Kraj jedne od najčudnijih karijera u modernom fudbalu

Niti većih klubova, niti manjeg talenta da ih njime opravda. Možda malo preterujemo, ali nemali je broj onih koji su se godinama unazad pitali kako je Fabio Borini 'prevario' toliko evropskih velikana i pride uspeo da debituje za četvorostrukog prvaka sveta dok još nije bio u ovolikom 'kanalu'. E, pa ta, jedna od najneobičnijih karijera u modernom fudbalu, danas je zvanično završena.

Lord Borini, kako su ga navijači Milana u šali nazvali tokom jednom od najmračnijih perioda klupske istorije čiji je deo bio i Fabio, ovog popodneva je obavestio fudbalsku javnost o odluci da okači kopačke o klin i zatvori radnu knjižicu ispunjenu imenima velikih evropskih klubova. Bio je član Milana, Rome, Liverpula i Čelsija, tima sa kojim je došao do jedinih odličja u karijeri - titule u Premijer ligi i trofeja u FA kupu. S tim da je njegov doprinos u osvajanju istih bio gotovo nepostojeć, kao i u plasmanu u finale Evropskog prvenstva sa Italijom čiji je deo bio 2012. godine. I nikad više.

Seniorsku karijeru italijanski napadač započeo je daleko od kuće, u Londonu. Čelsi ga je ocenio kao talentovanog još sa 16 godina, koliko mu je bilo kada je iz Bolonje stigao na Stamford Bridž. Tamo je pak samo 'provirio' u prvi tim, ali je još po dolasku u klub upoznao čoveka koji će kasnije imati veliki uticaj na njegovu karijeru - Brendana Rodžersa. Nastupajući za mlađe kategorije i rezervni tim Čelsija (jedne sezone bio i najbolji strelac šampionata rezervi), Borini je ostavio snažan utisak na severnoirskog stratega koji je u tom periodu radio u klubu iz Zapadnog Londona, a koji će ga se kasnije u karijeri sa drugih adresa setiti još dva puta.

Fabio Borini i Brendan Rodžers (©Reuters)

Prvo u Svonsiju, kada je sa šest golova i četiri asistencije na svega 12 utakmica, Borini dao ključni doprinos da se velški klub kroz plej-of domogne plasmana u Premijer ligu, kasnije u Liverpulu u kojem će postati Rodžersovo prvo pojačanje po preuzimanju ekipe. Međutim, između pomenutih epizoda smestio se i kratki povratak kući. Kako je bio svestan da se u žestokoj konkurenciji koju su u tim trenucima na Stamford Bridžu činili Didije Drogba, Nikolas Anelka, tada talentovani Danijel Staridž i skupo plaćeni Fernando Tores, Borini je odlučio da ne prihvati ponudu za produžetak ugovora i potpiše za Parmu.

Međutim, za nju nikada nije debitovao. Odmah je otišao na pozajmicu u Romu i tamo pod vođstvom Luis Enrikea eksplodirao, nateravši čelnike sa Olimpika da ga otkupe već u januaru. Sezonu je završio sa deset golova na 26 utakmica, a možda bi ih bilo i više da ga dve manje povrede nisu 'presekle' i sprečile ga da uhvati još veći zalet. Kako bilo, spektakularna forma u kojoj je bio tokom februara i marta (postigao po gol na četiri vezane utakmice) donela mu je debitantski poziv u reprezentaciju Italije i kao jednom od otkrića sezone u Seriji A kasnije obezbedila mesto na spisku putnika za Evropsko prvenstvo na kojem će sa klupe ispratiti čitav put Azura do finala u kojem ih je Španija demolirala (0:4).

Dve nedelje kasnije već je bio na Enfildu.
"Vi ste bili iznenađeni? Ja sam bio još više od vas! Kupio sam stan u Rimu i nisam stigao ni jednu jedinu noć da prespavam u njemu. Bilo je to iznenađenje za mene. Možda je Evropsko prvenstvo napravilo razliku, ubrzalo stvari i učinilo ove pregovore bržim. Roma je pokušala da zaradi. Kakve god poslove da vode, svako u fudbalu gleda svoja posla. Ja sam mislio da je to sjajna prilika da se vratim u Englesku, koju volim, a Roma je smatrala da je to dobra prilika da ostvari profit - da zabeleži plus na svom bilansu - i svi su u tom trenutku bili zadovoljni. Nisam to očekivao. Stvarno nisam očekivao", priznao je mnogo godina kasnije Borini.

Ali konkurencija u Liverpulu nije bila ništa slabija od one sa kojom se bezuspešno borio u Čelsiju. Rahim Sterling se baš te sezone probio u prvi tim, Luis Suarez je istu završio kao drugi strelac Premijer lige, Danijel Staridž je stigao na polusezoni i odmah se izborio za mesto u startnoj postavi.
"Bilo je dobro, ali je bilo teško. Imao sam ozbiljne povrede, one traumatične prirode koje nisam nikako mogao da kontrolišem. Slomio sam stopalo i iščašio rame nakon dva starta. Ništa ne možete da uradite da to sprečite. U tom pogledu nije bilo sreće, ali je bilo dobro jer sam upoznao svoju ženu. Možda nije bilo tako pozitivno sa fudbalske strane, ali jeste za moj život", prisetio se Borini kasnije.

Rodžersovo poverenje nikad nije opravdao, mada... Uspeo je da, iako stotinama kilometara udaljen od Enfilda, natera navijače engleskog velikana da maštaju. Primoran da šansu traži u drugoj sredini, Borini je nastupajući za Sanderlend na pozajmici, u jeku šampionske trke sapleo Liverpulovog rivala: postigao je pobedonosni gol iz penala protiv Čelsija krajem aprila i doneo Rodžersovoj ekipi pet bodova prednosti. Sve je mirisalo na prekid višedecenijskog posta u Premijer ligi, da bi se nedelju dana kasnije dogodio onaj čuveni 'Slipi Dži momenat', odmah zatim i 'Crystanbul'.

©Reuters

Taj gol protiv Čelsija bio je jedan od četiri koje je Borini postigao u finišu te sezone u kojoj se Sanderlend čudesno spasao ispadanja u Čempionšip i u znak zahvalnosti otkupio Italijana. Sever Engleske mu je legao, tamo je sakupio više nastupa nego u bilo kojem drugom klubu, stao je na noge i napravio novi iskorak u karijeri. Potpisao je ni manje ni više nego za Milan, dopisao još jedan veliki klub u CV, s tim da Milan tih godina nije bio ni senka sedmostrukog prvaka Evrope. U tom haosu koji su kineski vlasnici stvorili tih godina na San Siru nije se snašao ni Borini, mada je preciznije reći da je on među Rosonere zalutao...

U Milanu je potrajao tri sezone tokom kojih špica gotovo da nije ni igrao.
"Igrao sam desnog ving-beka, pa levog beka, pa desnog beka. Sećam se utakmice protiv Juventusa na San Siru. Bila je to prva godina Kristijana Ronalda u Italiji, a moj zadatak je bio da ga markiram. Na jednoj utakmici menjao sam po tri ili četiri pozicije. Bilo je pomalo konfuzno," ispričao je Borini.

Uslediće kratka epizoda u Veroni, nakon nje i tri godine u Karagumruku u kojem je igrao najbolji fudbal karijere. Treća, u kojoj je dobio i kapitensku traku, bila mu je daleko najproduktivnija: na 30 utakmica postigao je 20 i namestio još devet golova. Ipak, plasman u Evropu je izostao, ugovor mu je istakao i poželeo je da se vrati kući. Bile su mu već 32 godine... Potpisao je za Sampdoriju, tamo proveo još dve godine i kada ju je napustio svi su mislili da će odsvirati kraj. Umesto toga vratio se u Englesku! Pridružio se Salfordu i u četvrtoj ligi odigrao poslednje utakmice profesionalne karijere.

Neočekivan kraj nepredvidive karijere. Definitivno jedne od najčudnijih u modernom fudbalu.