Ne objavljujte nikad rat čoveku koji je veći ratnik od vas

Medeni mesec Nenada Lalatovića sa Novim Pazarom još traje i nakon jednog od najtežih gostovanja u Mozzart Bet Superligi ove sezone.

Plavi su došli na Karađorđe i deklasirali Vojvodinu (3:0), a koliko je ovaj trijumf značajan za temperamentnog stratega i na ličnom planu, videlo se na konferenciji za medije, tokom koje je Lalatović bio na ivici suza.

„Pored svog rada nisam zaslužio nijednog trenutka da me neko proziva po novinama. Da me igrači spominju imenom i prezimenom i objavljuju neku vrstu rata, kako će oni mene da pobede. Jedva ste čekali ovu utakmicu, evo dobili ste je. Ja sam bio tih, ćutao, jer volim i poštujem Vojvodinu i uvek sam bio njen vojnik. Kao igrač sam bio Zvezdino dete i nikad neću bežati od činjenice da je volim. Ali, kao trener, volim Vojvodinu. Sve me je ovo mnogo pogodilo, ali sam ćutao i stojički sam izdržao. Hteo sam danas da budem primer – kako jedan trener treba da se ponaša. Videli ste sami, otišao sam pružio ruku Miroslavu Tanjgi i tada je utakmica počela za mene. Ostvarili smo jednu veliku taktičku pobedu, koju posvećujem našim navijačima koji su došli da nas bodre u Novi Sad, kao i čitavom gradu Novom Pazaru. Zahvalan sam i svojim igračima, kojima sam rekao da sam taktički spremio utakmicu za njih, a oni su mi vratili tako što su odigrali srcem za mene, za naš klub, za grad“, osvrnuo se Beograđanin na dešavanja proteklih dana.

I nastavio u istom tonu.

„Biram reči, mnogo toga bih rekao, ali neću da pravim šou ovde. Vojvodini ove sezone istinski želim da razdvoji večite, ne želim joj trofej Kupa Srbije, jer ja sa Pazarom imam nameru da osvojim kup. Da nije takav slučaj poželeo bi Voši i kup da osvoji, što sam imao hrabrosti da kažem i prošle sezone, kada je igrala finale sa Zvezdom. Ali navijači su sve to zaboravili i to mi je veoma krivo. Neka se seti Firma kad smo bili u Italiji, da sam pretrčavao sa njima pola tribine kad su nas napali albanski navijači, da sam hteo da se pobijem zbog njih. Nisam nijednog trenutka prezao da uradim šta god je potrebno za njih, oni to vrlo dobro znaju, ali brzo zaborave neke stvari. Ja sam trener koji ima najviše pobeda u istoriji kluba, trofejni sam trener i trener koji je najviše puta sedeo na klupi ovog kluba. Sve me ovo boli, mnogo boli, ali će proći. Rane prolaze, ali ožiljci nikad. Ovo im nikada neću zaboraviti".