Neobičan put Stefana Čupića: Kako je prvak Evrope i Kit Ket sa Nepala pokorio Gibraltar

Znači, ostajete na Gibraltaru?

„Trebalo bi da me pozove predsednik kluba u roku od sedam dana, da mi javi da sam dobio boravišnu vizu u Španiji, jer bez nje ne mogu da budem tamo. Ako je dobijem, trebalo bi da se vratim da branim evropske kvalifikacije. Predsednik kluba mi je ranije obećao ako osvojimo prvenstvo da će mi dati ugovor na tri godine, da mogu da dovedem porodicu, da mogu da imam svoj stan, automobil, da ne moram sve da rentiram. Ako uspem sve to da dogovorim, ostao bih tamo bez problema“.

Kažite nam ko sve igra fudbal na Gibraltaru? Ima li iskusnih Španaca koji su igrali Primeru?

„Da, da. Sa mnom u klubu igra Nano. Bio je u Panatinaikosu, Almeriji... Vratio se kući zbog porodice. Pričao mi je da je imao opciju da ide na Kipar, ali mu je ovde lepše. Živi fantatičan život, tu mu je plaža... A, on je neverovatno spreman za te godine. Slim, kao papir, a ima 41 godinu. Kod nas je i Li Kasjaro, legenda Linkolna, ceo život je u klubu, dao je istorijski gol za pobedu protiv Seltika (1:0). On nije baš spreman kao Nano, ima 44 godine, voli da uživa u životu, ali je legenda“.

SA DRESOM PARTIZANA U ŠETNJU PO GIBRALTARU

A, kakav je život na Gibraltaru? Da li se oseća i dalje engleski uticaj? Voze li levom stranom?

„Uticaj se oseća i dalje, ali ne voze levom stranom. Britanske funte se koriste, a sve je skuplje tri puta nego u Španiji. I standard je mnogo veći. Ima mnogo turista koji dolaze sa kruzera, ali i u samom Gibraltaru ima mnogo različitih nacija. Zbog toga namerno stalno nosim dres Partizana, uglavnom Bogdana Bogdanovića, ne bih li naišao na nekog našeg, a tu mislim na sve iz bivše Jugoslavije, s kim bih mogao da se ispričam. Obožavam da šetam, dnevno pređem po 30.000 koraka i tako se jednom desilo da me neko kucne po ramenu i prokomentariše „Lep ti dres“. Tako se upoznam s čovekom iz Niša koji radi kao električar na kruzeru. Desilo mi se i na pasoškoj kontroli na izlasku iz Španije da mi čovek kaže „Partizan de Fuenlabrada“ i tako krenemo u priču o crno-belima, Željku Obradoviću, Real Madridu, Kevinu Panteru... I u mom gradu gde živim igra klub u crno-belim bojama“.

Koji grad i klub su u pitanju?

„Balompedika Linense iz La Linee, igraju u četvrtoj ligi. Tu je i jedan Srbin, Damjan Gojkov, prošao je Zvezdinu školu. Klub koji se bori da ne ispadne u petu ligu ima nov, neverovatan stadion. Kao, recimo, ovaj naš u Loznici. Nisam mogao da verujem kada sam prvi put došao do njega“.

Hajde malo da krenemo unazad. Litvanija, TransInvest klub. Kako vam je tamo bilo?

„Vidite, Litvanija – to je zemlja za mene! Najlepša zemlja. Tamo sam živeo kao... Nekoliko ljudi me zvalo da dođem u TransInvest, bio im je potreban golman za Evropu. Ali, kod njih je fora što svi moraju da prođu probu, tako zahteva predsednik kluba, koji je na Forbsovoj listi 80. najbogatiji čovek u Litvaniji, ima firmu za špediciju, više od sto kamiona. Rekao sam da nema problema, probe se ne plašim, samo da mi obezbede uslove. Ono što mi je bilo upečatljivo, na svakom treningu iza gola mi je sedeo stariji čovek sa belim kačketom. Ništa ne govori, ali sve posmatra. Mislio sam da je to neki stariji trener golmana“.

A, ispostavilo se da je?

„Dolazim na pregovore oko ugovora, kad se on pojavljuje – predsednik kluba! To je čovek koji voli sve da ima pod kontrolom, da zna sve šta se dešava u svakom trenutku, bilo da je u pitanju njegova firma ili klub. I za sve on mora da da zeleno svetlo. Na tom sastanku mi je postavio desetak pitanja, gde sam se frapirao: kako idem na nisku loptu, kako izlazim na centaršut, zašto ovo, zašto ono. Sve sam morao da mu objasnim. Ispostavilo se da je i on bio golman pre 50 godina, kad je bio mlad“.

JOŠ ŽALIM ZA DRUŠTVOM U LITVANIJI

Ipak i pored svih njegovih ulaganja TransInvest je ispao iz lige.

„Kada sam došao, oni su bili osvojači Kupa i zato su igrali Evropu. Predsednik nam je pred početak sezone rekao da je cilj da uđemo među četiri, na šta sam mu odmah odgovorio da to nije realno. Da moraš prve sezone da gledaš da ostaneš u ligi, jer ni ne znaš šta te tu čeka. Na kraju se ispostavilo da sam bio u pravu. Desile su se na kraju neke stvari... Suduva, s kojom smo se borili za opstanak, pobedila je sve ekipe iz vrha! Dva puta Žalgirisa, Panevežis... Odluka je padala u poslednjem kolu i nismo opstali. Jako mi je krivo jer sam imao strašno društvo u Litvaniji. Bio je tu Dušan Marković, koji je sad u IMT-u, Ivan Tatomirović, koji je prestao da igra, Neca Mihajlović i Nikola Petković, koji su još u Žalgirisu. Pet potpuno različitih ljudi, ali smo bili non stop zajedno. Zbog tog društva mi se plače što nisam tamo. I dalje imamo grupu na telefonu gde se čujemo svaki dan. Ni u jednom klubu, ni u jednoj državi mi nije bilo lepo kao u Vilnjusu“.

Niste ostali zato što je klub ispao iz lige?

„Jako su me poštovali, ali su mi otvoreno rekli da u drugoj ligi ne mogu da plaćaju moj ugovor. Bio sam jedan od najbolje ocenjenih golmana lige, ostali smo u odličnim odnosima, sa sportskim direktorom se i dalje čujem, „peckamo“ se na temu Žalgirisa i Partizana u Evroligi“.

Jeste li išli redovno na košarkaške utakmice Žalgirisa? Znamo da ste bili protiv Zvezde, pa su vas navijači crveno-belih ponovo uzeli na zub.

„Nisam baš svaku utakmicu, ali sam često išao, u skladu sa obavezama. Protiv Partizana i Zvezde sam bio, išao sam baš sa Valdemarom, tim sportskim direktorom TransInvesta, jer me čovek prihvatio kao svog. Protiv Zvezde nisam bio u kopu navijača Žalgirisa, bio sam pored, u zeleno-belom duksu. Pa, neću valjda u crveno-belom!? Jednostavno, ja sam navijač Partizana, poštujem Zvezdu, ali ne navijam za nju. Nikada nisam rekao ružnu reč na njen račun, nikoga uvredio, imam mnogo drugara koji navijaju za njih. I njima isto kažem: neko ko navija za Zvezdu, a u Evroligi kao bodri i Partizan, za mene nije nikakav navijač! I obrnuto, naravno. I na toj utakmici Žalgiris – Zvezda sam sve vreme pratio šta Partizan radi. Nisam očekivao da će sve to da izazove takav haos. Nije prijatno zbog porodice, stižu stotine poruka u inboks, pretnje, svašta. Ja sam oguglao još od one utakmice Ararat – Zvezda, ne dotiče me, kakve sam sve pretnje dobijao tada...“

Kad smo se već dotakli te teme, sad sam ove vremenske distance objasnite nam malo detaljnije šta se tu sve dešavalo.

„Evo ovako: ja sam navijač Partizana. Gledao sam derbije u Pioniru, gledao utakmice i kad je bilo 50 ljudi u dvorani protiv Limoža na Svetog Nikolu 2017. i sad kad je u Areni krcato. Igrao se jedan derbi kada je Trinkijeri bio trener, kada su Grobari bili podeljeni, bili su tu i Zabranjeni, Kimijeva grupa... Ja sam to snimao, u jednom momentu oni su počeli neku uvredljivu pesmu na račun Zvezde, što nisam ni registrovao u tom momentu i taj snimak je ostao na profilu. I šta se dalje dešava? Dolazi utakmica Ararat – Crvena zvezda i odjednom kreće tviter da mi „divlja“, iskaču notifikacije „Araratov golma vređa Zvezdu“. Koga ja vređam, niti sam davao izjave, ništa, jedino sam za jedan portal nekoliko meseci ranije rekao da bih voleo da igramo protiv njih u kvalifikacijama, čisto iz sportskih motiva. Imali smo tada dobru ekipu, verovao sam da bismo mogli da ih prođemo. I tih sedam dana pre utakmice mediji su me razapeli. Ja sam tada dao nekoliko intervjua, svaki je bio pomirljive prirode, pričao da je Zvezda dobrodošla u Jerevan, da neće biti nikakvih problema, pošto je tada trajao rat u Karabahu, ali se u glavnom gradu nije osećalo“.

ZBOG ZVEZDE SU MI PRETILI DA ĆE MI POLOMITI KOSTI

Dolazi utakmica, Zvezda prolazi, ali se nije tu sve smirilo?

„Zvezda je vodila 2:0, mi smo dali potom gol, ja se radujem i ispaljujem neku psovku, koja nije ni na čiji račun, ali kamera me snima i ispada kako sam vređao Zvezdu. Da li sam imao ozbiljnijih problema? Evo, sada ću ovo prvi put da kažem: imao sam video poziv, neću da mu kažem od koga, gde je u tom trenutku majka sedela pored mene, a supruga uspavljivala dete i taj mi je poručio mi da će me određeni ljudi sačekati kad sletim na beogradski aerodrom i da će mi polomiti kosti! Sve te silne poruke na društvenim mrežama, pretnje, uvrede nisam uzimao za ozbiljno, ali ovo je bilo prvi put da mi nije bilo svejedno. Nisam se uplašio za sebe, nego nisam želeo da mi porodica gleda neke nemile scene. Porodicu sam ranije poslao za Srbiju, a ja kada sam došao nije bilo nikakvih problema. Nikada mi niko nije dirao, niti sam imao problema sa navijačima Zvezde. Ono gde jesam imao probleme posle toga je što su me tri kluba iz Superlige zvala kada sam se vratio sa Kipra nakon preloma jagodične kosti. Sa jednim sam se bio sve dogovorio, prvi čovek tog kluba mi je rekao da sutra u 12 dođem da potpišem, da smo se sve dogovorili. I sutradan me zove i kaže „moramo da stopiramo tvoj dolazak u klub“. Ista stvar se desila sa druga dva kluba. Baš sam se bio razočarao u fudbal. Kasnije sam otišao u Radnički iz Kragujevca, bio dva meseca, nisam branio“.

I tu ste rešili da završite karijeru?

„Sve je to prošlo, nisam imao klub, hteo sam da prestanem sa fudbalom. Javio sam na konkurs, radio sam Jandeks, počeo sam da vozim po Beogradu. Hteo sam da krenem od nule. Bilo mi je teško, plakao sam u autu, nisam mogao da prebacim u svojoj glavi da sam „do juče“ igrao kvalifikacije za Ligu šampiona, osvajao trofeje u Jermeniji, a sada sam pao tako nisko. Ne u smislu da sam radio nešto loše, nego da moram da krenem od nule, da više ne mogu da se bavim onim što najviše volim, jer sam ja čovek iz fudbala, celog života se time bavim i želim da nastavim i kada završim karijeru. I u tom trenutku mi se pojavljuje - Nepal“.

NEPAL – NEVEROVATNO SIROMAŠTVO I APARTMAN U STAKLU

Još jedna neverovatna stranica u karijeri. Kako je igrati fudbal i živeti u Nepalu?

„Ne znam ni gde idem, ni ništa, znam da to tamo nema veze sa pravim fudbalom, ali hoću da idem, želim još da igram, da vidim koliko mogu. Bio sam najbolji golman tamo u regularnom delu, od osam utakmica na pet sam sačuvao mrežu, ali zbog gol-razlike nismo ušli u plej-of. Najmanje smo primili golova u prvenstvu, ali i najmanje dali. Što se tiče života tamo – neverovatno siromaštvo. Meni su na 20-30 minuta od centra Katmandua obezbedili vrhunski apartman na vrhu jednog brdašceta, pošto je tamo sve tako uzbrdo-nizbrdo. Apartman ogroman, sav u staklu, imao sam svoj mir, slobodu. Ustanem ujutru, odvrnem Partizanove pesme, jer mene to budi, otvorim prozor i gledam zelenilo, šume... Kada sam se vraćao sa treninga, trebalo mi je desetak minuta da se popnem do apartmana, a na pola puta su deca stalno igrala fudbal. Ono, dva kamena su stative, lopta probušena... I kada god sam prolazio tuda, donosio sam im koka-kole i deset kit ket čokoladica. Ta deca su neverovatna zahvalna, uhvate me za noge, za šorts, neće da me puste. I zbog toga su me prozvali – Kit Ket (smeh). Tako kad uradiš nešto, obraduješ nekog, neko dete, to te baš napuni energijom. Mene je sve to neverovatno vratilo u emotivnom smislu, da se ponovo borim za svoju porodicu, svoje dete“.

Niste još na kraju karijere da bismo podvlačili crtu, ali kada ste sa reprezentacijom do 19 godina osvojili Evropsko prvenstvo sigurno ste imali mnogo veće snove kako će vam karijera izgledati.

„Naravno. Jedna od stvari je što nikada nisam imao agenta koji bi me vodio kroz karijeru. Bilo je menadžera koji bi mi pronašli neki klub, ali nisam imao ozbiljnog agenta koji bi bio uz mene sve vreme. Tada posle Evropskog prvenstva je bila priča da potpišem za agenciju u kojoj su Ramadani i Damjanac, ali se nije dogodilo. Možda bi bilo drugačije i da su me klubovi prodali kada su mogli. Kada sam bio u OFK Beogradu znao sam preko Dževada Prekazija da me Galatasaraj hoće, imao sam Malme, bilo je još klubova. Dok sam bio u Voždovcu bilo je pregovora sa Bašakšehirom, ali se agenti koji su doneli tu ponudu nisu dogovorili u poslednjem trenutku, pa je i to propalo. To su momenti kada se sve okrene na jednu ili drugu stranu. Moj poslednji trzaj, kada sam verovao da još mogu da uradim nešto veliko bio je u Araratu“.

Je li ostala žal za većim, boljim?

„Tada sam žalio. Udarite na ego, gledaš tvoje drugare kako vrhunski zarađuju, obezbeđuju svoje porodice. Ok, stekao sam i ja nešto, ali nije dovoljno da ne moraš da radiš više, nego i dalje moraš da se mučiš, da ideš na Gibraltar da igraš... Bilo je tada tog žala, ali više ne. Prebacio sam u svojoj glavi, tu sam gde sam i to je to. Polako ću da počnem da se pripremam i za posao trenera golmana, jer želim da ostanem u fudbalu i kada završim karijeru. Fudbal je moj život, to najbolje znam da radim“.