“Ludačka“ Argentina i Tuhelovo pokajanje: Moji su to ožiljci, ne vaši; sve je počelo zbog Đeda Spensa...
Vreme čitanja: 5min | čet. 17.09.26. | 10:08
“Odjednom se promenio naš način razmišljanja: ’Hajde samo da preživimo’. Igrali smo kao da je ostalo četiri minuta do kraja utakmce, a bilo je svih 30...“
Dva meseca je prošlo, ali rane još nisu zacelile. Ne u glavi Tomasa Tuhela, koji i dalje ne može da zaboravi mundijalsko polufinale protiv Argentine u kome je njegova Engleska imala gol prednosti samo da bi bila eliminisana posle poraza od 1:2.
Poraza koji su mnogi pripisali baš strategiji Tuhela, odnosno njegovom preranom i preteranom povlačenju oličenom i u silnim defanzivnim izmenama sredinom drugog poluvremena. Posle bitke, kako ono kažu, svi su generali, ali s ove vremenske distance čini se da je i Nemac shvatio koliko je pogrešio.
“Možete da me ubijete sada. Ali to su moji ožiljci, ne vaši. Ja moram da živim sa tim. Ja sam ovde glavni i ja sam doneo te odluke. I nikoga to ne boli više nego mene. Niko t nije želeo više od mene“, premotava Tuhel film u dokumentarnom filmu o nastupu gordog Albiona na Svetskom prvenstvu.
Izabrane vesti
Mada i dalje odbija da prihvati potpunu odgovornost.
“Sada svi mogu da me muče doveka. I da pričaju kako bismo pobedili da sam izvršio drugačije izmene. Ali to niko ne može da zna“.
I to je tačno. Kao što je tačno da je Engleska od gola Entonija Gordona za 1:0 u 55. minutu, pa sve do pogotka Lautara Martineza za 1:2 u 92. imala loptu u posedu u svega 12 odsto vremena?! Između ostalog, reći će svi navijači, i zato što je Tuhel umesto Gordona u igru uveo defanzivca Ezru Konsu, a potom Risa Džejmsa i Deklana Rajsa zamenio Denom Burnom i Nikom O’Rajlijem.
Da je uspelo – niko to ne bi ni pominjao. Ili bi Tuhela slavili kao velikog vojskovođu. Ali nije uspelo. Pre Lautara pogodio je Enco Martinez i Argentina je otišla u finale u kome je glatko poražena od Španije. Engleska je uzela bronzu, ali nikome to nije uteha za ispušteno prvo finale još od 1966. I svi su prst krivice usmerili ka selektoru. A, on sam se prisetio i tačnog trenutka u kome ga je pritisak slomio. Setiće se navijači Engleske, tog sjajnog uklizavanja Đeda Spensa pri vođstvu od 1:0...
“Bili smo dosta dobri u prvom poluvremenu, potpuno izjednačen meć. Imali smo kontrolu, bio sam srećan, video da rastemo. Ali od početka drugog poluvremena nismo bili na istoj nozi. Osetio sam da je Argentina slobodnija u pokretu, da pronalazi bolja rešenja. Pa opet, kada smo dali gol odmah smo imali i drugu šansu.Krenuli smo po njih. Onda smo imali još jednu polušansu, pa smo u narednom napadu izgubili loptu i Đed Spens je uklizavanje sprečio da primimo gol iz kontre. To mi je uradilo nešto. Možda i mojim igračima. I odjednom se promenio naš način razmišljanja: ’Hajde samo da preživimo’. Igrali smo kao da je ostalo četiri minuta do kraja utakmce, a bilo je svih 30“, priseća se Tuhel.
Osetio je to Tuhel, nažalost po njega, osetili su to i Argentinci.
“Egzekucija, izgradnja akcije, igra oko Mesija, prebacivanje težišta sa jedne na drugu stranu, vraćanje protivnika na njegovu polovinu terena, pritisak, pa posed da bismo dobili vreme da se oporavimo i fizički i psihički... Ništa od toga nismo imali. Pomislio sam: nećemo ovo preživeti“.
(©Reuters)Niti su. Iako su se posle Tuhelovih izmena branili sa petoricom u poslednjoj liniji.
“Agrentina je već igrala veoma brzo. Izvinite na jeziku, ali igrala je j...n fudbal. Nisu imali šta da izgube i krenuli su j...o napred. Igrali su sa četvoricom napadača. Sa dvojicom na krilima, sa dvojicom napadača, i sa Mesijem. Izveli su ’šesticu’ i zamenili je ’desetkom’. Na šestici im je igrao štoper. U jednom trenutku su bili u formaciji 3-1-6. Patili smo“.
Opet na to Spensovo uklizavanje.
“Sad kad se osvrnem, ključni momenat za moje donošenje odluka bila je ta jedna velika, velika šansa baš pred pauzu za hidrataciju. Pomislio sam: nećemo preživeti. Ovako samo čekamo smrt. Nismo imali posed, nismo se branii dobro, nismo dobro stajali u našoj 4-4-2 formaciji. Bila nam je potrebna pomoć. Želeo sam da igračima dam nešto: ovako ćemo sada. S petoricom pozadi smo završili i utakmicu protiv Norveške. I protiv Meksika. I uspeli smo. Smatrao sam da se Argentina previše oslanja na centaršuteve, da ima četvoricu napadača napred, i pomislio: hajde da igramo sa petoricom pozadi“.
Protiv Arghentine – nije prošlo.
“Promenio sam taktiku na 5-3-2, promenili smo strukturu. Verovao sam da ćemo tako da bolje kontrolišemo njihovu širinu, a opet da imamo trojicu štopera u sredini da čekaju te centaršuteve. Onda smo se prebacili na 5-4-1. I ja sam čak razmišljao: hajde samo da prođemo. A, bilo je previše rano. Previše rano za takvo razmišljanje“.
Ima naravno i do objektivnih okolnosti. Kasna faza turnira, fudbaleri su već umorni. Protiv Konga preokret. Protiv Meksika sa desetoricom na velikoj nadmorskoj visini. Protiv Norveške pobeda u produžecima na vrućini Majamija.
“Nagomilalo se sve. Protiv Konga smo gubili 70 minuta, pa ona nadmorskavisina u Meksiku, let do Majamija za Norvešku. Bili smo umorni. I opet smo bili u igri sve do 88. minuta“.
A, da li bi sve bilo drugačije da je uveo naapadače u igru? Da li je to uopšte bila opcija?
“Naravno da sam mogao. Ali niko ne zna šta bi se desilo. Možda bi bilo isto 1:2 i svi bi pitali: ’Da li je on lud? Završio je protiv Norveške sa petoricom pozadi, zašto i sada nije to uradio?’ Na osnovu onoga što sam video, na osnovu iskustva, informacija koje smo imali, pa i nivoa ludosti Argentine, koja se videla u svakoj njihovoj izmeni, a svaka je bila napadačka... To je bilo moje rešenje za problem. To je intervencija trenera. Pokušao sam da pomognem. Ne da namećem svoj ego ili šta god. Samo da pomognem. Da smo blii stabilniji, da smo imali veći posed, onda ne bih menjao strukturu, zašto bih? I možda bih onda izvršio napadačke izmene. Ali sve je to veoma, veoma teško. I to ume da vas muči“, iskren je Tuhel.