Mnogo su se opustili

Još jedna mučna sezona Partizana. Po koja radost i mnogo gorčine. Iz Kupa Srbije je ispao na prvoj stanici, u prvenstvu ima dvocifreni zaostatak za Crvenom zvezdom, a sve dobro napravljeno u Evropi „poništio“ je eliminacijom od Šerifa. Već sad može da se sprema za naredni takmičarski ciklus, jer je ovaj suštinski za njega okončan već u februaru.

Ma šta pričao bivši sportski direktor Ivica Iliev, najveća odgovornost je na upravi. Nesposobnoj čak i da istraje na poštovanju Propozicija takmičenja Mozzart Bet Superlige kad je u pitanju termin večitog derbija, kamoli formira tim iole konkuretan crveno-belima na domaćoj sceni, dok je sa sadašnje tačke gledišta ono što se jesenas desilo u Lige konferencije (dvaput savladan Keln, prođena zahtevna grupa) više incident koji potvrđuje sad već višegodišnje pravilo da je klima oko crno-belih loša.

Priznao je to i Gordan Petrić posle revanša sa predstavnikom Moldavije:

„Dosta ljudi oko nas je nervozno“.

Nije se trener izjasnio da li mislio na Grobare i njihov protest protiv uprave, navijače sa ostalih tribina koji su gledali uživo horor film iz dva dela u prvim utakmicama u Humskoj u 2023, bivše saradnike iz uprave (Ratomir Babić ocenio da ovaj tim „ne može ništa“), nekadašnje asove koji su povremeno jave da okarakterišu kako je stanje poviše Autokomande katastrofalno...

Ta nervoza publike i(li) javnosti skopčana je sa kvalitetom ekipe. Ili odsustvom iste. Navijači ne žele da gledaju Sinišu Saničanina, zvižde Ljubomiru Fejsi, ne sviđa im se Patrik Andrade, imaju zamerke na još neke momke i opšta je ocena da ovaj sastav nije kvalitetan da bi ispunio ambicije Partizana. E, tu je odgovornost Gordana Petrića jednaka krivici uprave, jer je u avgustu pričao da su mu neophodna tri pojačanja, u novembru sveo na jednog, početkom januara govorio da mu niko nije potreban, onda početkom meseca dočekao Andresa Kolorada... Teško razumljivo i redovnim hroničarima zbivanja na stadionu u Humskoj.

OCENE - PARTIZAN: Petrićev debakl, Saničanin ubio crno-bele, Dijabate nestao u akciji

Petrić je u međuvremenu uveravao navijače da će s početka 2023. videti bolji Partizan, da će posle priprema njegov tim izgledati uverljivije, a ispostavilo se da je krenuo straputicom i da je po svim kriterijumima lošiji nego u drugoj polovini prošle godine. Prošlo je već pet utakmica posle priprema, a ni na jednoj ekipa nije pokazala da je napredovala. Nije se pomerila sa mrtve tačke. Naprotiv, ostala je u međuprostoru, raskoraku, u kome se nalazila jesenas, sklona neobjašnjivim amplitudama.

Veliki broj ljudi veruje da je jedan od razloga što je tako ležernost Gordana Petrića. Kad je promovisan u naslednika Ilije Stolice rekao je da mu je cilj da opusti igrače, jer mu se činilo da su suviše stegnuti. I taj posao psihologa odradio je sjajno u situaciji kad je malo ko verovao da Partizan može da se podigne posle eliminacije od AEK-a iz Larnake i smene prvog trenera u sezoni. U nastavku je svakim gestom, ponašanjem, izjavama, tretmanom, podilazio igračima. Kao da im je drug, a ne autoritet. Vratilo mu se tako što su pojedinci – neimenovani, doduše – bili toliko ubeđeni u metode Petrićevih saradnika iz stručnog štaba (kondicionih trenera Aleksandra Tomića, Miše Filipovića) da su poželeli da posle priprema odu na „dopunsku nastavu“, kod privatnih trenera, što je Petrić označio jednim od razloga katastrofe protiv Mladosti (0:4). Čak ni tad, iako je reč o najvećoj blamaži kod kuće u poslednjih skloro pola veka na domaćoj sceni, nije preduzeo mere, nego je i dalje tapšao po ramenu fudbalere.

Utisak je da je baš ta prevelika opuštenost na relaciji trener – igrači koštala Partizan gubitka velikog broja bodova i na koncu ispadanja iz Evrope uprkos povoljnom rezultatu prvog meča u Kišinjevu. Na kratke staze Petrić jeste oporavio tim, doneo novu energiju, ali na duge, kad je trebalo da krene napred, deluje da su se pojedinci previše raskalašno ponašali. Kao sa su još na zimskom raspustu.

Što otvara dodatne polemike.

Prva je oličena u pitanju da li je Gordan Petrić bolji trener ili pedagog. Njegove karakterne osobine su sjajne i što kaže Zoran Bata Mirković „malo je takvih ljudi na planeti“. Čovek isijava mirnoćom i dobrotom. Samo, da li je to dovoljno da vodi veliki klub? Jer, čisto esnafski, oni koji pomno prate igru i koji su ostavili dubok trag u Humskoj primećuju da je Partizan sa Petrićem imao nekoliko kolapsa koji ne bi smeli da se dese: eliminacija od Radničkog iz Sremske Mitrovice, porazi od Spartaka i Mladosti GAT, nerešen rezultat sa Javorm uprkos vođstvo 3:1, pa ispuštena prilika sa Šerifom iako je u jednom trenutku delovalo da je sve rešeno.

Druga debata se tiče orijentacije kakav trener je generalno potreban Partizanu. Ne mali broj ljudi će citirati Danila Batu Stojkovića kako „čvrsta ruka sve rešava“ i podsetiti da su neke od najboljih rezultata u 21. veku crno-beli ostvarili kad su imali na klupi čoveka koji je držao bič u ruci, koliko god to grubo delovalo na prvi pogled. Lotar Mateus je uveo Parni valjak u Ligu šampiona, Vladimir Vermezović mu omogućio da prvi put posle ukidanja sankcija prezimi, Aleksandar Stanojević postao prvi srpski trener koji je ovdašnji tim uveo u grupnu fazu elitnog kupa i osvajao titule, u drugom mandatu skupio skoro 100 bodova, Marko Nikolić poslednji doneo duplu krunu.

Imaće o čemu da razmišljaju u Humskoj do leta... Jer, dobar čovek popravlja ambijent u svlačionici, a dobar trener situaciju na terenu.