Mađari osam godina veruju istom selektoru, može li Srbija Paunoviću da pokloni makar pet za proces?

Danas se u fudbalu reč proces izgovara možda češće nego ikada ranije. O procesu širom sveta sve više pričaju selektori, direktori, predsednici saveza, treneri i igrači. Svaki loš rezultat pokušavaju da stave u širi kontekst. Ta reč postala je modernija nego ikad, između ostalog i zato što je najbolji mogući primer trenutno pred očima čitavog fudbalskog sveta.

Španija je aktuelni prvak Evrope i sveta i svi znaju da ono što danas gledamo nije nastalo preko noći. Njena dominacija nije proizvod jednog dobrog turnira, jedne sjajne generacije ili nekoliko pogodaka u ključnim utakmicama. Iza svega stoje godine građenja prepoznatljive fudbalske ideje, jasnog sistema rada, razvoja igrača kroz mlađe selekcije i insistiranja na istom identitetu bez obzira na promene selektora i generacija. Drugim rečima, ono čemu se danas svi dive kod Španije jeste upravo ono o čemu svi toliko vole da govore - proces.

Problem je samo što je proces zgodan dok se pobeđuje. Tada svi imaju strpljenja, svi vide napredak, prepoznaju ideju i spremni su da čekaju sledeći korak. Mnogo je teže govoriti o procesu kada nema plasmana na Mundijale, kada se sa Evropskog prvenstva ide kući posle grupne faze, kada reprezentacija izgubi nekoliko utakmica zaredom i kada navijači prirodno počnu da pitaju ono najjednostavnije pitanje: dobro, a kada ćemo konačno da vidimo rezultat?

©Reuters (Marko Rosi na klupi Mađarske 2021. godine)

Upravo zato je primer Mađarske toliko zanimljiv. Italijan Marko Rosi je selektor te reprezentacije još od 2018. godine. Osam godina u poslu u kom se u najvećem delu Evrope selektorski mandati računaju od kvalifikacija do kvalifikacija, dakle otprilike u dvogodišnjim ciklusima.

Za sve to vreme Mađarska nije postala evropska sila, daleko od toga. Nije otišla na Svetsko prvenstvo 2022. godine, nije uspela ni u narednom pokušaju da prekine čekanje koje traje još od Mundijala u Meksiku 1986. Igrala je Evropsko prvenstvo 2021. i 2024, ali oba puta završila takmičenje u grupnoj fazi, a 2021. na domaćem terenu.

Štaviše, kada se stvari posmatraju potpuno hladno, bez romantizovanja Rosijevog rada, postoji i vrlo nezgodan argument: Mađarska se na Evropsko prvenstvo plasirala i 2016. godine, pre njegovog dolaska, a tada je čak prošla grupu kada nije imala nijednog igrača blizu klase kakva je danas Dominik Soboslaj, pa čak ni na nivou Miloša Kerkeza. Bilo je to vreme kada je primera radi na golu stajao 40-godišnji Gabor Kiralji, a najbolji igrač bio Balaš Džudžak koji je tada već prošao zenit karijere.

Dakle, ovo nije priča o čoveku koji je za osam godina od Mađarske napravio reprezentaciju koja redovno igra završnice velikih takmičenja, upravo suprotno. Ovo je priča o čoveku kom Mađari veruju i onda kada rezultati nisu spektakularni i tu dolazimo do suštine.

Fudbalski savez Mađarske očigledno ne procenjuje Rosija isključivo kroz tabelu posle poslednje utakmice. Njegova najveća pobeda možda uopšte nije jedan rezultat.To je činjenica da danas skoro svako ko prati evropski fudbal zna kako Mađarska želi da igra. Rosi je godinama gradio prepoznatljiv sistem, najčešće postavljen oko formacije 3-4-2-1.

©Reuters (Mađarski fudbaleri na Evropskom prvenstvu 2024. godine)

Bez dubljeg ulaženja u taktičke pojedinosti, može se zaključiti da je napravio reprezentaciju koja zna gde stoji bez lopte, kako zatvara prostor, kako prelazi u tranziciju i na koji način želi da koristi svoje najbolje igrače. Naravno da Dominik Soboslaj podiže plafon tog tima. Svaka reprezentacija zavisi od svojih najboljih pojedinaca, ali Mađarska poslednjih godina nije izgledala kao grupa od 11 fudbalera koja čeka da joj najbolji igrač nešto smisli. Izgledala je kao organizovana reprezentacija sa onim čime raspolaže. I možda je upravo to ono što u Budimpešti vrednuju više od jednog propuštenog Mundijala ili jednog lošeg reprezentativnog prozora. Rezultat može da ode gore ili dole, sistem mora da ostane.

Naravno, bilo bi pogrešno od Rosija praviti nedodirljivog revolucionara. Ako je krajnja mera uspeha velika scena, Mađarska pod njim još nije napravila istorijski iskorak koji čeka skoro četiri decenije. Mundijal je poslednji put igrala 1986, Rosi je imao priliku da taj niz prekine 2022 i 2026 i nije uspeo. Na Evropskim prvenstvima ostajao je u grupama i zato upravo sada njegov slučaj postaje još interesantniji. Mnogo je lako produžiti ugovor treneru koji osvaja, a mnogo teže stati pred javnost i reći: verujemo mu i dalje jer verujemo u pravac kojim idemo.

©Reuters (Dominik Soboslaj u suzama nakon poraza od Republike Irske i eliminacije iz kvalifikacija za Mundijal)

I sada dolazimo do pitanja koje bi trebalo da bude važnije nama nego njima. Možemo li mi isto? Ne osam godina, hajde za početak pet. Može li Veljko Paunović da dobije pet godina da napravi reprezentaciju po svojoj meri? Znamo, pitanje zvuči previše naivno posle upravo završenog reprezentativnog termina u kom je Srbija u elitnoj diviziji Lige nacija izgubila sve četiri utakmice, od Grčke, Nemačke i dva puta od Holandije.

U našem fudbalskom ambijentu četiri uzastopna poraza su kao neki početak referenduma. Treba li selektor da ostane? Da li je izgubio svlačionicu? Da li ekipa napreduje? Ko bi mogao da ga zameni? Zašto igra ovaj? Zašto ne igra onaj? Zašto je formacija takva? Koliko još vremena treba da dobije... I pre nego što jedan sistem uopšte stigne da se izgradi, već počinjemo da tražimo sledeći.

Istorija reprezentacije Srbije od osamostaljenja ne uliva previše optimizma. Selektori su dolazili sa velikim planovima, odlazili posle jednog neuspeha, opstajali posle plasmana (mada ni to baš uvek) pa padali posle sledećeg ciklusa, menjani posle Mundijala, Evropskog prvenstva ili kvalifikacija. Retko smo imali osećaj da postoji ideja koja je veća od imena čoveka na klupi, a bez toga nema kontinuiteta. Ako Savez zaista veruje u selektora, onda poverenje ne može da zavisi od rezultata sledećih 90 minuta.

Ako FSS želi da napravi ono što je Mađarska napravila sa Rosijem (a veliko je pitanje da li želi to, jer to i posle osam godina nije blistavo rezultatski), onda će pravi test uslediti ako Srbija ispadne iz A divizije Lige nacija ili ako prvi naredni ciklus ne počne onako kako javnost očekuje. Da li će tada Savez izaći i reći: ništa se ne menja? To je pitanje.

©MN Press (Veljko Paunović sa igračima Srbije na prethodnom okupljanju)

Ako postoji selektor kom bi srpska fudbalska javnost makar u teoriji mogla da pruži dodatno vreme, onda je to Veljko Paunović. Naravno, seniorski fudbal nije omladinski. Ne postoji nikakva garancija da će se ono što je funkcionisalo 2015. ponoviti desetak godina kasnije sa potpuno drugačijom generacijom, drugim pritiscima i mnogo većim egom igrača na terenu, ali postoji razlog da se pokuša.

Upravo je o toj vrsti odnosa prema Paunoviću govorio i Filip Janković, nekada jedan od najvećih talenata Crvene zvezde i deo generacije koju je Paunović vodio do svetske titule, gostujući u ponedeljak u podkastu Mozzart Sporta (celu emisiju možete pogledati OVDE). Ljudi koji su sa njim radili najbolje znaju da Paunović nije trener improvizacije. Njegov metod traži vreme.

Inače, Marko Rosi je u međuvremenu postao mnogo više od stranog selektora koji radi u Budimpešti. Njegova veza sa Mađarskom počela je još 2012. godine u Honvedu, sa kojim je kasnije osvojio i titulu prvaka. Sam je govorio koliko mu je ta zemlja pomogla u karijeri, a odnos je vremenom postao toliko snažan da je 2023. godine dobio i mađarsko državljanstvo. Postavljen je kao projekat, a to ne znači da će Rosi nužno uspeti da Mađarsku odvede tamo gde ona sanja da ode. Možda će jednog dana završiti mandat, a da Mundijal nikada nije izborio. I upravo tada će moći da se podvuče crta i kaže da li je projekat bio uspešan, ali Mađari barem neće moći da kažu da nisu pokušali da jednu ideju isteraju do kraja.

Posebno je zanimljivo što se, prema sadašnjem kursu mađarskog fudbala, kontinuitet reprezentacije čuva čak i kroz velike promene izvan terena. Fudbal je u Mađarskoj tokom prethodnih decenija bio snažno povezan sa državnom politikom i ogromnim ulaganjima u stadione, akademije i infrastrukturu. Viktor Orban nikada nije skrivao koliko mu fudbal znači.

©AFP (Predsednik Fudbalskog Saveza Mađarske Šandor Čanji i Premijer Mađarske Peter Mađar na finalu Lige šampiona)

Ipak, promena političkog ambijenta nije automatski značila i rušenje svega što je napravljeno u fudbalskoj organizaciji. Šandor Čanji godinama predstavlja institucionalni stub Saveza (ovaj mađarski ekonomista, milijarder i bankar je ujedno i jedan od osam potpredsednika FIFA), a Rosijev položaj ne zavisi od toga ko se tog trenutka nalazi na čelu države. To možda najbolje pokazuje šta znači sistem. Ljudi mogu da se promene, vlast može da se promeni, rezultati mogu da osciliraju, ali pravac ne mora svaki put da se ruši do temelja.

U srpskom fudbalu upravo je to možda i najveći izazov, napraviti sistem dovoljno stabilan da selektoru dozvoli da preživi loš period. Postoji, naravno, jedna veoma važna zamka. Proces nije alibi. Ne bi trebalo otići ni u drugu krajnost i zaključiti da selektora treba čuvati pet, osam ili deset godina bez obzira na ono što se događa na terenu. Dugoročno poverenje mora da ima merljive pokazatelje u pogledu toga da li reprezentacija ima jasniji identitet nego pre godinu dana, da li novi igrači ulaze u sistem, da li ekipa taktički napreduje, da li se smanjuje zavisnost od individualnog nadahnuća, da li igrači razumeju svoje uloge, da li postoji kostur tima za naredni veliki ciklus?

Ako su odgovori na ta pitanja pozitivni, nekoliko poraza ne bi smelo da sruši projekat, a ako nisu, onda ni reč "proces" ne sme da postane magični štit iza kog se kriju loše odluke. To je verovatno najvažnija lekcija koju Srbija može da uzme iz mađarskog primera. Dakle, ne slepo strpljenje, nego organizovano strpljenje.

©MN Press (Veljko Paunović sa stručnim štabom na utakmici protiv Nemačke)

Srbija možda nikada neće dobiti svog Marka Rosija, i ne mora, ali bi mogla da dobije ono što Mađarska već ima, čoveka kom je dozvoljeno da pogreši, da izgubi i napravi korak unazad ako verujemo da iza njega mogu da dođu dva unapred. Ponovo ponavljamo, osam godina Marko Rosi sedi na klupi Mađarske, a tamo i dalje govore o sistemu, kontinuitetu i procesu. Nisu igrali Mundijal od 1986, ni Rosi ih još nije tamo odveo, nije prošao grupu Evropskog prvenstva i još mu veruju.

Da li smo kao fudbalska zemlja konačno spremni da prihvatimo da se nešto ozbiljno ponekad gradi duže od jednih kvalifikacija. Ako Mađari posle osam godina sa istim čovekom još veruju da njihov proces nije završen, možemo li mi bar jednom da izdržimo pet? Možda bi upravo to bio prvi dokaz da je proces u srpskom fudbalu zaista počeo. Ako sada prekinemo sa pokušajem da istrajemo sa nečim autentičnijim nego ranije, velike su šanse da nove šanse za to neće biti u bliskoj budućnosti.