D. NedeljkovićNe živimo više Dane Mrmota: Trenerski bejbi bum zapljusnuo Mozzart Bet Superligu
Vreme čitanja: 5min | uto. 28.07.26. | 12:53
Možda su u pitanju lenje odluke posle Kokovićevih performansa u Pančevu, ali možda je „batađorizmu“ kao pravcu stvarno odzvonilo u srpskom fudbalu
Bilo je i takvih slučajeva ranije kada je Žarko Lazetić, ekstremno motivisan, sa sveskom punom nacrta raznih fudbalskih taktika i strategija seo na klupu TSC-a i postavio temelje razvoja kluba iz Bačke Topole. Bilo je i primera kada su možda neku godinu pre vremena Miloš Milojević, Aleksandar Luković ili Marko Savić dobijali šansu na velikoj sceni i izgoreli u velikim očekivanjima, nestrpljenju klupskih čelnika i sopstvenih grešaka. Ali deluje da su ovog leta klubovi Mozzart Bet Superlige, ili njihovi čelnici, odlučili da se sebe zbace ćebe alibija i, milom ili silom, okanu se proverenih trenerskih rešenja na koje su se oslanjali. Posebno u trenucima kada im gori kuća.
Tema je delikatna, i nije za šalu, ali da u pola noći probudite Vladimira Gaćinovića sigurni smo da ne bi mogao da se seti koje klubove je sve vodio u elitnom rangu. Isto se odnosi i na Sima Krunića, i na Tomislava Sivića, čak i Nenada Lalatovića, koji nije ispisnik pomenutih trenera, ali je veteran Mozzart Bet Superlige. Javnost je sve njih i mnoge druge u šestoj ili sedmoj deceniji života percipirala kao barjaktare jednog pravca. Ni modernizma, ni renesanse, nego kolokvijalno rečeno „batađorizma“. A znate šta je prva asocijacija na zlatiborskog Rišeljea i dugo godina sivu eminenciju trenerske škole FS Srbije. Grubo, ali je tako – fudbalska nazadnost ostala u eri libera poput Franca Bekenbauera ili Matijasa Zamera, koja poznaje dupli blok kao jedino inovativno trenersko rešenje. I još malo šale, sigurno ste čuli priče fudbalskih ljudi sa margine dešavanja da, kada svane ponedeljak, Tomislav Sivić ili Vladimir Gaćinović nisu sigurni da li su se probudili u Nišu, Subotici ili Novom Pazaru. To je bila asocijacija na njihove česte rotacije u nestrpljivim sredinama...
Izabrane vesti
To su bili Dani mrmota u Mozzart Bet Superligi.
SAMO TROJICA STARIJA OD 50 GODINA, ZA SADA NEMA DINOSAURUSA POPUT GAĆINOVIĆA I SIVIĆA, NEMA NI LALATOVIĆA
Teško da se to desilo ranije, ali devet od 14 klubova Mozzart Bet Superlige imaju šefove stručnih štabova rođenih posle 1. januara 1980. godine. Najmlađi je Marko Neđić (36), nešto stariji je Strahinja Pandurović (37), zatim Nemanja Glušica (41), pa Feđa Dudić (42), Zoran Rendulić, Marko Jakšić (43), Jovan Damjanović (44). Sa njima u kolo može i Nenad Milijaš (43), ali se odlučio da pored ponuda brojnih superligaša samostalnu karijeru u seniorskom fudbalu počne u redovima TSC-a. Večite rivale predvode Dejan Stanković (48), kao i Saša Ilić (49) koji je došao kao profilisan trener i neka vrsta osveženja. Dakle, samo tri kluba imaju šefove stručnih štabova u šestoj deceniji života. Zanimljivo je da se za iskustvo odlučio IMT pruživši veliku šansu Zoranu Popoviću posle dugog odsustva iz Mozzart Bet Superlige.
Gledajući krštenice novog talasa srpskih trenera, oni nisu mladi stručnjaci. Posebno, ako u igru uvedemo napredne fudbalske zemlje poput Nemačke ili Španije. Nemci su posebno poznati po ispaljivanju trenera iz sopstvene laboratorije, još od pojave Julijana Nagelsmana. Na primer Španac Iraola je sa 36 godina vodio AEK iz Larnake, dok je u Premijer ligi debitovao nešto posle 41. rođendana. Bio je tada mlađi nego što su Koković, Marko Savić i Jovan Damjanović danas. Da ne govorimo o tome da je Marko Nikolić kao najuspešniji srpski trener u inostranstvu počeo karijeru sa 29 godina u Radu. Ima takvih primera još.
.jpg.webp)
Ali ako gledamo koliko su dugo čekali šansu, onda je u redu da do kraja ove takmičarske godine nose epitet mladih trenera. Posebno, što su u sopstvenim kružocima ili u neformalnim razgovorima sa novinarima isticali da ne mogu da se probiju na veliku scenu usled navika pripadnika starije garde – da se vraćaju na mesta odakle su – oterani.
Sada je najlakše reći da su istog leta, u istom trenutku, klubovi Mozzart Bet Superlige shvatili u kom pravcu ide fudbal, odnosno da je za imidž elitnog ranga potrebno ubrizgavanje sveže trenerske krvi. Ali ima možda i do „lenjih odluka“.
NEKO JE IZBEGAO ŠPANSKI METAK, JER NA JEDNOG IRAOLU IDE PET RIJERA
Imaju naši klubovi tu inertnu crtu da pokušaju da se ubace u talas populizma i popularnosti. Provejavala je ideja na obe strane Topčiderskog brda u jednom trenutku da se pokuša sa španskim stručnjacima. Prosto, to je trend u Evropi koji je započet u Premijer Ligi. I niko ne spori da su Španci najbolji treneri u Evropi. Dovoljno je pogledati tabelu Premijer Lige, ili sve što je uradio Luis Enrike sa PSŽ-om. Međutim, fino upozorenje je najvećim srpskim klubovima stiglo od domaćeg stručnjaka sa velikim stažom u inostranstvu:
„Sve je to lepo, Španci su najbolji treneri. Samo što na jednog Iraolu ide pet Riera. O tome treba da se vodi računa“.
Predrag Mijatović nije dobio mandat da istera do kraja i dovede stručnjaka iz zemlje, na Marakani su brzo odustali od dovođenja Alberta Rijere i reklo bi se da usled njegovih životnih navika izbegli „metak“. Nuđeni su razni Španci iz raznih azijskih zabiti Radničkom iz Kragujevca, Spartaku i TSC-u. Ali taj trend je prošao.
Sada svi pričaju o pančevačkom Železničaru i Radomiru Kokoviću kao rol modelu. Ne samo zbog četvrtog mesta prošle sezone već suvih činjenica – da je kompletan klub oslonjen na čoveka koji je trenerski evoluira posle nekih propušenih šansi... Svi bi želeli da izgledaju kao Kokovićev Železničar.
Koković je brzo povukao crvenu liniju u niškom Radničkom, dok se u Grafičaru nije snašao. Njegovi performansi sigurno su uticali i na Dragoljuba Zbiljića da posle Miroslava Tanjge (bio najstariji trener Mozzart Bet Superlige), pruži još jednu šansu za veliki iskorak Marku Saviću. Pozitivni signali o pogledima na fudbal Marka Savića stigli su i od Slaviše Jokanovića.
KO BI OD SRPSKIH KLUBOVA SAČUVAO KOKOVIĆA POSLE 1:7 NA MARAKANI?
Sa druge strane još jedno prošlogodišnje trenersko otkrovenje Marko Jakšić je sasvim slučajno dobio šansu u Radniku iz Surdulice. Nije tu bilo neke dugoročne vizije ili revolucionarne odluke koje menja fudbal. Jakšić se ukazao kao privremeno rešenje u nekom vakuumu kada tim sa juga Srbije nije imao adekvatno rešenje.
Lepo izgleda priča o novom trenerskom talasu, ali biće na proveri posle četvrtog ili petog kola Mozzart Bet Superlige. Jer lako je dovesti trenera Kokovićevog profila sa modernim pogledima, posvećenika i taktičara koji želi da iz korena menja klub. Teško ga je istrpeti. Imao je razna obećanja Jovan Damjanović kada je stigao u TSC, slušao reči da ga niko neće dirati usled želje da promeni identitet tima i kluba, ali sve se promenilo posle serije loših rezultata u prvenstvu, bez obzira na prikaz u Evropi i proleće u Ligi konferencije.
Ako su pošteni, čelnici naših klubova, poput niškog Radničkog, Novog Pazara, ili Spartaka treba da odgovore samo na jedno pitanje: Da li bi sačuvali Kokovića posle dva boda u četiri kola i poraza na Marakani od 1:7?