Neki od nas iz Barija bili bi 10 puta bolji igrači u ovom modernom fudbalu

Crvena zvezda je šampion Evrope! Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala! Darko, Darko, Darko...

Kažu da nije dobro tekstove počinjati tuđim citatima. Ali ono što je Milojko Pantić izgovorio tog 29. maja 1991. godine uklesano je u kolektivno biće ovog naroda. Čak i oni kojima crveno-bele boje nisu najmilije znaju koliko vrede gornje rečenice. Jer to jeste bio ne samo najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala, to je verovatno bio najveći uspeh jugoslovenskog sporta. Dok se to još moglo, dok novac nije kupio fudbal. Crvena zvezda šampion Evrope. Pre tačno 30 godina. I zanavek.

(2,00) Mančester siti (3,30) Čelsi (4,00)

Baš da se ne bi zaboravilo, jer ne sme se zaboraviti. Ovo su priče o epskom podvigu. O najvećem timu stare Jugoslavije. O Crvenoj zvezdi. O duhu jednog vremena. Iz usta samih aktera...

ROBERT PROSINEČKI

Stadion Sveti Nikola, 29. maj 1991, Bari, Italija...

Po mnogima ta utakmica nije bila zanimljiva za gledanje. Puno je bilo taktike i nervoze. Samim tim što je to i Marselju prvi put da je došao do finala. I oni su bili nervozni. Prvi put imamo šansu i jedni i drugi. Crvena zvezda to finale nije igrala ni blizu kao što je igrala celo takmičenje do tada. Zvezda je igrala na taj način, jer je tako bilo najbolje. Čim se osvoji, niko te ništa ne pita. Da smo izgubili, sad bismo pričali neke druge priče. U tom trenutku je najbitnije bilo ne primiti gol. I niko te kasnije ne pita kako smo odigrali i da li je dobro ili loše. Glavno da je titula tu. U biti nismo bili ni svesni da smo osvojili evropsku titulu.

Penali

Ljupko jeste bio za to da se ne primi gol, da se ide u nervozu i da se ide do kraja. E sad, šta bilo da smo napali... To su priče i nagađanja. Možda bismo tako primili tri komada. Tako da je ovo ispalo najbolje što je moglo u tom trenutku. Naravno, uz malo sreće. Svete sreće.

Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju

Došli smo do tih penala koje su naši sve dali, a oni su promašili samo jedan. Šta ja znam, to se tako desi... Tako je suđeno i gotovo. Nismo odigrali bogzna šta, ali smo se svi borili i svi želeli isto. Nekad igraš loše i jebiga. Ne može svaki dan da ti bude dobar.

Vežbali smo penale, ali možeš ti to vežbati koliko hoćeš... To nije stvar treninga. To je sve sekund inspiracije u datom trenutku. Dika jeste pratio njihove igrače gde pucaju uoči finala, a mi smo nešto kao pucali, vežbali... Već smo se dogovorili pre utakmice jer je Ljupko rekao ko bi trebalo da puca. I to je bilo to. Nas petorica. Bina, Mile, Miha, Pančev i ja. Treba reći i da su oni dobro pucali penale. Osim Amorosa kojeg je Dika provalio, ovo sve ostalo je bilo baš neodbranjivo. Papen, Kazoni, Mozer... Šutirali su izvanredno.

Razmišljali smo samo da odigramo to finale i da se završi što pre. Da se vratimo normalnom životu. A pogotovo kad su došli penali. Samo da ne budeš ti taj koji je promašio. Padao je kamen sa srca kako smo redom pogađali...

Marselj kao Mančester Siti danas

Oni su tada bili baš dobri i favoriti. Vodl je tu sezonu igrao maestralno, Papen davao golove, onaj zvrk Abedi Pele je bio odličan igrač... Nije slučajno da su za dve godine sa sličnim timom osvojili Ligu šampiona.

Kažem ti tačan rezultat finala, al pehar je moj sedam dana... I onda je krenula ludnica

Tapi je tada bio Abramovič pre Abramoviča, Vodl i Papen su bili među najboljim igračima sveta u tom trenutku. Tada je Marselj bio jedan od najmoćnijih klubova planete. Kao Mančester Siti danas. Posle dve godine su i osvojili tu Ligu prvaka. Dok je bio Tapi, imali su izvanrednu ekipu. Na kraju smo i mi napravili velike karijere, ali tada su oni bili veći od nas. Strašna ekipa. Reprezentativci Francuske plus tri strašna stranca. Bilo je to sve drugačije. Možeš imati samo tri stranca. A ne ako sad. Evo sad smo Evropska unija i može 11 stranaca. Tada je bilo teže. Kada te kupe kao jednog od ta tri stranca, i odgovornost je veća. Danas to više nije onaj Marselj, ali je to svakako veliki klub. Tada najveći u Francuskoj.

Sa finala

Ogroman pritisak – da li će Tapi nekoga da kupi, da li je već nekoga kupio?

Mislim da dugo vremena uopšte nismo bili svesni da smo osvojili Ligu prvaka. To nam je samo nekako došlo... Nismo shvatali koliko je to važno i da se možda više nikad neće opet desiti. Pritisak je bio ogroman. Napravili su ga ljudi iz Zvezde i ovi okolo. Da li se neko od nas prodao, da li će Tapi nekog kupiti, da li je kupio već... Jer Tapi je u to vreme bio poznat po takvim nekim stvarima. Mi imamo tu bit u kojoj uvek kruže priče da je neko nešto napravio ili da je neko nekoga pustio. Zato je pritisak bio veliki.

I zato smo bili u nekom dvorcu gde nije bilo televizije, telefona... Nije se moglo do nas da ne bi slučajno „nešto bilo”. Za mene su to u suštini bile gluposti. Niti je neko od igrača o tome razmišljao niti bi to ikada napravio. Sve su to budalaštine, ali je stvorena takva atmosfera. Jer ako odigraš loše, naći će se neko da kaže „e, prodao je” ili „e, promašio je penal zbog toga”. A to ni u jednom trenutku nije bilo moguće. Nema tih para zbog kojih bi igrač pustio takvu utakmicu. Pa ko je tu pobedu mogao da želi više od nas samih? Zato nisam i neću nikada verovati u te priče.

Sekuritatea, pasoš, pa jagnjeća brigada... Naljutio sam se na sistem

U biti, mi smo jedva čekali da se to sve završi. Ne znam ni sam koliko dana ranije smo došli u Bari. Trenirali smo, radili i čekali da se završi. Da vidimo: Ili jesmo ili nismo. Kad si dugo vremena na jednom mestu i samo se priča i analizira o jednoj temi. Onda jedva čekaš da se to završi što pre... Dođi više pa šta bude da bude!

Analize za pripreme utakmica su sad drugačije. Ima toga mnogo više. Puno se otišlo u te taktičke stvari. Ali gledali smo i mi te kasete, snimke i analize pred finale. Nije da se nije gledalo i da se nije pričalo. Ali ne ovo kao danas. Sad je tehnologija otišla puno dalje. Stisneš dugme i imaš sve.

Zaslužili smo šestu Zvezdinu zvezdu, ko hoće da bude pojedinac, nek igra tenis

Bila je pozitivna nervoza. Ma vidite, nismo mi tu imali šta mnogo izgubiti. Dolazak do finala je već velika stvar. Normalno, mnogo je veće kad osvojiš. Evo koliko se danas skupih ekipa muči i koliko ulažu da dođu makar blizu toga gde smo se mi popeli.

Plan da se osvoji Evropa i Ćirovo „proročanstvo”

Ma možemo mi sada pričati o planovima i tome... Ali planiraju i drugi, pa ne ostvare. Nemam pojma kako je došlo do toga. Jednostavno se desilo. Kad smo videli da je dobro, onda je Crvena zvezda kao klub osetila da može. Džaja i Cvele su radili na tome da dovedu najbolje igrače iz Jugoslavije. Tako su došli Dejo, Pančev, Miha pred kraj... Jeste, radilo se na tome, ali ne može se titula europskog prvaka isplanirati. Stvaralo se i stvorilo se. I svaka čast na tome.

Oko tebe maslinjaci, a spremaš se za finale; snimak ne gledam, mnogo dosadna utakmica

Kako sam ja došao? Ma pusti priče... Istina je sledeća. Ćiro je rekao da ja nikad neću biti igrač. Moj otac je obožavao fudbal i rekao je: „Dobro, ako neće kod vas postati igrač, mi ćemo otići u Zvezdu na probu da vidimo hoće li tamo postati igrač.” I tako sam otišao na probu. Ja ne bežim od toga niti je to kakvo poniženje. Sto puta sam pričao da sam došao na običnu probu u Zvezdu. Džaja je prihvatio da dođem na probu i to je to. Ljudi su videli da sam dobar i ostavili su me. Svi su me videli na toj probi. Došao sam da treniram, odigrao neke prijateljske utakmice i tako se to desilo.

Kroz te četiri godine se stvarala ta ekipa. Ipak smo u te četiri godine tri puta bili prvaci i jednom smo osvojili kup. Stvaralo se.

U duelu sa Peleom

Neki od nas su već dugo igrali zajedno. Darko, Dejo, Šaban, Belodedić koji je pobegao iz Rumunije, ja... Stošić je bio tu. Naš 12. igrač. Juga je bio Zvezdin igrač, ali se vratio sa pozajmice iz Rada. Bina je već bio s nama, pa je otišao pa se vratio. Manje više, svi smo se znali. Dosta nas je igralo zajedno makar tri godine. Od novih je došao samo Miha.

Manje-više smo se poznavali kroz reprezentativne selekcije ili kroz utakmice. Nije tu bilo problema oko upoznavanja ili uklapanja. Samo nam je trebalo samopouzdanje. Prethodne godine smo ispali slučajno od Kelna. Nismo bili sazreli ni kao ekipa, ni kao klub. Dobijemo sa 2:0 u Beogradu i tamo izgubimo sa 0:3?! Nemoguće da se to desi tako dobroj ekipi! Trebalo je vremena za sazrevanje. Ono protiv Milana ranije je već bila druga ekipa, nije bila ista generacija... Branko Stanković prvo nije imao ovu generaciju.

Povreda 1991, sankcije 1992, ali prvak Evrope i sveta - to ne može niko da mi uzme

Moraš imati sreće u životu i potrefiti se da budeš na pravom mestu u pravo vreme. Ljupko Petrović je veliki trener. On je i pre Zvezde bio prvak sa Vojvodinom, a u onoj ligi je bio peti sa Radom. To su velike stvari. Nije Ljupko samo Bari. To je pokazatelj da se radi o pravom treneru. Svestan je bio da ima odličnu generaciju. Najvažnije je biti pametan. Nije dovoljno biti samo dobar trener, moraš biti i inteligentan. On je to znao. I znao je kakve igrače ima. Napravio je idealan sklop. Imali smo dobru atmosferu, a ona ti radi rezultat. Kada imaš rezultat, onda se stvara još bolja atmosfera. A kad nemaš... Ma bili smo baš dobri! I poštovali smo jedan drugog. To je suština.

Put do finala

Pogotovo je pritisak bio posle te prve utakmice sa Grashopersom gde smo odigrali 1:1. Tada su to mnogi gledali kao katastrofu. Bile su priče „ipak to nije to”’. Onda pogledaš i vidiš da smo ih u revanšu razbili. Pa se odjednom pišu bajke i sad oni isti pričaju „ipak je to – to”’. To ti je fudbal. Sve je do rezultata. Odigraš jednu utakmicu gde ti ništa ne ide, ali smo bili svesni da imamo ekipu da možemo tamo da ih pobedimo. Što se i dogodilo.

Ne znam s kim je Marselj igrao pre nas, ali znam da je bilo ozbiljnih ekipa u igri. Da nije bio Milan njima ranije? Čekaj, daj da proguglam. Polufinale... 91... Zaboravio sam. Spartak Moskva? A jel’? Eto, jesam rekao da su igrali Milan i Real. Znam da je nešto bilo i da je Marselj nešto igrao sa Milanom. Po svemu ovome, kad gledate Dinamo Drezden je nama bio najlakši u četvrtfinalu.

Sa revanša protiv Bavaraca

Protiv Bajerna u MInhenu

Ne potcenjujem nikoga, ali baš nam je trebalo da pobedimo jedan veliki klub. Bajern je te godine išao na titulu. Imali su sve. Ali dobro... Bajern, pa šta ako je Bajern? Šta i da se izgubi? Pa život je to, ljudi moji. Znate kako, mnogo mi na ovim prostorima gledamo svaku utakmicu kao da je istorijska. Englezi to gledaju drugačije. Sutra je novi dan, ide nova utakmica. Pa neće fudbal prestati da se igra ili će nekome pasti glava ako se ne pobedi neka utakmica.

Svest o tome koliko smo dobri smo dobili tek kada smo tamo pobedili Bajern. Tad smo osetili da možemo postati prvaci Evrope. Bajern je uvek Bajern. Jedan od najvećih na svetu. E kad njih dobiješ tamo, onda znaš da možeš do kraja.

Piksi

Molili smo boga da Piksi ne počne...

Ma nismo mi pričali nešto mnogo o njemu. Puna nam je glava bila pritiska, pa nismo razmišljali ni o bilo kome drugom. Piksi je ušao nešto kratko. Nažalost, za njega, ali na sreću za nas. I odmah je tamo napravio neku pometnju čim je dobio loptu. Ali je bio povređen, nije to bio taj Piksi. Ma, nije mu lako bilo. Posle penala smo se videli, čestitao je, a mi smo otišli na veselje i onda je stigao slatki umor. Pala je tona sa leđa. Koliko adrenalina je bilo u celoj priči, padali smo od umora kada smo se ispraznili.

Atmosfera i ego

Priladogba je vrlo bitna u životu, pa i u fudbalu. Pojedinac nikad nije osvojio Ligu šampiona, niti će. Mora cela ekipa da se prilagođava. Da svi daju najbolje što mogu. Svaki od nas u toj generaciji je imao neki ego. I to je u redu! Ali smo se svi prilagođavali ekipi. I taj Bina koji ima neverovatan ego i takav je kakav je, prilagodio se ekipi da bismo napravili rezultat. Bez toga ne može. Samim time i Dejo isto. On je jedan od jačih karaktera. Vidi se to i danas kako živi. Ali Dejo nije težak karakter, već da to ispravno nazovemo – jak karakter. Prilagodio se i on. Bez toga jednostavno ne ide.

To je taj sveukupni kvalitet cele ekipe. Nije samo da igraš dobro već da imaš i neke stvari koje te izvuku puno puta i kad ne igraš dobro. Neki slobodnjak, neki prekid, neki skok...

Nemam ni ja pojma kako smo se dogovarali oko slobodnjaka. Koliko god da je egoizam bio prisutan u glavama svih nas, znali smo šta je najvažnije. Da se ne lažemo, ego je kod Mihe jako veliki. On možda ima veći ego od svih nas. Ali kad je došao u Zvezdu, znao je da poštuje gde je i da poštuje sve to što je zatekao. Mogu reći sve najlepše o njegovom dolasku. Nikad tu nije bio nijedan problem. Već samo jedan veliki plus za nas kao ekipu. I nije tu bio samo taj njegov šut... Nego i sposobnost igranja, talenat i karakter na terenu. Dobro nam je došla još jedna kockica da se posložimo.

Na primer, Ilija nikad nije bio previše pričljiv tip. To je isto jedan od razloga za konačni uspeh. Moralo je tu svega biti. Svi smo bili dobri momci. Koliko god da si egoista, uvek gledaš sebe, ali ceo taj egoizam smo podredili ekipi. Zato smo i imali rezultat. Nije to ništa slučajno. Uz kvalitet moraš imati i nešto drugo. Ono ljudski. Svi smo bili karakterno jaki.

Trebalo je da šutiram posle Darka, molio sam se Bogu i mislio u sebi – samo završi, molim te

Između svih nas je bila baš dobra atmosfera. Na ovim balkanskim prostorima je nemoguće napraviti neki rezultat ako nemaš atmosferu. Bili smo jako dobri između sebe a povrh svega je bio kvalitet koji je imala ta generacija. Plus karakter. Sve su to bitne stvari da bi se napravio najveći rezultat.

Bio je neki cilj da se napravi dobar rezultat i svi su igrali dobro. Imali smo igrače sa karakterom što je najbitnije.

Darko Kobra, smireni Mile i Dejo Genije

Darko Kobra je bio ono za šta je bio. Jedan od retkih igrača koji je imao takav procenat iskorišćenih šansi. Gol igrač. Zato je i bio najbolji strelac. Njegovi kvaliteti su se znali i zato je doveden. Da daje golove. A verujte mi da je mnogo radio za ekipu. Nije istina da nije trčao. Trudio se. A ono što je bilo njegovo kraljevstvo je šesnaesterac. Svaka lopta i svaki otpadak su bili njegovi. I kad ekipi nije išlo, uvek bi on bio tu da postigne neki gol.

Mile Belodedić nam je doneo sigurnost i stabilnost. Svima nama. Od iskustva do tog kvaliteta na lopti. I u ovo današnje vreme bi bio veliki štoper. Sad svi kao nešto pričaju da je ovo neko čudo od vremena i fudbala i da neki od nas ne bi mogli da igraju. Ja to ne vidim tako. Čak bi možda neki od nas bili 10 puta bolji. Meni su to sve gluposti o modernim vremenima.

Sa Vojom Lalatovićem

Juga je bio pravi igrač. Samo mu se tako potrefilo da je morao otići na kaljenje u Rad. Imao je i sreću da mu je Ljupko tamo bio trener. Što ne znači da njegov kvalitet ne bi došao do izražaja i bez Ljupka. Ali Ljupko mu je odmah verovao. Sve su to kockice koje su se poklapale.

Savićević i ja? Vidite, ja sam jako dobar sa Dejanom. Baš smo super. Dejo je bio Genije i ostao je Genije. Pa nismo to mi izmislili. To su mu nadimak dali ljudi u Italiji. On je igrač koji u momentu sam rešava utakmice. Nije možda imao kontinuitet kao što su neki očekivali. Ali i ovako je napravio ogromnu karijeru. Neki su ga i u Italiji osporavali, pa onda dođe finale protiv Barselone kad sam pobedi utakmicu. To je Dejo.

Ne bih ja rekao da on nije trenirao. Ljudi zaista ne znaju koliko je on imao problema sa povredama. Jeste taj primicač čuven, ali je taj primicač postojao. I smetao mu je. To je jednostavno tako. Imao je probleme sa njima. Ma šta dalje da pričamo... Dejo je igračina i Dejo je svetska klasa.

Profesorka kaže da je vranjanski melos najbolji, a Vujadin Boškov da sam ja najbolji

Ne potcenjujući sve druge, ja i on smo zaista mogli igrati protiv bilo koga na najvećem nivou. Bili smo u tom periodu među najboljima u Evropi. Lepo sam se osećao sa ljudima poput njega koji znaju fudbal i imaju taj vrhunski kvalitet. Verujte mi, nikad nijedan problem nije bio između nas. Ali opet govorim: Sve je lakše kad se pobeđuje.

Raspad generacije i život u prošlosti

Verovatno bismo otišli i bez rata. Ne verujem da je Zvezda mogla da nas zadrži. Vrlo teško. Ljudi još uvek pričaju o tome, meni je to normalno. Postali smo generacija koja je obeležila Crvenu zvezdi i fudbal na ovim prostorima.

Na kraju je to bilo veliko zadovoljstvo za sve navijače. I veliki plus za nas pred odlaske u inostranstvo. Drugačije je kad odeš kao prvak Evrope. Velika je to stvar bila za naše karijere. Manje više smo se svi posle toga prodali. Praktično za godinu dana smo svi otišli. Darko u Inter. Miha gde ono bi? U Lacio, Sampdoriju? Juga u Sampdoriju, Radinović, Marović, Belodedić u Valensiju... Opet se moralo stvarati nešto novo. Što nije lako na ovim prostorima. A pogotovo nije lako stvoriti neku takvu generaciju.

Bila je jedna sveska i u njoj sve zapisano... Bio je zapisan i taj Amoros

Puno pričamo o toj generaciji što je i normalno. Ja bih voleo da se desi još neka takva generacija. Da budu još i bolji od nas ako je moguće. Znamo da je teško, ali nadamo se. Lepo je sećati se prošlosti, ali ne treba živeti u prošlosti. Tako i mi iz te generacije. Puno puta se setimo nekih detalja, često pogledamo neke inserte iz tih godine. Ali ne živeti u tome. Crvena zvezda ne treba živeti od ’91. već da i dalje nešto stvara i pokušava. Vidim da je sad na sve boljem i boljem putu. Bio je jedan jako loš period, ali vidimo da se sad sve pokrenulo. Teško da mogu osvojiti Ligu šampiona, ali treba da budu u toj nekoj grupi učesnika. Da se prave pomaci i drži kontinuitet. Jako je to bitno i finansijski da klub živi.

Opušteno s Dikom

Sad, kad gledaš nakon 30 godine, to deluje nemoguće da će neko ponoviti sa Balkana. Ili iz istočnog bloka. Pogotovo u ovim današnjim uslovima u kojima veliki klubovi imaju previše novaca i previše kvaliteta. Ovo danas više nije Juga, ovo su sada dosta slabije lige. Nemaš 25.000.000 ljudi u državi. Puno je više igrača bilo, a uz to do 28 godine nisi mogao vani. Sav kvalitet je ostajao i onda si mogao raditi i stvarati... Iako je to i tad bilo jako teško ostvariti. Ali eto, desilo se. Generacija koja je postala evropski prvak.

Bilo je svugde slavlja. Mislim da je bila sreda i da smo već u nedelju igrali derbi s Partizanom. U prvih 30 minuta je već bilo 3:0 za nas. Onda su smanjili preko Mijata. Ja, Juga i ne znam ko je dao treći... Mislim da je Dejo namestio sva tri. Dva dana smo baš slavili, a onda smo kao nešto počeli da pripremamo za taj derbi.

Prošlo je 30 godina

Ni 30 godina kasnije niko ni o kome nije lošu reč rekao. Jer nema zašto. To je dokaz kakvu smo atmosferu imali. U biti, ja sam i danas dobar sa svima. Ostali smo u nekim kontaktima. Možda se ne čujemo kao ranije, ali to je zato što svako ima svoj život i sve ide tako brzo. Svi smo u nekim poslovima. Ali kad god se vidimo ili čujemo, uvek je to ono isto međusobno poštovanje.

Dres iz finala još nisam oprao, ima i nekih tragova krvi na njemu...

A jebiga... Tako brzo je vreme prolazilo. Ostali smo dobri i slatko se ispričamo svaki put kad se vidimo. Svaki ima svoje porodice, svoj život i ne živiš od prošlosti. Živiš ono šta je – tu je. Pričamo o porodicama. Onda se setimo nekih detalja. Ti si ovo, ti si ono... Ali vreme baš leti. Evo 30 godina je prošlo, a kao da je juče bilo. Kad bih vam ja pričao detaljno jednu od tih 30 godina, verovatno bih pričao danima. Koliko stvari mi se desilo u tih 30 godina, ne može da stane u 20 knjiga. Koliko god da je tih 30 godina brzo prošlo, toliko se desilo baš puno stvari. Koliko su se nama životi promenili... Ma možemo pričati 15 dana.

Dobro je bilo... Jebiga, život ide. Nakon 30 godina kad nas vidiš, svi negde nešto radimo. Dejo je predsednik Saveza dole, Mile je u rumunskom savezu, Dika je uz Piksija, Juga je tu, u Beču, Stošić je u bio u Betisu, Mara je imao neki hotel, Šaban je u Sarajevu na relaciji sa Pogoricom i Atinom... Ne znam šta Darko i Ilija rade? Zamisli, Radinović predaje fizičko. A do finala je sve igrao. Ali to je život. Kladim se da ne znate ko je sve bio na klupi. Daj mi telefon da proguglamo. Moča, Vlada... Ni ja se ne sećam. Mislim da je bio i Rade Tošić. Baš me zanima. Vidi jebote bio i Lukić, a ja mislio da je tad bio u vojsci. Pa kako ih nema više na klupi? Gledaj: Stevanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Ilija, Prosinečki, Siniša, Darko, Dejan i Dragiša... I ušao je samo Vlada. A mislim da su mogle dve izmene tamo. A oni... Olmeta, Amoros, Di Meko... Da, da Erik de Meko levi bek. Boli, Mozer, Žeman, Kazoni, Vodl, Papen, Abedi Pele i Furnije. Taj Furnije je mene čuvao. Vidi Tigana im bio na klupi?!

Piše: Aleksandar GLIGORIĆ