Mesto gde nastaju čuda: Dule Savić u Londonu, Genije na Old Trafordu, ’ajmo, Milivoje’ u Njukaslu...

Zaboravili smo kako to izgleda. Da se “ložimo“! Žargonski povratni glagol koji označava jednu od najlepših emocija vezanih za sport. Iracionalan u svojoj biti, što ga i čini toliko posebnim. Da parafraziramo veliku pesnikinju – sreća je najlepša dok se o njoj sanja...

Mnogo je razloga za to. Previše sportskih razočaranja u ovoj kalendarskoj godini. Još više fudbalskih u našoj novijoj istoriji. Toliko ih je, da su prerasli u frustraciju. Ma, ako na momenat i pobegnete negde mislima, dovoljno je da uključite televizor i ekspresno se vratite u surovu realnost. I podsetite da je lopta najmanje važna u aktuelnom društvenom trenutku...

A, onda je došao on i promenio nam krvotok. Ne možete da ostanete ravnodušni na nekoliko medijskih nastupa Veljka Paunovića u proteklih par dana. Nemoguće da vas nije bar malo taklo. Da vam nije usadio bar crva sumnje u već hroničnu ravnodušnost.

Hajde, onda, da to malo potpalimo. Uostalom, kad ćemo da se “ložimo“, ako ne danas? Što se fudbalske reprezentacije tiče, ako večeras ne napravimio čudo, najranije tek za dve godine...

Zamislite ovo: nacionalnu anketu, sa tri pitanja. Koji je najlegendarniji gol ikada postigla neka naša ekipa na međunarodnoj sceni? Koja je najbolja individualna partija nekog fudbalera u istoriji? Koja je najčudesnija pobeda neke naše fudbalske ekipe što pamtite?

Sve tri kategorije – krajnje subjektivne, odgovori bi bili šarenoliki, ali uvereni smo da bi se među njima – možda ne baš pobedničkim, ali svakako pri vrhu – našli i mnogi sa zajedničkim sadržaocem: da su se dogodili na tlu Engleske!

Slažemo se, bilo je kudikamo značajnijih – svaki koji je Zvezdu vodio ka krovu Evrope (posebno oni protiv Bajerna u oba meča polufinala, pa i Darka Pančeva u Bariju) i sveta (Jugovićevi u Tokiju), viralnijih – poput Piksijevih protiv Španije u Veroni, onih koji su pretekli sudijsku štopericu i tako ušli u istoriju – poput Radanovićevog ili Karasijevog, ali, nekako je samo jedan gol imao tu emotivnu notu da bude opevan u filmovima - i kultnom igranom, i jednom dokumentarnom. Jer, sve je u toj akciji na Hajberiju bila poezija – i tajming napada (poslednji minuti meča), i Pižonova peta, i centaršut spoljnom Cvijetina Blagojevića, i dropka Duleta Savića za – muk u Londonu, trasiranje puta ka finalu Kupa UEFA i – zauvek mesto u istoriji.  

Oko drugog pitanja bismo se, verujemo, neuporedivo manje sporili. Ples Dejana Savićevića verovatno je nešto najspektakularnije što je, makar u poslednjih nekoliko decenija, stalo u noge jednog fudbalera s ovih prostora u 90 minuta. Bila je novembarska noć, baš kao što će biti i ova pred nama. Bilo je prošlo tačno pola godine od Barija. Bilo je već počelo iživljavanje međunarodne zajednice nad našim sportistima, koje će kulminirati narednog leta pred Evropsko prvenstvo u fudbalu i Olimpijske igre u Barseloni.

Samo tada igrala se jedna utakmica Superkupa, na terenu jedne od ekipa, bez revanša, što je Mančester Junajted iskoristio za minimalnu pobedu i svoj jedini pehar iz četiri pokušaja u ovom takmičenju. Ali, ubeđeni smo da Li Martin, Stiv Brus, Gari Palister, Denis Irvin i društvo, više nego po trofeju, tu noć pamte po tome što nisu znali gde je levo, a gde desno.

Evropi je bilo jasno da Zlatna lopta odlazi u pogrešne ruke (još jedna od velikih sportskih nepravdi tog vremena), ser Aleksu Fergusonu da je upravo gledao najbolju desetku koja je ikada zaigrala na Old Trafordu – što je baš i izjavio – a, Silviju Barsluskoniju da se zaljubio u pravog – u Genija.

Sama po sebi, najveća je pobeda ona Zvezdina u Minhenu. Tu dileme nema. Ali, to je, ipak, polufinale, i tu ništa nije senzacija. Čuda je, opet, bilo i ovakvih i onakvih. Jedno je ostvareno baš pod komandom Veljka Paunovića, ali sada govorimo o seniorskom fudbalu. Za navijače crveno-belih boja to će možda biti pobeda nad Liverpulom u sezoni njegovog osvajanja titule prvaka Evrope (eto, opet veze sa Engleskom), mada mu je baš Zvezda nanela prvi evropski poraz u istoriji na Enfildu (novembra '73)...

Jedno je ubola baš ova generacija, što će večeras istrčati na travu Vemblija, onomad u Lisabonu, s tim što nam je tada trebala „čista“ pobeda u gostima, ali fudbalerima Partizana, te 2003. godine u Njukaslu, trebalo je više od toga. Jer, nisu kretali od nule, već iz minusa posle beogradskog mininalnog poraza u prvom meču poslednje runde kvalifikacija za Ligu šampiona.

Godinama smo bezuspešno pokušavali da postanemo deo evropske fudbalske klupske elite, niko se nije nadao da će se to desiti na Sent Džejms Parku, protiv ekipe koju su predvodili najveći engleski napadač do pojave Harija Kejna i jedan od najboljih engleskih trenera svih vremena. Niko sem Lotara Mateusa, koji je uspeo da nemački mentalitet usadi u svoje izabranike i te noći dotakne vrhunac svoje trenerske karijere. Ivica Kralj je začarao mrežu, Saša Ilić plesao, Ivica Ilijev pogodio, na kraju beše i ono legendarno: “Ajmo, Milivoje“ – pravac u Ligu šampiona!

“Vera je najbitnija“, reče nekoliko puta prethodnih dana Veljko Paunović. Hajberi, Old Traford, Sent Džejms Park... Vembli? Hajmo da verujemo u simboliku!

GRUPA K:

20.45: (1,32) Engleska (5,90) Srbija (12,0)
20.45: (22,0) Andora (6,00) Albanija (1,23)