Pravi Grobari igraju za Partizan

U četvrtak veče blicevi fotoreportera pozicioniranih ispod južne tribine ovekovečili su ekipu kako slavi premijerni gol Jovana Miloševića. Taj detalj je sve što je potrebno da znate o tek formiranom Partizanu.

Prvo, zato što je u pitanju ekipa. Drugo, zato što je čine Grobari. Ko kaže drugačije ne primećuje suštinu procesa koji se možda dešava slučajno, možda mimo plana, možda na energiju više nego na fudbal, ali se – dešava. I dešavaće se.

I to se tako lepo uočilo na nizu detalja. Neki nisu mogli da se vide tokom televizijskog prenosa, neke u gužvi publika nije mogla uživo da uoči, a bilo ih je.

Hajde da budemo pošteni jedni prema drugima. Do pre nekoliko meseci samo su redovni hroničari zbivanja u srpskom fudbalu znali ko su ovi momci. Nebitno jesu li su ponikli u školi, vraćeni iz inostranstva ili su stigli iz drugih superligaških ili klubova iz okruženja. Za oko 80 procenata ljudi od 27.757 gledalaca tokom revanša sa Oleksandrijom bili su anonimusi. Mada, i anonimusi vole klub.

(Star sport)

Reakcija Miloša Krunića posle završenog zagrevanja bila je prvi znak da je Partizan tim za koji igraju pravi Grobari. Momak tihog karaktera o klubu zna sve, od prošlosti do sadašnjost. I zna da je sad samo vojnik koji će na poziv glavnokomandujućeg stati u rov da brani, kao što je učinio u Poljskoj, zbog čega je dobio ovacije sa istočne i južne tribine, dok je prstom pokazivao na grb prišiven na opremu. Stalo mu je.

Svi su videli kako je Jovan Milošević iznudio isključenja u uvodu meča, ali da li je neko primetio reakciju Ognjena Ugrešića kad je sudija pokazao crveni karton štoperu Oleksandrije? Taj izliv emocija je bio jednak proslavi gola u Katovicama. Ma i više od toga, jer u četvrtak je mladi vezista igrao u ambijentu kao nikad pre i emocije su ga nosile. A život bez emocija je ništavilo.

Onda to poziranje za fotografiju godine, ma fotografiju decenije iz Humske. Svi su tu osim opravdano odustnog golmana Marka Miloševića koji nije stigao sa suprotnog kraja terena da bude deo večnosti. U tom kadru presijava se sjaj u očima sa harmonijom svlačionice. Probajte da se setite kad ste prethodno videli nešto slično, nevezano za autora gola ili takmičenje. Da jedni drugima trče u zagrljaj, bez sujete, bez ega. Dečački, iskreno, homogeno.
„Klinci, divota vas je gledati“, čulo se sa istočne tribine u trenucima kad je Partizan poveo 2:0, a svi jurnuli ka klupi da sa rezervistima i trenerima podele radost.

Još upečatljivije: kad je samo Fortuna sprečila Bogdana Kostića i Nemanju Trifunovića da i oni budu strelci videli smo kako im Vanja Dragojević i Ognjen Ugrešić trče u zagrljaj, da im čestitaju na pokušajima i ohrabre pred naredni. Što bi davno rekao Duško Vujošević: „E, tad se pali mašina“.

Sve navedeno nema veze sa rangom takmičenja, još manje kvalitetom protivnika, pa i činjenicom da je skoro ceo meč igrao sa igračem manje, a poslednju trećinu sa dva. Ovo su susreti koji se igraju energično, srcem, na mladost i ljubav prema klubu, koliko god to nekome iracionalno delovalo u 21. veku kad sport posmatramo kao korporativni sistem.

Ovi momci su pravi Grobari. Znaju istoriju Partizana i znaju za šta se bore. Da, greše i tek će grešiti uz posledice kakve sad ne osećaju, međutim, dok traje, što bi rekao Martin Tajler u veličanstveno zanosu kad je Mančester Siti osvojio prvu titulu u Premijer ligi posle senzacionanog preokreta nad Kvins parkom:
„Gledajte, uživajte, jer – kunem vam se – nećete videti ovo opet“.

Ili možda hoće, jer Grobari sad mirne duše koriste krilaticu:
„Jug će me ponovo videti“.

Odatle, takođe, može da se primeti kako igrači stoje u niskom stavu, nalik ragbistima, dok čekaju da ukrajinski golman započne akciju i da se kao predatori zalete na rivala. Odatle je lep pogled i na ćelavog golmana koji svaku odbranu proslavlja kao da je utakmica za trofej, jer kažu i da je on Grobar. Isto koliko Ugrešić i Dragojević, Trifunović i Roganović, Vukotić i Andrej Kostić, kao igrači, te Marko Jovanović, Nemanja Jovšić i Đorđije Ćetković kao treneri u stručnom štabu.

Neki od njih izgledaju kao da su sišli sa tribine, odlučni da brane interese kluba kao da sutra ne postoji. I kao da bi se na tu istu tribinu popeli da pevaju kad se meč završi. U međuvremenu su toliko dobro shvatili šta znači poštovanje onih koji za njih nisu znali (ili za većinu njih), a koje su obradovali, jer su formirali kolonu koja je u kružila terenom i pozdravila svakog gledaoca. Retka privilegija na stadionu.

Možda zato što košarkaški navijači postaju i fudbalski. Makar tokom leta. Koliko god da traje, ona fotografija ostaje za sva vremena, jer su na njoj pravi Grobari.