Može li se verovati (n)ovoj Italiji?

Prošla godina je u svakom smislu bila katastrofalna za italijanski fudbal, a kulminirala je fijaskom reprezentacije u Zenici, trećim Mundijalom zaredom koji su Azuri propustili. Usledile su korenite promene koje takođe nisu prošle bez kontroverzi. Paolo Maldini i Leonardo su dobili zadatak da oporave italijansku reprezentaciju, ali su brzo odustali kada je predsednik Saveza Đovani Malago počeo da im se meša u posao.

Od svih dobrih trenera koje italijanski fudbal ima (Anćeloti, Konte, Gasperini, Inzagi, Farioli...), Savez se odlučio da podgreje priču sa Robertom Manćinijem sa kojim su Azuri osvojili Evropsko prvenstvo 2021, ali isto tako i ispali u baražu za Mundijal od Makedonaca. Manćinijev odlazak tada je bio prilično kontroverzan. Iako mu je neuspeh u kvalifikacijama oprošten, on je godinu kasnije ostavio reprezentaciju na cedilu i pojurio za unosnom ponudom iz Saudijske Arabije.

Uprkos svemu, dobio je drugu šansu na klupi reprezentacije, dočekan je sa mnogo nepoverenja, ali za sada isporučuje rezultate iznad svih očekivanja. Azuri su u teškoj grupi sa Francuskom, Belgijom i Turskom osvojili devet bodova kolo pre kraja grupne faze Lige nacija i potreban im je bod u poslednjoj rundi u Belgiji za direktan prolaz dalje. Uprkos dobrim rezultatima, Italijani su nekarakteristično oprezni. Nema mnogo euforije jer još svi sa dozom podozrenja gledaju na Azure.

Nosioci igre su i dalje manje-više slični kao pre godinu dana. Isti oni igrači za koje se govorilo da nemaju kvalitet. Doduše, Manćini jeste podmladio tim. Nikolo Barela sa 29 godina je sinoć bio najstariji u startnoj postavi i to dovoljno govori o novom početku. Pored njega, u iskusne igrače spadaju Alesandro Bastoni, Đanluiđi Donaruma, Davide Fratezi koji imaju po 27 godina ili Sandro Tonali sa 26. Manćini je u prethodna dva meseca pozvao 15-ak debitanata u sastav Azura od kojih neki još nisu afirmisani ni na klupskom nivou poput Kasana i Liberalija iz Koma, Palme iz Udinezea, Zome iz Nirnberga, Kuadija iz Monce itd.

Neki drugi mladići su kod Manćinija dobili šira ovlašćenja i ozbiljniju ulogu na terenu. I to počinje da se isplaćuje. Frančesko Pio Espozito (21) iz Intera izrasta u standardnu „devetku“ Azura, Majkl Kajode iz Brentforda (22) je osveženje na desnom boku odbrane, Atalantin štoper Đorđo Skalvini (22) definitivno igrač na kojeg treba računati... Svi oni su sinoć bili starteri protiv Francuske koja na papiru ima daleko jači tim, ali je u dvomeču sa Italijom osvojila samo jedan od mogućih šest bodova.
„Sjajna partija, momci su odigrali odlično. Primljeni gol je bio greška, ali nažalost takve stvari se dešavaju. Uspeli smo da ostanemo smireni, nastavili smo da igramo i na kraju potpuno zasluženo pobedili.“

Italija nije pobedila Francusku na domaćem terenu još od maja 1962. godine, ali razloga za nepoverenje i dalje ima. Ako izgubi u poslednjem kolu u Belgiji, ispašće da nije ništa napravila i najverovatnije će završiti kao treća u grupi.
„Nažalost, ova pobeda vredi samo do određene mere, jer svakako moramo da idemo i pobedimo u Belgiji. Imamo još mnogo posla, dug je put pred nama. Momci svakako žele da se iskupe za sve što je bilo ranije i trenutno smo na dobrom putu. Primljeni gol protiv Francuske posle 10 minuta mogao je da nas uništi, ali smo umesto toga ostali smireni i posle sedam ili osam minuta smo se vratili u ritam“, svestan je i Manćini da je posao daleko od gotovog.

I dok je javnost oprezna, za selektora je bitno da mu svlačionica i igrači sve više veruju.
„Manćini nam je pre utakmice rekao da su ovo noći kojih ćemo se sećati kada ostarimo, tako da smo znali da moramo da ih iskoristimo na pravi način“, rekao je Skalvini.

Pomaci su očigledni, ali konačan sud se neće donositi ni posle Belgije, ni posle Lige nacija. Za Italiju je fundamentalno da se nađe na sledećem EP i pre svega da se nakon 16 godina odsustva 2030. godine vrati na SP. Do tada ostaje ceo jedan ciklus u kojem će se Manćiniju mnogo manje gledati kroz prste nego u prvom mandatu.

Za Italiju je najvažnije da se u klubovima stvara plejada nekih novih igrača koji treba da izrastu u elitne fudbalere. Pio Espozito, Marko Palestra, Nikolo Pizili, Matija Liberali, Alfađo Sise su između ostalih igrači koji bi trebalo da dođu na nivo Donarume, Barele, Tonalija, Kalafjorija, Bastonija i da Italija opet ima konkurentnu reprezentaciju najboljim evropskim ekipama. Deluje da su na dobrom putu, ali mali broj ljudi u Italiji je spreman da trenutno stavi ruku u vatru i da garantuje posle svega što su doživeli poslednjih godina.