Neko je slagao navijače da je propala Partizanova škola

Tako je zatvoren put momcima iz omladinaca ili čak kadeta crno-belih, te dečacima iz Teleoptika, da stignu do prvog tima i pokažu šta znaju. A znaju. I talentovani su, što su pokazali ne samo protiv Oleksandrije. I grešiće, kao što su grešili protiv Ukrajinaca – svako od navedenih – ali se razvijaju i ako ništa drugo to se dopada publici. Zato smo svedočili da im tapše više od 27.000 navijača tokom revanša drugog kola kvalifikacija za plasman u Ligu konferencije i da oduševe ko zna koliko ljudi koji su ih posmatrali posredstvom televizijskog prenosa. Beše to praznik za oči. Dobila je publika ono što je godinama tražila. Ples Partizanove dece. U četvrtak veče među starterima su bila čak šestorica momaka iz „Zemunela“. Trifunoviću je 21 godina, Roganoviću, Dragojeviću i Ugrešiću po 19, a Simić i Bogdan Kostić imaju po 18.

Suština je da su proizvod Akademije. One čijeg je direktora, Vanju Radinovića, prošle jeseni smenio Ivica Iliev maltene čim se vratio na funkciju sportskog direktora Partizana. One čijeg pomoćnika direktora u liku Gorana Arnauta takođe želeo da pomeri, jer nije bio zadovoljan kako radi. One u kojoj je nekad igrao, a i sad gleda utakmice mlađih kategorija, Marko Jovanović, trener u stručnom štabu prvog tima, spreman da nekim od pomenutih momaka prvi priži ruku, u turbulentom periodu kad je mogao fudbalski da „pogine“. Zajedno sa njima. One za koju je Danko Lazović rekao da joj je potrebno „otvoriti vrata“ prvog tima i stvoriti uslove da talenti pokažu šta znaju.

A videli smo da znaju, samo je bilo neophodno dati im šansu.

Kad smo već kod Jovanovića, on je prvi započeo proces koji sad gledamo. Kad o tome nije bilo reči, kad niko sistemski nije planirao da počne meč sa dečacima iz škole, u delikatnom trenutku kad Partizan čak nije ni imao trenera, nego samo „prelazno rešenje“. Potpuno je nebitno da li su na terenu bili Dimitrije Janković, Zoran Alilović (koji sad ne igraju toliko, ali će igrati uskoro), Matija Stjepanović (u međuvremenu otišao u Portugal) ili Ugrešić i Trifunović koji rastu ovog leta. Poenta je u operedeljenju, zbog čega je nekadašnji kapiten i stekao simpatije, pokazavši da ima petlju da gurne decu na veliku scenu.

Decu kojoj mnogi nisu verovali. Ili nisu znali da postoje. Ili su okretali glavu zbog ličnih odnosa sa ljudima iz škole ili sujete. Niko ovde ne glorifikuje ni Jovanovića, ni Radinovića, ni Arnauta, međutim, možda je trenutak da se zapitamo kako je zbog nepoverenja u potonjeg došlo do toga da ode u Čukarički i sad tamo radi sa talentima. Zato što se kao mantra ponavljalo da je „Partizanova škola propala“, jer ne izbacuje talente.

Neće biti. E, to je preterivanje. Dokaz: Partizan poslednjih sedmica pokušava da vrati momke poput Milana Aleksića, Bogdana Mirčetića ili Matije Popovića, a bili su, takođe, projektovani za prvi tim. Čak i veće domete, na evropskoj sceni. Uostalom, navedeni su (zajedno sa mnogima koji sad prvotimci) vođeni trenerskom rukom Nenada Stojakovića osvojili titulu u Omladinskoj ligi i beležili ohrabrujuće rezultate u UEFA Ligi mladih.

Nemanja Trifunović, Ognjen Ugrešić, Jovan Milošević (©MN Press)

Neko ih nije video. Ili nije želeo da ih vidi. Ili im nije dao šansu.

Onu koju su pre skoro 30 godina imali Saša Ilić, Ivica Iliev, Igor Duljaj, Danko Lazović... I oni su grešili na početku. Prirodno. Samo, kakvi su igrači postali! Za velike klubove, u kojima će neko od sadašnje generacije izvesno završiti. Jer im je napokon dato ono što nisu imali prethodnici – prilika.

A ne samo da se obmanjuje javnost pričama o propasti Partizanove škole. Nije idealna, niti kao nekad, ali nije ni za potcenjivanje. Sad sa Miralemom Sulejmanijem i Nenadom Marinkovićem ima priliku da nastavi trend po kome će za nekoliko godina opet u prvom timu biti šestorica dečaka (možda i više) oblikovanih u „Zemunelu“, jer crno-belima nisu bitna imena, nego opredeljenje.