MOZZART ANALIZZA: Prvi znakovi reda u haosu

(Od stručnog konsultanta Mozzart Sporta)

Rezultati će možda kasniti, kasnilo se uostalom i sa promenom na klupi, ali osnova za novi početak je postavljena. Igra reprezentacije Srbije na gostovanju kod Engleske – jedne možda četiri ili pet svetskih supersila – možda nije nikoga očarala, ali su Orlovi svakako značajno iskoračili u odnosu na ono što su prikazivali u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2026, čak i duže. A kako je ovo bio tek debi Veljka Paunovića na klupi nešto pozitivno ipak može da se izvuče, iako je jasno da rezultatski nismo ostvarili u ovom trenutku nerealan cilj. I da smo platili ceh predugoj improvizaciji sa pređašnjim stručnim štabom.

No, da vidimo šta se to razlikovalo u igri ove nove Srbije.

PAUNOVIĆEV ORGANIZACIONI PLAN

Srbija je sinoć izašla sa jasnim planom. Planom koji je bolje funkcionisao u fazi bez lopte u prvom poluvremenu nego u posedu, ali koji je na kraju pao zbog individualne greške.

Paunović je iznenadio formacijom, koja je bila hibrid između 4-3-3 i 4-2-3-1, pri čemu je Srbija uglavnom branila u uskoj 4-5-1 postavci. Definitivno nismo pritiskali visoko, ali nismo ni bili u niskom bloku, ne dozvoljavajući tako Englezima da natovare pritisak. Ideja je bila da se Englezima dozvoli prostor samo po boku sa suprotne strane i u zadnjoj liniji, i u prvom poluvremenu taj plan je uglavnom dobro funkcionisao.

BROJKE NE LAŽU

Igrali smo protiv ovog protivnika dva puta u razmaku od dva meseca i moramo da pogledamo obe utakmice. Iako su brojke poseda bile slične i Engleska je bila dominantna, njihov način kreiranja šansi ne može se porediti sa prošlom utakmicom. Ukupno su stvorili 1.33 xG, a do poslednjih minuta bilo je 0.77, kada je Srbija morala da se otvori i dozvolila Eberečiju Ezeu dve velike šanse. Prošlog puta xG je bio čak 4.22 – ogromna je to razlika razlika.

Što se tiče napada, sa 0.08 xG smo došli do 0.43 ili 0.57, u zavisnosti od toga da li je šansa Lazara Samardžića bila iz ofsajd ili ne.

Brojevi ne lažu. Srbija je izgledala kao potpuno drugačiji tim u utakmici koja je zaista značila, za razliku od one u Beogradu, gde smo mogli da dozvolimo poraz, sve dok ne izgubimo od Albanije. Ali to ne znači da nije bilo ozbiljnih problema u izgradnji igre – pre svega u prvom poluvremenu.

SLABA TAČKA: PROGRESIJA IGRE I IZBOR IGRAČA

Osim jednog pametnog slobodnog udarca koji je skoro iznenadio Engleze, naše prilike su došle tek u drugom poluvremenu. U prvom, kako je Paunović rekao, nije želeo da otkrije sve svoje adute. Ipak, mora se postaviti pitanje oko izbora igrača.

Paunovićeva ideja bila je da se igra gradi u sistemu 3-2-5, sa Nemanjom Gudeljom koji se spušta kao treći štoper. Gudelj je imao solidnih 89% tačnih dodavanja, ali samo jedna od dve duge lopte je stigla do saigrača. Problem je u tome što je Srbija u prvom delu utakmice tražila kvalitetniji izlaz iz odbrane, a Gudelj nije igrač koji to može da pruži. On je igrač sa specifičnim kvalitetima, još uvek relevantan, ali uglavnom voli da igra sigurno.

Kada u zadnjoj liniji imate dvojicu defanzivaca koji nisu pouzdani u progresivnim dodavanjima, uz golmana čiji distribucioni kvalitet nije na nivou koji zahteva ovaj model igre, neminovno dolazi do strukturalnih problema u prvoj fazi izgradnje napada.

Treba istaći da je Nikola Milenković rano uposlio Dušana Vlahovića odličnom dugom loptom, dok je Strahinja Pavlović inače sjajan u vođenju lopte i napredovanju sa loptom, ali u ovom sistemu to nije mogao da radi jer bi se otvorila opasna rupa u odbrani. Sve to ukazuje da je Srbiji na toj poziciji verovatno bio potreban drugačiji profil igrača – neko prepoznatljiv po direktnijoj i progresivnijoj distribuciji lopte poput Aleksandra Stankovića, koji u Klub Brižu već rutinski obavlja takvu ulogu.

Drugi problem leži u tome što je Paunović u finalu U20 protiv Brazila oslanjao veliki deo igre na Ivana Šaponjića i Sergeja Milinkovića Savića: dvojicu igrača koji su mogli da prime dugu loptu, smire je pod pritiskom i spuste u posed tako da se ostatak tima odmah uključi. Ovde je, međutim, imao samo Vlahovića u toj ulozi.

Iako je, kako je utakmica odmicala, ulazio u ritam, sve bolje ulazio u duele i sigurnije spuštao te lopte, u prvom poluvremenu to jednostavno nije funkcionisalo. Situaciju je dodatno otežavalo to što se trojica veznih iza njega nisu dovoljno isticala u podršci – što i nije iznenađenje, imajući u vidu da su sva trojica po prirodi igre više defanzivno profilisani.

Dakle, ako možemo reći da je organizacija u prvom poluvremenu bila pozitivna, igra sa loptom svakako nije. Međutim, Paunović nije došao u Englesku sa samo jednim planom.

PLAN B

Ako ste pratili Paunovića ove nedelje, slušali podkaste i gledali snimke sa treninga, primetili ste da su on i njegov tim ceo period posvetili analizi i pripremi. U toj pripremi postojalo je i plan B, osmišljen za određeni scenario koji se na kraju i dogodio – trenutak kada je Albanija konačno probila Andorinu odbranu i povela.

Paunović je kao prvo ubacio Lazara Samardžića, a kasnije i Nemanju Radonjića i Luku Jovića. Ta trojka donela je Srbiji novu dimenziju u napadu, pre svega kroz prodore, precizne pasove i kretnje iza visoke linije Engleza. Iako fudbal ponekad zavisi i od sreće, koju ne možeš kontrolisati, na ovoj utakmici nam nije bila naklonjena. Da je bilo drugačije, Paunovićev plan bi bio proslavljen kao majstorski potez.

I pored poraza i razočaravajuće kvalifikacione kampanje, sinoć smo dobili važne lekcije. Ovo je osnova na kojoj možemo graditi – temelj koji ovom timu može doneti novi identitet i prepoznatljivost u budućnosti.

FORMACIJA

U Srbiji se kroz vreme stvorio mit da naš tim više ne može da brani u formaciji sa četiri igrača u odbrani i da smo osuđeni da igramo sa trojkom pozadi. Međutim, formacija nije toliko presudna koliko se u tim diskusijama misli. Mnogo važnija je ideja koja stoji iza nje – jasno definisane uloge, da igrači znaju svoje zadatke, u kojim zonama igraju, sa jasnim referentnim tačkama i komunikacijom. Sve to nam je nedostajalo u prethodna dva pokušaja da igramo sa četvorkom u odbrani.

Ali zašto četiri u odbrani? Pre svega zato što nam to donosi veću varijaciju u igri. Kao što smo pisali u poslednjem analitičkom tekstu, sistem Srbije bio je lako čitljiv. Krila su ostajala uz liniju, dva vezna nisu donosila dubinu, a dvojica napadača su bili svuda osim u šesnaestercu. Uz to, većina naših krilnih igrača nisu klasični krilni bekovi, kao ni svi naši bekovi, pa je logično preći na formaciju sa dodatnim veznim za bolju kontrolu sredine terena, dva krila koja donose raznovrsniju kretnju i pretnju jedan na jedan sa bokova, i sistem koji izvlači najbolje iz naše devetke i desetke – sa više podrške i boljim pristupom pravim zonama.

IGRAČI