Lamin Jamal: Spavali smo u kuhinji; čim sam zaradio, rekao sam majci da bira novu kuću
.jpg.webp)
_i_Vangelis_Pavlidis_(Benfika).jpg.webp)
.jpg.webp)
Vreme čitanja: 4min | pet. 12.09.25. | 09:27
“Ona je moja kraljica. Sve što dete može da traži“, kaže Lamin Jamal, koji govorio i o tome kako se osećao kada su mu izboli oca
Trebalo je to da bude Kilijan Embape, ali niko nije očekivao da će se iz predgrađa Barselone pojaviti momčić tršave kose i tako brzo zadiviti svet. Lamin Jamal sada je prva zvezda svetskog fudbala i može da uživa u svemu što takav status nosi. Ali Jamal se dobro seća kako je bilo kada nije imao. I zato je posebno zahvalan majci Šejli Ebani.
“Nije mogla mnogo vremena da provodi sa mnom zbog posla, ali bi svako veče pravila večeru. Ranije smo živeli u stanu u kome su dnevna soba i kuhinja jedno te isto i čim sam zaradio neke pare rekao sam majci da bira kraj u kome ću da joj kupim kuću kakvu god poželi. Sad je gledam sa osmehom. Želeo sam da i moj brat ima detinjstvo koje bih ja želeo za sebe. I otac je sada miran kod kuće, ali majka je moja kraljica. Ona je sve što dete može da poželi“, rekao je Jamal u podkastu Hosea Ramona de la Morene.
Šejla Ebana je inače bivša konobarica iz Ekvatorijalne Gvineje. Otac Munir Nasraui je Marokanac i moler. Otkud onda sin ne nosi njihova imena? Otud što je on sam nazvan po dvojici ljudi, Laminu i Jamalu, koji su pomogli njegove roditelje neposredno pre rođenja sina. U stvari, puno ime glasilo bi: Lamin Jamal Nasraui Ebana. Zamršena priča, kao i kod mnogih emigranta.
“Baka je prva stigla, ona se ušunjala u autobus u Maroku i uspela nekako da dođe do Matara. Radila je tri smene da bi mogla da povuče i mog oca, koji je ostao u Maroku. Kada je zaradila dovoljno platila je neku ženu da dovede mog oca i njegovu sestru. Imali su tri godine. Majka je iz Gvineje došla sa drugom bakom, ali u Barselonu. Roditelji su se tek u Španiji upoznali i počeli da žive u stanu za mlade roditelje. Znate ono, sve u trpezariji. Posle smo često živeli kod prijatelja koji bi nam ustupili jednu sobu. Tek posle, kad su se razveli, ja sam se sa majkom odselio u Granoljers“.
Izabrane vesti
Život emigranata nije lak. Zna to dobro Jamal, seća se i on kada su mu oca, koji je ostao u Mataru, u kraju Rokafonda, avgusta 2024. na parkingu i izboli.
“Bio sam u automobilu sa rođakom Mojom. Telefon mi je bio povezan sa zvučnikom i zvao nas je drugi rođak, iz Maroka. On mi je rekao da je otac izboden. Imao sam 16 godina. Prvo što sam hteo da uradim je da izletim iz kola i odem u Mataro, ali rođak mi nije dao. Hteo sam na voz, a on me je zaključao. Prvo u kola, a posle i kod kuće, iako sam mu rekao da neću više nikad progovoriti s njim ako mi ne dozvoli da odem u Mataru. Sledećeg dana sam otišao na trening, otac me je nazvao da mi kaže da je sve u redu, video sam ga u bolnici i smirio se“.
Dobro, bilo i prošlo. Jamal je danas velika zvezda, mada i dalje – dete. Vreme provodi sa prijateljem iz La Masije, Brajanom, igrajući plejstejšen. Kod kuće ima četiri komada.
“Da imam najveću vilu na svetu, opet bih sve vreme provodio u sobi sa plejstejšenom“, dečački se smeje.
Ali igra kao mator, pa na pitanje o tome sanja li Zlatnu loptu kao iz topa odgovara.
“Ne sanjam o tome da ću osvojiit Zlatnu loptu. Sanjam da ću osvojiti mnogo njih. To i govorim prijateljima. Imam sposobnost za to i ako ne uspem, to će biti samo zato što sam nisam uradio nešto kako treba“.
A, već se priča o tome da li je i Jamal počeo da radi stvari koje – ne treba? Kao na onoj proslavi punoletstva na kojoj je preterao? Jamal kaže: nije bilo baš tako.
“Nisam ja lud. Sve to mi je bilo smešno, pokušali su da mi ukaljaju ugled. Neka žena priča da sam birao devojke ovakve ili onakve, a to je sve laž. Onda ona priča o konobarima, oni momci tamo rade“, odgovara Jamal.
Lamin Jamal (©Reuters)No, nazad na fudbal. Pa još malo unazad. Ka počecima i debiju za Barsu.
“Nisam igrao ni za mladi tim, ali bi nas koji ne igramo poslali da posle utakmica treniramo s prvim timom. Dan posle njihovih utakmica. I jednom smo igrali, pobedili smo sa 2:0, ja sam dao gol i namestio Ansu Fatiju drugi. Prilazi mi Ćavijev brat Oskar i kaže: ’Kako to da ne igraš?’ Ja mu kažem da ne znam. Rekao mi je da samo budem miran. I tada stvari kreću nabolje. Počinjem da igram za mladi tim, a da treniram sa prvim timom“.
Uskoro i da igra za prvi tim.
“Bila je utakmica sa Atletikom, tek sam promenio menadžera, već sam dakle bio sa Horheom. Prilazi mi Santi, on je isto deo mog tima, i kaže mi: ’Hoće da igraš, ali nisi produžio ugovor, pa ne znaju da li treba da te gurnu u tim’. Rekao sam: ’Ne, ne, ne. Ostajem u Barseloni, u to nema sumnje. Ali želim da igram’. Sećam se da mi je majka rekla: ’Ali oni su tako veliki, a ti tako mali’. Bila je uplašena, rekao sam joj da ne brine, da ću da budem najbolji ako me budu pustili. Protiv Atletika su me zvali, ali nisam ulazio u igru. Sledeću utakmicu, protiv Betisa, već sam igrao. Bilo je 3:0 za nas, a Betis je dobio crveni karton. Posle smo proslavili, išli na večeru blizu stadiona Kamp Nou, roditelji i prijatelji. Spavao sam u La Masiji. Mada nisam te noći uopšte spavao“.
tagovi
Obaveštavaj me
Barselona
.jpg.webp)
