MIHA U ZVEZDI: Čitav Bajernov tim je na travi...

Da je bilo mnogo više sreće – neke nevidljive životne pravde – Siniša Mihajlović u jednom od novijih intervjua, za Zvezdinu klupsku televiziju, ne bi imao poslednji dodir emocijama sa klubom sa Marakane.

Negde davno, još kada je trčao počasni krug na desetogodišnjicu titule u Bariju, bilo je zapisano da jednog lepog dana vlasnik Božije Levice postane trener Crvene zvezde. Da isprovocira sudbinu, kako je samo on to umeo, i možda postane jedna od najznačajnijih ličnosti u istoriji najvećeg srpskog kluba...

Nad tom idejom, koju je sam poistovećivao sa strašću, ostaće samo suze, ali imao se Siniša Mihajlović rašta i roditi samo uzimajući u obzir njegovo igračko dostignuće u Ljutice Bogdana. Bio je suviše mlad da bi, bar za Crvenu zvezdu, kao profesionalac zakačio tužne osamdesete, one utakmice slavnih poraza i neispunjenih očekivanja. Ali nije bio dovoljno star da preskoči milenijumsku žurku i otisne se u inostranstvo pre nego što je 29. maja 1991. godine na stadionu Sveti Nikola podigao Srebrnu amforu.

Njegov dolazak iz Vojvodine, u zimskom prelaznom roku 1990. godine, i danas predstavlja personifikaciju Zvezdine finanijske grandioznosti (plaćen Vojvodini milion maraka), ali i dalekovidosti tadašnjeg rukovodstva. Kada je tim nakrcan genijalnošću Dejana Savićevića, defanzivnom perfekcijom Miodraga Belodedića, kobra ujedima Darka Pančeva i imginacijom Roberta Prosinečkog, počeo da gazi od Ciriha do Glazgova, Mihajlović je bio kamenčić u cipeli Džajiću, Cvetkoviću i Ljupku Petroviću. Oni su predosetili, odnosno znali su, da im za pokoravanje Evrope treba kudravi mladić iz Borova Sela, šampion sa Vojvodinom, vlasnik Božije levice do čije tajne nisu mogli da dopru ni svetski balističari.

Oni su pogodili da im je za istoriju potreban ponosni Srbin iz Slavonije, gladni profesionalac u nastajanju koji je u dečačkim danima delio bananu sa bratom Draženom. Kasnije je u Zvezdinom dresu, potom i na Apeninima, Siniša Mihajlović izgradio karakter neustrašivog borca. Možda i zato što je dobio jeftinu lekciju na punoj Marakani.

“Kada je trebalo da debitujem za Zvezdu u velikoj utakmici nisam se dobro osećao... Blago rečeno – uplašio sam se. Sećam se svih tih priča o milion maraka, meni kao velikoj zvezdi... Došao je dan utakmice sa Dinamom iz Drezdena. Kada smo ušli u onaj tunel naslonio sam ruku na njega. Sve je vibriralo od buke. Sećam se da mi je Robert Prosinečki, udaljen pola metara od mene, nešto pričao. Ništa ga nisam čuo. Čitao sam mu samo sa usana. Kuvalo mi je u stomaku. Pomislio sam da mi ovo uopšte nije trebalo. Imao sam u Vojvodini sve. Novac, status, mir... A sad moram da igram u ovom paklu. Bio sam najgori prvih pola sata meča. Kasnije je sve došlo na svoje”, objasnio je Siniša Mihajlović u autobiografskoj knjizi.

Crvena zvezda je u tom trenutku bila poznata kako savršeno dobro skuplja čaure i neuspešne pucnje ostalih klubova. Imao je Dinamo iz Zagreba na tacni mladog reprezentativca Jugoslavije u više navrata, ali je selektor mlade reprezentacije Mirko Jozić napravio neoprostivu grešku. Ucenjivao je Sinišu Mihajlovića statusom u čileanskoj generaciji, odnosno saopštio mu da će biti na spisku samo ako se iz Borova Sela zaputi u Maksimir. Nije ga uplašio. Ispaštao je Siniša, jer je već 1987. godine trebalo da stavi oko vrata prvu veliku medalju, ali je mnogo više ispustio zagrebački Dinamo.

Legao je Siniša Mihajlović kao poslednji štih u neverovatnim kartama Dragana Džajića i tadašnjeg trenera Ljupka Petrovića. Dao je 18 golova na 66 zvaničnih mečeva u crveno-belom dresu, osvojio dve šampionske titule, Kup Evropskih Šampiona, Interkontinentalni Kup... Ali činjenica je da je, dolaskom u Beograd sa tada novom Mazdom “323”, sa sobom doneo i auru Bitlsa.

AURA BITLSA KUDRAVOG MOMKA SA BARBIKA LICEM

Ono što je Ivica Šurjak bio za Split sredinom sedamdesetih, Siniša Mihajlović je bio za Beograd početkom devedesetih. Više od fudbalera, malo manje od rok zvezde. Tadašnje udavače vodile su mlađu braću na treninge Crvene zvezde samo da bi izbliza videle dečaka sa barbika licem i prirodnom kovrdžavom kosom. Morao je tadašnji sekeretar stručnog štaba crveno-belih Vojislav Lalatović da poteže svoje, strogo čuvene veze eksploatisane samo prilikom najozbiljnijih transfera, kako bi Siniši Mihajloviću promenio kućni broj. Siniša nije mogao da živi od brojnih poziva.

Da ne govorimo tome da su tadašnji dečaci, sada ozbiljni ljudi, rođeni krajem sedamdesetih ili početkom osamdesetih, zavoleli fudbal, između ostalog, i zbog Siniše Mihajlovića. Mogli ste u tom periodu da prođete novobeogradskim blokovima videli bi ste identične scene. Školarci se zaleću ka bubamari, gađaju nacrtanu kocku na trošnim garađama i usput uzvikuju:

“Mihajlović, Mihajlović, Mihajlović...”

Slična priča bila bi i na Dušanovcu, Zvezdari, Kanarevom brdu... Bio je Siniša jedan od najvoljenijih Zvezdinih vanzemaljaca, možda i zbog toga što je jednako bio interesantan navijačama, damama, deci... Sigurno zbog toga što se svaki od njegovih 18 golova u crveno-belom dresu pamti. Kao i kompletan utisak.

Onaj revanš protiv Bajerna ostavili smo za kraj, kao najupečatljiviji detalj njegovog boravka u Crvenoj zvezdi, pre nego što se preselio u italijansku Romu. Bila je i ta utakmica protiv Zemuna na Marakani. Rekao bi neko tipična prvenstvena. Zvezda je demonstrirala silu, Siniša Mihajlović je imao jedan slobodnjak. Udarac levom zaustavio je živi zid, ali se lopta odbila na desnu Mihajlovićevu nogu. Danas bi za takav poduhvat napisali – bombetina.

SLOMLJENA RUKA PROTIV PANATINAIKOSA I TRI PRSTA MIRKU JOZIĆU

Bila je utakmica na Staroj Karaburmi kada umalo nije slomio prečku, bio je i Panatinaikos u Segedinu. Tog ranog proleća 1992. godine Mihajlović je imao načetu podlakticu, odigrao je meč sa savijenom rukom i bandažom oko ramena. I postigao je gol iz jedanaesterca, oživevši san o odbrani evropske titule. Bio je i onaj Kolo Kolo kada je kao levi spoljni na istoj toj podlaktici izneo Vargasa iz igre i savršeno asistirao Darku Pančevu za treći pogodak. Tada je došlo vreme da se osveti Mirku Joziću. Za ucene oko čileanskog spiska, za ignorisanje, za navlačenje ka Zagrebu.

“Tada sam mu svašta rekao, pokazao sam mu i tri prsta”.

Za kraj ima ona sekvenca viđena i opisana mnogo puta. Sigurni smo da znate kako kreće i kako se odvijala akcija koja se završava žamorom i onda ide ono:

“Mihajlović u sredinu”, čuje se glas Milojka Pantića...

“Idi, idi, idi, idi, idi”, usmerava loptu Zvezdina publika.

“I šta je sada... 2:2! Popadali su fudbaleri Bajerna, čitav Bajernov tim je na travi”.

I da nije tog detalja Mihajlović bi bio deo Panteona Zvezdinih najvećih asova. Zbog slobodnjaka, titula, Bitls aure, trofeja, Barija i čitavog Bajernovog tima na travi.