MOZZART ANALIZZA: Simić na desnom beku, vezni red bez veze i presing koji to ne može da bude

Zbog toga je teško svaliti krivicu na samog Simića. Devetnaestogodišnji štoper našao se u ulozi koja jednostavno nije prirodna njegovom profilu, protiv jednog od najvećih grčkih aduta.

Odluka je još teže razumljiva jer su alternative postojale. Na klupi su bili Kosta Nedeljković i Lazar Nikolić, dok Erakoviću igranje na desnoj strani odbrane nije nepoznata uloga. Tu je i Ognjen Mimović, jedno od retkih pozitivnih iznenađenja u Paunovićevim prvim utakmicama, koji ovoga puta nije dobio poziv. Njegova minutaža u klubu trenutno jeste razlog za zabrinutost, ali isto donekle važi i za Nedeljkovića.

Na drugoj strani Filip Kostić zaslužuje pohvale za jednu od svojih disciplinovanijih defanzivnih partija u dresu Srbije. Međutim, kada ga primorate da veći deo utakmice provede duboko u sopstvenoj polovini, oduzimate mu veliki deo onoga što ga čini posebnim. Umesto da bude konstantna napadačka pretnja, najveći deo vremena proveo je braneći sopstveni gol.

ŠTOPERSKI TANDEM BEZ BALANSA

Strahinja Pavlović (©Starsport)

Svaki štoperski tandem funkcioniše najbolje kada se profili dopunjuju.

Strahinja Pavlović je najbolji kada agresivno izlazi iz poslednje linije, nosi loptu napred i rano ulazi u duele. Eraković deli neke od tih karakteristika. Kada u paru imate dvojicu defanzivaca kojima je prirodno da iskorače i napadnu protivnika, povećava se rizik da iza njih ostane prostor.

Nije slučajno što Pavlović najbolje partije za reprezentaciju pruža uz Nikolu Milenkovića. Njegova mirnoća u pozicioniranju savršeno dopunjuje Pavlovićev agresivan stil, dok istovremeno donosi i lidersku stabilnost poslednjoj liniji.

Kako je Živković "proglasio" mnoge tikete dobitnim u 4. minutu

Bez Milenkovića Srbija jeste ostala bez lidera u odbrani, ali alternative su postojale. Nemanja Gudelj je po temperamentu znatno mirniji igrač i prirodnije odgovara uz Pavlovića. Za ovaj reprezentativni ciklus, mada ne nužno i dugoročno uz očekivani povratak Milenkovića i Milosavljevića, logično rešenje mogao je da bude i Miloš Veljković. Profilom je sličan Gudelju, ali iza sebe ima mnogo više iskustva kao štoper, uključujući i velika međunarodna takmičenja, dok je Gudelj najveći deo karijere proveo kao vezni igrač.

Naravno, nijedno od tih rešenja nije garancija boljeg rezultata, ali oba profila deluju prirodnije za partnerstvo koje je Srbiji nedostajalo.

VEZNI RED BEZ POVEZANOSTI

(©MN Press)

Izbor Nemanje Maksimovića takođe je otvorio dosta pitanja.

Njegova radna etika nikada nije bila sporna, ali njegova ograničenja u igri s loptom odavno su poznata. Pritom protiv Grčke nije zabeležio nijednu presečenu loptu, a dobio je manje od polovine svojih duela.

Ako je ideja bila da se dobije radnik u veznom redu, Saša Lukić delovao je kao logičniji izbor. Iz nedelje u nedelju igra u Premijer ligi i dolazi iz znatno intenzivnijeg takmičenja. Intenzitet kojem je igrač izložen iz nedelje u nedelju neizbežno utiče i na njegove fizičke mogućnosti na reprezentativnom nivou.

Pored njega je u duplom pivotu igrao Sergej Milinković Savić, čija je uloga bez lopte bila da konstantno štiti centralni koridor i zatvara prostor ispred poslednje linije pri praktično svakom grčkom napadu.

Sergej i dalje donosi ogroman kvalitet u progresiji igre i izgradnji napada, ali očekivati od igrača koji je takođe napustio najintenzivnije evropske lige da tokom čitavog prvog poluvremena nosi toliki defanzivni teret bilo je previše.

Paunović je na poluvremenu reagovao uvođenjem Lukića i pomeranjem Sergeja bliže protivničkom golu, ali je do tada veliki deo štete već bio napravljen. Sergej je i dalje pokazivao kvalitet, između ostalog i pasom kojim je izbacio Aleksu Terzića, ali se kako je utakmica odmicala sve više primećivalo da mu ponestaje snage. Tome je doprinelo i to što je veliki deo meča proveo u iscrpljujućim vazdušnim duelima sa grčkim defanzivcima.

Takav razvoj događaja nije bio slučajan. Lukić, baš kao ni Maksimović, nije prirodan progresor lopte. Iza njih su igrali Pavlović, čiji je najveći kvalitet nošenje lopte, a ne distribucija, i Eraković, koji nikada nije bio poznat kao vrhunski organizator prve faze napada. Sa tako malo progresije iz prve dve linije Srbija je teško uspostavljala ritam u posedu i prečesto bila primorana da preskače vezni red.

PRESING TRAŽI ODGOVARAJUĆE PROFILE

Rani gol Srbije nagovestio je idealan početak, ali je vrlo brzo postalo jasno zašto ekipa nije uspevala da uspostavi teritorijalnu kontrolu.

Problem je bio u profilima igrača. Kada presing u velikoj meri zavisi od Dušana Tadića, Luke Jovića i Sergeja, teško je uopšte uspostaviti kontinuiran pritisak na protivničku izgradnju napada. Presing je snažan onoliko koliko je snažna njegova najslabija karika.

Bez pritiska na prvu liniju, grčki štoperi su bez većih problema iznosili loptu. Srbija je sve više bila primorana da se brani duboko, prepustila je posed protivniku (61% prema 39%) i na kraju dozvolila čak 26 udaraca na svom terenu.

Takve utakmice vremenom uzmu svoj danak. Koncentracija opada, rastojanja između igrača postaju veća, a greške sve češće. Kasni golovi Colisa i Duvikasa bili su jednako posledica tog fizičkog i mentalnog zamora koliko i pojedinačnih grešaka.

Ako se tim oslanja na iskusne tehnički kvalitetne igrače koji više nisu prirodni presing profili, onda sistem mora da pronađe način da to nadoknadi. To može da bude kompaktniji nizak blok ili postepeno uvođenje mlađih, fizički moćnijih igrača koji mogu da nose veći deo defanzivnog posla u završnoj trećini.

Protiv reprezentacija poput Holandije ili Nemačke isti problemi bili bi još izraženiji.

IDEJA MORA DA ODGOVARA IGRAČIMA

Hibridni sistemi mogu da budu veoma efikasni, ali samo kada profili igrača odgovaraju ulogama koje imaju. Upravo je tu ležao osnovni problem Srbije protiv Grčke. Od samog početka previše igrača bilo je postavljeno u uloge koje nisu odgovarale njihovim fizičkim, tehničkim ili taktičkim karakteristikama. Ako su igrači taktika, a taktika igrači, teško je zaključiti da je ovakav plan mogao da funkcioniše.

Umesto toga, utakmica je u mnogo čemu podsetila na završni period Dragana Stojkovića, kada su igrači često završavali na pozicijama koje nisu odgovarale njihovim prirodnim profilima. Teško je ne setiti se Mijailovića na poziciji desnog krilnog beka protiv Danske u utakmici koju je Srbija morala da dobije.

Još veći problem od samog poraza jeste to što dugoročni pravac reprezentacije i dalje ostaje nejasan.

Ako je cilj bio da se iskustvom napadne treće mesto u grupi i obezbedi povoljniji šešir za kvalifikacije za Evropsko prvenstvo, taj plan je ozbiljno uzdrman. Istovremeno, Srbija je na teren izvela ekipu sa prosekom od gotovo 28 godina, pri čemu su devetnaestogodišnjaci Simić i Cvetković taj prosek dodatno spuštali. Bez njih bi prosek bio 29,2 godine.

Do narednog velikog takmičenja ostalo je još skoro dve godine, a do 2028. mnogi od nosilaca ove reprezentacije biće još dublje u završnoj fazi svojih karijera.

Tačno je da nisu svi mladi igrači spremni već danas. Ali upravo ovakve utakmice protiv najjačih reprezentacija predstavljaju idealno okruženje za njihov razvoj, kao i za njihovo međusobno uigravanje i prilagođavanje zahtevima reprezentativnog fudbala.

Kada je objavljen raspored, jedan neprekidan prozor od četiri utakmice delovao je kao odlična prilika da se izgradi hemija i uspostave jasni odnosi na terenu. Posle poraza u onome što je verovatno bio ključni meč u borbi za treće mesto, ipak se nameće pitanje da li bi tri odvojena okupljanja sa po dve utakmice bila korisnija? To bi stručnom štabu omogućilo da posle svakog ciklusa napravi novu procenu, koriguje profile igrača i, ukoliko je potrebno, ranije započne smenu generacija.

Zbog toga sada postoji još jači argument da se preostale utakmice iskoriste za ubrzavanje te tranzicije kroz igrače na njihovim prirodnim pozicijama, hrabriju rotaciju profila i postavljanje jasnijih temelja za naredni ciklus, umesto produžavanja prethodnog. Međutim, dok je ovaj četvoromeč još traje, takav zaokret biće znatno teže napraviti.

Piše: Kristijan PLAZONJA, fudbalski skaut i analitičar