih 'stao na žulj' i opasno ga je živirao.

Postarao se Džejson Vilkoks da ga više ne gleda, što će Mančester junajted koštati nešto više od 10.000.000 funti. No šta je to što je direktor najviše zamerao portugalskom treneru? Tvrdoglavost i slepo držanje jedne te iste formacije. Nakostrešio bi se kada bi video da Mančester junajted iznova i iiznova igra u postavci 3-4-2-1 ili nekoj od varijacija sa trojicom pozadi.

Tako je Ruben Amorim igrao u Sportingu i znali su to u posrnulom engleskom velikanu, ili je trebalo da znaju. Očigledno nisu jedno – koliko ume i voli da se inati.

Terao je inat, bio rigidan i nije hteo da pravi ustupke. Tražio je đavola – dobio ga. Ali, najmanji problem bio bi da je on (bio) jedini problem u Mančester junajtedu. Ipak, kao i prethodnih godina, u klubu su posegnuli za najjednostavnijim rešenjem. Svakako je lista 'grehova' bila podigačka, a i uvek mogu da izvade statistiku i njome se pravdaju.

Brojke nisu bile naklonjene Rubenu Amorimu.

(©Reuters)

U jednom trenutku bio je trener Mančester junajteda sa najslabijim učinkom od Drugog svetskog rata?!

Kada je podvučena crta, to izgleda ovako: u Premijer ligi je na 47 utakmica (15 pobeda, 13 remija, 19 poraza) imao uspešnost od 31,9 odsto; u svim takmičenjima je na 63 utakmice (25 pobeda, 15 remija, 23 poraza) bio nešto bolji – 39,7. Gori od njega u eri nakon odlaska ser Aleksa Fergusona bio je samo Ralf Rangnik, ali i on je uzimao više bodova...

Primera radi, Žoze Murinjo je u Premijer ligi bio na 53,8 odsto, a Erik ten Hag na 51,8. I Ole Gunar Solskjer, i Luj van Gal, i Dejvid Mojes su imali preko 50 odsto pobeda u odnosu na broj utakmica na kojima su vodili Mančester junajted.

Od momenta kada je Ruben Amorim seo na klupu Mančester junajteda, osvojio je 58 bodova, dok je Arsenal uzeo čak 103. Mačester Siti, Liverpul i Aston Vila su u tom vremenskom intervalu došli do 90. Čak 13 klubova je ispred Crvenih đavola. I to je deo samo oko statistike, a gde je potrošenih preko 250.000.000 evra, gde su svađe, nespremnost na kompromis...

Nije se postavljalo ovakvo potanje: hoće li Ruben Amorim biti otpušten? Već ovakvo: kada će biti okončana saradnja?

Prebacio je lopticu u dvorište odgovornih i čekao.
„Neću ništa da menjam, smenite me“.

Uradili su to. Ponovo su uperili prstom u trenera. Ne kada je možda bilo logičnije, između dve sezone, već kada je 'brdo' igrača na bolovanju i kada su trojica na Kupu afričkih nacija. Za utakmicu sa Lidsom nije imao Bruna Fernandesa, Amada Dijaloa, Brajana Embeuma, Matijsa de Lihta, Kobija Mejnua, Mejsona Maunta, Nusaira Mazrauija, Harija Megvajera. I u trenutku kada za zonom Lige šampiona zaostaje tri boda.

(©Reuters)

Nekada rezultati nisu dovoljni, nekada je bitan i utisak. Ni on nije bio dobar. Ali, zar je sve ove godine problem isključivo u trenerima? Neće biti da je tako.

Na Teatru snova, koga je poslednjih godina adekvatnije zvati Teatrom košmara ili Teatrom apsurda, pa i Prokletom avlijom, problem je i to u šta se investira novac, kako se vodi klub. Zavladalo je kolektivno slepilo.

Ne može toliko puta da bude samo do trenera, ne vide ili ne žele – pre će biti da je ovo drugu – u Mančester junajtedu da se klub nalazi u živom blatu i da se problemi pustili korenje. I, ne, tu nije reč o onom vodopadu koji nastane kada padne kiša ili miševima na terenu, a pritom se ne misli na igrače, već na životinje koje su se skućile u podtribinskom prostoru. Odgovorni ne vide dalje od nosa, bezmalo svaki potez je pogrešan. Nemaju strpljenja za trenere, nemaju precizan kriterijum prilikom odabira pojačanja, nemaju meru sa novcem – kada odreše kesu, dele šakom i kapom, a neretko to čine za igrače koji imaju jednu do dve dobre sezone.

Tužno je videti na šta je spao velikan kome se fudbalski svet divio. Nisu ga svi voleli, zapravo ga mnogi nisu voleli dok je bio na vrhuncu moći pod ser Aleksom Fergusonom, ali ga jesu poštovali.

Mančester junajted je godinama predmet podsmeha iz raznoraznih razloga. I ništa ne ukazuje da će mu u skorije vreme svanuti. Pre će još koji put osvanuti rečenica:  „Man. United are nothing more than mid-table mediocrity“.

Tako će i biti sve dok bude važilo da je uvek neko drugi kriv; dok se ukida kantina i istovremeno se daju desetine miliona na pojačanja; dok se ukidaju radna mesta pomoćnom osoblju i u isto vreme igračima daju basnoslovne plate. Sve pod parolom – štednja. Nadasve čuveno stezanje kaiša.

Možda nije bio materijal za Mančester junajted – vreme će pokazati kakav je trener – ali je za jedno Ruben Amorim u pravu: tom klubu je potreban totalni remont. Ne samo u sportskom sektoru, već u svim strukturama. Trulo do srži.

Ne promeni li se nešto, a pod to nešto ne potpada privremeni trener Daren Flečer, dugo će Mančester junajted patiti.