Minala otvorio dušu: Namestili su da imam 41 godinu, to mi je uništilo karijeru

Kompletna fudbalska javnost u Evropi bila je iznenađena kad se 2014. godine u timu Lacija pojavio Džozef Minala. Tada mladi vezista iz Kameruna pojavio se kao talentovani momak od 17 godina, spreman da grize kako bi dobio šansu među odraslima. Međutim, fudbalski kvaliteti nisu bili prvo na šta su ljudi obratili pažnju, već činjenica da je Minala izgledao mnogo starije od svojih vršnjaka.

Poznata je ujdurma da igrači iz Afrike često kriju i lažiraju godine, te da se predstavljaju starijim nego što jesu. Tako nešto nije zaobišlo ni Džozefa za koga se tvrdilo da je više nego duplo stariji od onoga što mu piše u biografiji i da ima 41 godinu.

Danas, deceniju kasnije, Minala više nije član Lacija, trenutno je na Malti gde već tri godine igra za Marsakslok. Međutim, Džozef nije zaboravio ono što ga je snašlo i u razgovoru za Gazzetu delo sport, prisetio se kritičnog perioda, ali i teškog odrastanja.
“Bio sam masakriran, uništen i ponižen. U to vreme sam nepoznat i to je još bila dobra stvar u tom trenutku. Bio je to ciljani napad na mene. Glasinu je proširio neko ko je brinuo o meni, ko me je pratio. U Senegalu je postojao sajt koji je u međuvremenu prestao da postoji, oni su izmislili priču da imam 41 godinu. Ljudi su počeli da prave fotomontaže, da mi se rugaju. Za ovo još niko ne zna, ali dobijao sam ček pretnje i ucene od strane ljudi koji su mi pomogli, kojima sam verovao. Bio sam usamljen i bespomoćan. Niko me nije zaštitio”, iskren je do koske Minala.

Od nekoga za koga se pričalo da se Pari Sen Žermen želeo da ga uzme, preko Serije C, došao je do Malte.
“Igram za mali klub, ali nisam odustao od nade da ću se vratiti u Italiju. Ništa nisam skrivio. Bio sam obezvređen zbog nečega što nikad nije ni postojalo. U to vreme sam bio tinejdžer kao i mnogi drugi, ali problem je što su ljudi poverovali u tu priču. Nepravda mi je uništila karijeru. U Laciju sam zasližio šansu, posebno u sezoni 2019/20. Igrao sam samo u Kupu Italije i to kad je rezultat bio 4:0. Bio sam razočaran, mogao sam da igram barem pet minuta po utakmici. Dobar deo karijere mi je već tad bio izgubljen”.

Situacija je bila dotle došla da je Minala morao na testiranja kako bi mu se utvrdila starosna dob. Sve je bilo veoma stresno za njega.
“Utvrdili su da sam zaista rođen 1996. godine, čak su rekli da izgledam godinu mlađe. Znate koliko puta sam čuo ljude kako kažu “Ima 40 godina, kako može da igra?”. Osamdeset posto ljudi me je pogrešno procenilo. Nisam nikakav fenomen, ali kad mi se pruži šansa uvek sam dokazivao koliko vredim. Tu pre svega mislim na utakmice u dresu Barija, ali posebno Salerniten čiji mi navijači i danas šalju poruke o golu koji sam dao protiv Avelina”.

Minala se još više otvorio kad je počeo da priča o porodici i fudbalskim počecima. Težak život u Jaundeu, glavnom gradu Kameruna doveo je do toga da fudbal bude jedini izlaz.
“Imam desetoro braće i sestru. Majka je bila trgovac, a otac stolar, umro je 2017. godine, nedostaje mi svaki dan. Živeli smo teško. Kad sam imao 15 godina, neki čovek me je primetio na malom turniru i obećao mi probu u Italiji. To je izgledalo kao san. Roditelji su učinili sve što su mogli kako bi mi obezbedili novac za kartu kako bih otputovao. Napustio sam Kamerun, stigao u Libiju, pa odatle u Fjuminčino. Odatle sam išao autobusom do stanice u Rimu. Osoba koja mi je dala telefon rekla mi je da je pozovem čim stignem. Nikada ga nisam ni video ni čuo. Sedeo sam na stanici satima Bio sam gladan, žedan, pospan, nisam imao više ni novca. Brzo sam shvatio da je u pitanju prevara. Oišao sam u policiju i sve ispričao. Rekli su mi da telefon nema SIM karticu. Toliko sam se loše osećao da su morali da me odvedu u bolnicu”.

Iz ambulante nije otišao na teren, čak ne ni kući, nego na mesto gde nije ni sanjao da će završiti.
“Smestili su me u hraniteljski dom. Posle mesec dana, ljudi su počeli da vode računa o meni i da me upoznavaju sa životom. Naučio sam da pravim pice, čistim i obrađujem baštu. Plaćali su mi 20 evra po obavljenom poslu. To je bilo dovoljno za tek toliko da roditeljima mogu da kažem da se ne brinu. Socijalni radnik me je pitao čime bih želeo da se bavim, rekao sam da želim da budem fudbaler. Tako sam počeo da igram u timu „Città dei ragazzi“, bili smo u pokrajinskoj ligi. Na kraju sam uspeo da odigram tri utakmice za Lacio kod Eduarda Reje. Debitovao sam protiv Sampdorije sa 17 godina. Bio je to dar od Boga, ali i san iz kojeg se izrodila najveća noćna mora u mom životu”, rekao je Minala.