A. Gligorić“Na šta je spao Brazil, igrači iz Bugarske i Čempionšipa..." Ili kako Karlo pravi Argentinu
.JPG.webp)
_i_Federiko_Valverde_(Real_Madrid).jpg.webp)
Vreme čitanja: 7min | uto. 17.03.26. | 11:35
To je najbolje što Selesao ima
Martovski termin za reprezentativni fudbal je poslednja prilika za selektore da nešto isprobaju pre nego što se tamo u maju odluče za šire spiskove pred Mundijal. Sa tih spiskova će biti otpadanja, ali neće biti prostora i vremena za neka preterana eksperimentisanja. I zato su ovi martovski spiskovi poslednji indikator u kojem smeru razmišljaju selektori. Ko se sada nije našao na spiskovima, teško da će i u maju… Ko je sada uhvatio voz za poziv selektora, na dobrom je putu da se nađe i na Mundijalu.
Sinoć je spisak za prijateljske mečeve sa Hrvatskom i Francuskom objavio brazilski selektor Karlo Ančeloti i nagovestio pravac u kojem ide. Nema starih zasluga (Nejmar), pozivi su otišli na adresu momaka koji to zaista zaslužuju. Neka od tih imena možda ne zvuče dovoljno “jako” kao dres petostrukog prvaka sveta, ali su sudar sa realnošću koji je bio preko potreban Brazilu. Osim Vinisijusa Žuniora i donekle Rafinje, Brazil nema superzvezde kao nekada kada su njegovi fudbaleri (Romario, Ronaldo, Rivaldo, Ronaldinjo, Kaka…) bili najbolji na svetu. Ima tu sjajnih fudbalera poput Gabrijela iz Arsenala, Alisona iz Liverpula, Kazemira koji opet blista u Manečster Junajtedu… Ali nije to Brazil kao nekada kada je imao svetsku klasu napred, najbolji par bekova na planeti, vrhunske štopere, veziste poput Emersona ili Ze Roberta koji su bili “crème de la crème” u onome što rade na terenu… Primera radi, Žuninjo Pernambukano je u karijeri samo dva puta odigrao 90 minuta za reprezentaciju. Uglavnom je bio rezerva.
Izabrane vesti
Takav je tada bio Brazil...
Brazil danas još živi u prošlosti i ima takva nadanja. Uvek je cilj titula prvaka sveta i uvek za sebe misle da su najbolji. Doduše, dolaskom Ančelotija se ponešto i promenilo u shvatanjima tamošnje javnosti i navijača, pa se arogancija smanjila u odnosu na prethodne godine. Bolna iskustva sa prethodnih Mundijala i užasne kvalifikacije za ovaj (do dolaska Ančelotija) naterali su ih da se malo spuste na zemlju. Nakon poslednje titule 2002. samo jednom su došli do polufinala, a i njega bi voleli da zaborave.
Sa Titeom su imali dva promašena Mundijala sa kojih su ih izbacivali Belgija i Hrvatska. Pre toga je bio čuveni debakl protiv Nemaca na svom terenu, Dungin negledljivi Brazil u Južnoj Africi i verovatno najtalentovaniji tim u istoriji fudbala koji je 2006. omađijan baletom Zinedina Zidana i izgažen kramponima Patrika Vijere.
Brazilci su prešli preko ponosa i angažovali stranca za selektora, a sa Ančelotijem je došla i neka vrsta nacionalnog otrežnjena. Kvalifikacije su uspeli da izguraju, a onda u nekim prijateljskim mečevima i da pokažu naznake rasta ka takmičarskom fudbalu.
Ako neki trener na svetu zna kako je raditi pod pritiskom najvećih rezultatskih očekivanja, onda je to Karlo Ančeloti. Čovek koji je tokom karijere sarađivao sa Anjelijevima, Berluskonijem, Abramovičem, Arapima u Parizu, Henesom i Rumenigeom, Florentinom Perezom ima dovoljno iskustva i mirnoće da izbalansira zapaljivi ambijent reprezentacije Brazila.
Imenom i reputacijom je odmah stekao poštovanje i naterao Brazilce da mu veruju. Ančelotijevi izbori se javno ne dovode u pitanje kao što bi to bio slučaj sa domaćim stručnjacima. I on to koristi da Brazil vrati u okvire realnosti i da na Mundijal zaista odvede najbolju ekipu umesto da robuje nekim lokalnim shvatanjima i mitovima. Da je neki Brazilac selektor, Nejmar bi verovatno bio na spisku. A to znači i da bi se pojavio kao glavna zvezda na okupljanju, zasenio sve oko sebe (zašto ste pomislili na Vinija?) i opet bismo imali iskrivljenu sliku.
Ančeloti se vodi praktičnim i pragmtičnim izborima. Ime i reputacija nisu toliko važni koliko trenutni kvalitet. Nemačka tako funkcioniše već godinama…
Tako je juče poslao nekoliko debitantskih poziva, vratio u Selesao neke igrače kojih dugo nije bilo i nije mnogo robovao pritiscima javnosti da pozove neke lokalne zvezde. Ančeloti želi “evropski Brazil”. Ili Brazil koji liči na Argentinu.
Tako su prve pozive (apsolutno zaslužene!) dobili igrači koji su na mala vrata napustili Brazil i okolnim putem gradili karijere: Igor Tijago i Gabrijel Sara. Jedan se afirmisao u Ludogorecu, drugi u Čempionšipu. Kasnije su stigli na viši nivo kroz Belgiju i Tursku i danas blistaju u Premijer ligi i Ligi šampiona.
To je put kojim se retko stizalo do najpoznatijeg žutog dresa u svetu fudbala. Gotovo zabranjen put jer Brazilci su često robovali imenima klubova u Evropi.
Igor Tijago je klasična priča o siromašnom momku iz Brazila koji je tek sa 16 godina prešao sa malog na veliki fudbal. Nije se proslavio u brazilskom klupskom fudbalu i kao nedovoljno cenjen je otišao u Bugarsku za 1.300.000 evra gde je eksplodirao u dresu Ludogoreca. Bugari su ga za oko 11.000.000 evra prodali Brižu, a Belgijanci posle samo godinu dana za tri puta veću sumu Brentfordu gde je ove sezone drugi strelac Premijer lige iza nedodirljivog Erlinga Halanda. Još jesenas kada je izabran za igrača meseca u Premijer ligi smo pisali da je verovatno najbolja brazilska “devetka” na svetu i sada je potvrda stigla Ančelotijevim prvim pozivom. Godinama su Brazilci u očajanju gledali Rišarlisona kako nosi ‘devetku’ u nedostatku boljih napadača. Ako su mogli njega toliko dugo da trpe, svakako šansu zaslužuje i Igor Tijago koji nije ništa lošiji napadač. Tek su mu 24 godine. Možda se i ispostavi kao ‘one season wonder’, ali po onome što trenutno igra i kakve partije pruža, Ančeloti ima puno pravo što ga je pozvao. Razigrao se u poslednje vreme i njegov vršnjak Žoao Pedro u Čelsiju pa se može reći da Italijan konačno ima dobar izbor u špicu. Dodajmo tu i mladog Endrika koji je oživeo u Lionu i eto lepe konkurencije za Selesaovu ‘devetku’.
Gabrijel Sara je srce Galatasaraja i jedan od najboljih plejmejkera u Ligi šampiona. I njegov put je bio trnovit i nije obećavao reprezentativnu budućnost. Produkt je fudbalske škole Sao Paula u kojem je odigrao dve solidne prvoligaške sezone kao starter i u leto 2022. za desetak miliona evra prešao u Norič. Nije baš engleski Čempionšip sredina iz koje treba očekivati budućeg reprezentativca Brazila, ali je Sara zaista odskakao igrama u dresu Kanarinaca. Nakon što je postao jedan od najboljih veznih igrača takmičenja i izabran u tim sezone, pretprošlog leta ga je kupio Galatasaraj za 18.000.000 evra. I pogodio. Nije to bila jedna od onih pijanih kupovina turskih klubova kada pošto-poto žele zvučno ime već promišljena transfer akvizicija i pojačanje kojem će vrednost tek da poraste. Odmah se nametnuo kao žila kucavica Okanovog tima, a partijama u nokaut fazi Ligi šampiona protiv Juventusa i Liverpula je naterao Ančelotija da ga pozove u nacionalni tim.
Brazilov vezni red i te kako ima prostora za nova lica. Sara nije klasična ‘šestica’ iako i to igra bez problema. Konkurencija u Selesau su mu Kazemiro, Fabinjo, Andrej Santos iz Čelsija i Danilo iz Botafoga. Kako je Bruno Gimaraes trenutno otpao zbor povrede, Sari se zaista otvaraju vrata Mundijala.
Iznenadio je Ančeloti još nekim imenima. Nakon tri godine se u reprezentaciju vratio defanzivni univerzalac Rodžer Ibanjez koji igra za saudijski Al Ahli, a nekada je bio Murinjov omiljeni vojnik u Romi. Debitantski poziv je dobilo talentovano krilo Rajan iz Bornmuta oko kojeg su zimus koplja lomili brojni evropski klubovi. Konačno se na skraćenom spisku našao i Leo Pereira (30), već godinama stub Flamengove odbrane.
🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥
Ančeloti ne robuje imenima, godinama, reputacijama… Pozvao je veterane Danila i Aleks Sandra jer su i dalje dobri, a imaju i tu “povezanost blizanaca” jer su zajedno igrali u Portu, Juventusu, sada i u Flamengu. Na spisku su četvorica igrača iz domaćih klubova, trojica igrača iz Saudijske Arabije, dvojica iz Zenita… Italijan ne deli igrače na stare i mlade i podjednako veruje veteranima poput Kazemira, Fabinja, Alisona, Danila kao mladim snagama Vesliju, Rajanu ili Endriku.
Bio bi spisak sigurno i drugačiji da nisu povređeni Rodrigo i Militao (Real), Bruno (Njukasl), Vanderson (Monako), Estevao (Čelsi)… Neki od njih će se sigurno naći na sledećem spisku, ali otprilike je ovo najbolje što Brazil ima i sa čime će krenuti u Ameriku na leto.
Po titulu?
To je uvek cilj. Osvajao je Brazil titule i sa slabijim timovima od ovoga. Ni onaj iz ’94 koji je baš u Americi pokorio planetu sa Romarijom, Bebetom, Dungom, Žoržinjom, Maurom SIlvom i ostalima nije bio bogzna koliko jači od aktuelnog. Niti je igrao neki posebno lep fudbal. Ali je bio kompaktna i takmičarska ekipa. Ančelotijev cilj je da to napravi i od ove generacije. Sa igračima koji su preko Bugarske ili Čempionšipa morali da grizu za fudbalske snove. I sigurno ih neće sada ispustiti tako lako.
Uprkos Mesiju i Di Mariji, ni Argentinu pre četiri godine nisu gledali kao favorita sa Skalonijem na klupi i Otamendijem, Dibuom, Molinom, Taljafikom, De Polom, Paredesom, Akunjom na terenu... Za turnirski sistem takmičenja se ispostavilo da je grupa uvek iznad svakog pojedinca. Brazil trenutno daje naznake grupe u kojoj štrče tek jedan ili dvojica pojedinaca. Ančeloti je tokom karijere znao kako da vodi takve zvezde i da ih ukomponuje u celinu sa ostatkom tima. Već je to radio sa Vinijem i zna kako da mu priđe. Trenirao je u klubovima i neke od reprezentativaca poput Kazemira, Endrika, Markinjosa ili Militaa, a ranije je dobro upoznao kulturu i mentalitet Brazilaca trenirajući Kaku, Ronaldinja, Ronalda, Rivalda, Kafua, Didu, Pata, Tijaga Silvu, Marsela...
Italijanski pragmatizam trofejnog stručnjaka može da nadoknadi osetan pad individualnog kvaliteta kojim se Brazil nekad dičio. I da donese rezultat. Izostavljanje Nejmara je prvi korak ka tome.
