Od betona FON-a ka Ligi šampiona, desetogodišnja priča kapitena novog prvaka Srbije

Koji sport je najbolji na svetu, stvar je ukusa i afiniteta. Ali, koji je najpopularniji, tu nema dileme. Sa fudbalom ništa ne može da se meri. Fudbaleri su globalno najplaćeniji i najpopularniji sportisti na svetu.

Ipak, iza svih tih velikih karijera i priča stoji ono osnovno – mali fudbal. Sport kojim su se bavile ili se i dalje bave milijarde ljudi širom planete. Odatle sve kreće. Od nevine dečje igre i čiste ljubavi prema lopti. To je srž fudbala. Dovoljna su samo dva kamena, mogu i dve đačke torbe, lopta, dve ekipe i bilo kakav teren. Ispred zgrade, škole, u parkiću, na ulici, plaži, u dvorištu… Gde god. Samo da se tera lopta.

Mali fudbal ostaje igra naroda i običnih ljudi, dečaka, devojčica, veterana, rekreativaca… Čak i profesionalaca koji povremeno vole krišom da ga igraju jer im je uglavnom zabranjeno u klubovima zbog rizika od povreda. Nije veliki broj onih koji na kraju istraju u toj ludačkoj ljubavi prema malom fudbalu i pređu u futsal, što je već zvaničan nivo malog fudbala.

Ima i Srbija svoj futsal i svoje legende ovog sporta. Profesionalni koreni sežu na 80-godine prošlog veka, a moderna istorija najviše pamti generacije Marba i Ekonomca koje su gospodarile magičnom igrom na petoparcu. Poslednjih godina se razvilo novo rivalstvo. Futsaleri beogradskog FON-a i Loznice su odlučivali o prethodne četiri titule državnog šampiona. Nakon dve godine dominacije Lozničana, sinoć je KMF FON Banjica vratio titulu u Beograd.

Maksimalnih pet mečeva je odigrano u finalnoj seriji i svi su bili uzbudljivi. Iako je Loznica prva napravila brejk, “studenti” sa Banjice su preokrenuli i sinoć je posle pobede 3:1 pred oko 1.000 navijača krenulo veliko slavlje. A prvi među jednakima, kapiten Pavle Pešić. Momak koji je tu od “beton lige” i pamti neka druga vremena kada je to bila samo amaterska rekreacija. Igrao je iz čiste ljubavi i strasti prema igri miliona i ne sluteći gde će ga to sve dovesti… Sinoć je dožoveo najlepše momente karijere.

“Ceo život sam u istom klubu. Ovo mi je deseta godina, a posle mene najduži staž ima golman Joksimović kojem je ovo sedma ili osma sezona u klubu. Počeo sam 2014. sa futsalom na FON-u i tada smo se zvali Slodes. Krenuli smo iz druge lige sa tri lopte i pet markera. Bilo je tu par studenata sa FON-a, a ja sam im se priključio sa “mašinca” jer većina njih su mi prijatelji sa kojima se družim privatno. Oni su me ubedili da sa velikog fudbala pređem na mali i krenuo sam čisto kao ispomoć njima jer su im falili igrači. Ušli smo u prvu ligu i od tada smo njen stalni član”, počinje Pavle Pešić priču za Mozzart Sport.

Dakle, igrao si i veliki fudbal?

“To mi je urođeno od malena jer se i otac bavio fudbalom. Lopta je bila glvana i jedina igračka. Kad odrasteš u takvom okruženju, onda je to logičan sled događaja. Kao dete sam trenirao u Partizanu sa generacijom u kojoj su bili Nastasić i Aksentijević, a posle toga sam igrao Srpsku ligu u Sinđeliću i Dobanovcima, Prvu beogradsku u Komgrapu... Tada sam upisao fakultet i shvatio da ne mogu da uskladim oboje. Poklapali su se treninzi i predavanja, pa sam prešao na mali fudbal jer su se treninzi održavali uveče“.

I kako je to izgledalo na početku sa „tri lopte i pet markera“?

„Prve godine smo se skupljali onako amaterski dva do tri puta nedeljno u sportskom centru Rakovica. Trener nam je bio Vladimir Stojković, bilo je još par starijih igrača koji su ranije završili FON i ja jedini sa strane. Ipak, već u prvoj sezoni smo uspeli da uđemo u Prvu ligu Srbije i osnovni cilj nam je bio da ostanemo u njoj. Uspeli smo i od 12 ekipa završili kao šestoplasirani“.

Kako ste najviše osetili razliku u skoku iz druge u prvu ligu, gde su već bile neke ozbiljne face?

„Ekonomac je godinama bio u samom vrhu evropskog futsala, jedne godine čak i nadomak fajnal-fora, ozbiljno se ulagalo u klub, dovodili su strance... Tu smo se prvi put susreli sa tim profesionalizmom u ovom sportu. Ozbiljni igrači koji su se isključivo bavili futsalom i živeli od njega. Na terenu i van njega pravi profesionalci. U tom trenutku smo skapirali gde smo mi, a gde su oni. Iako je nama delovalo da smo osvojili ceo svet kad smo ušli u prvu ligu, vrlo brzo smo dobili taj šamar od njih i shvatili da još mnogo, mnogo vremena, rada i truda mora da se uloži da bi se nešto postiglo“.

Ekonomac je tih godina bio nedodirljiv ali svakoj eri dođe kraj... FON je svoju priču tek počinjao.

„Kasnije se naša prva ekipa rasformirala i došli su neki novi momci koji su se bavili futsalom na profesionalnom nivou. Prvo zvučnije pojačanje nam je bio moj sadašnji saigrač Strahinja Petrov. To su već bile prve naznake da će i naš klub da krene u smeru profesionalizma“.

Kako ste uspevali da uskladite fakultet i mali fudbal?

„Mnogo mojih saigrača iz te generacije su se opredelili za fakultete, i ja sam završio faks, ali me je ljubav prema sportu izgurala da paralelno teram oboje. Nekad mi je malo što dan traje samo 24 sata. Evo sad jurim s posla, malo devojka, malo porodica, prijatelji...

Gde radiš?

„Mašinski inženjer u firmi koja se bavi protivpožartsvom“.

A ostali momci?

„Posvetili su se poslovima, bacili fokus na te stvari i vremenom je jedan po jedan odlazio. Ali, i dan danas nas prate, čujemo se posle utakmica, razmenjujemo utiske...“

Gde je bio most koji ste prešli između amaterskog FON-a u tim koji će boriti za trofeje?

„Mnogo je uticalo tržište, odnosno kvalitet lige. Ekonomac je vremenom oslabio i nije bio više na tom nivou. Dolazili su manje kvalitetni igrači od onih protiv kojih sam prvi put igrao. Taj momenat je osetio naš predsednik Aleksandar Đoković koji je tu od prvog dana do danas. Počeo je malo više da ulaže, da se angažuje i da proba da osvoji titulu. Prekretnica je bila korona godina 2020. jer su se tada u Srbiju vratili neki naši reprezentativci iz inostranstva poput Marka Pršića ili Marka Radovanovića. U tom trenutku se FON profilisao uz Novi Pazar kao glavni kandidat za titulu“.

I došla je prva titula 2021. godine.

„Igrali smo finalnu seriju sa Pazarcima u pet mečeva i bilo je baš uzbudljivo. Prethodno smo ih pobedili i u finalu Kupa u Vršcu. Baš je bio ljut rivalitet. Dole kod njih je uvek vruće na terenu i na tribinama, ali ja volim da igram u takvom ambijentu. Ima specijalnu draž i zato smatram Pazarce našim najvećim rivalima“.

Kako su organizacija i finansiranje kluba napredovali?

„Nikada nisam bio nešto mnogo upućen kako klub funkcioniše sa finansijske strane. Predsednik Đoković bi vam to bolje objasnio. Prve opipljivije pare sam mogao da osetim te 2021. kada smo osvojili duplu krunu. Do tada je to sve bilo na nekoj dobrovoljnoj i amaterskoj bazi. Otprilike je klub na početku pokrivao troškove putovanja i takmičenja, ali sada smo napravili iskorak i može se reći da imamo platu od ovog što radimo“.

Kako je izgledalo prvo iskustvo u Evropi kada ste izašli kao predstavnik Srbije u kvalifikacije za Ligu šampiona?

„Naš predstavnik tada nije bio povlašćen i krenuli smo od prve runde. Igrali smo u Podgorici, pobedili sva tri protivnika i kvalifikovali se u glavnu rundu. Iskreno, očekivali smo da dobijemo domaćinstvo kako bi malo pomogli u popularizaciji futsala u Srbiji ali je žrebom izglasano da budemo gosti u hrvatskom Omišu. Pored nas i domaćeg Olmisijuma su učestvovali još Leo i Linc, a mi smo zavšili kao treći“.

Kada uporediš popularnost futsala u Hrvatskoj i kod nas, kako ti to deluje?

„Nije to velika razlika u kvalitetu igrača ali u svemu ostalom jeste. Olmisijum ima svoj kompleks za treniranje, halu za treninge, svoj hotel, svoj šop... To je tamo na mnogo višem nivou nego kod nas i mnogo je popularniji futsal kao sport nego ovde. Mislim da im je i liga jača, da mnogo više ljudi prati utakmice i da imaju i prenose na televiziji... Veći nivo sa te marketinške strane“.

Prošlog leta ste se fuzionisali sa Banjicom. Zašto?

„Zato što su predsednici dva kluba našli zajednički interes, a bilo je lakše i da se cela priča finansira. Glavni razlog je bio da se kvalitet futsala u Beogradu koncentriše na jedno mesto, da se stavi na čvršće noge i da prestonica ima jednu ekipu koja će je predstavljati na pravi način“.

Dobili ste i veću navijačku bazu.

„FON kao FON nije imao armiju navijača, da to tako nazovem. Na tribinama su uglavnom bili članovi naših porodica i prijatelji. Ali fuzionisanjem sa Banjicom smo osetili i tu drugu stranu sporta kada ti dođe navijač kojeg ne znaš i prilazi ti, čestita, bodri te... Imali smo juče decu koja su nam tražila dres, autogram, fotografiju... Bavim se sportom od sedme godine i juče sam prvi put u životu osetio tu lepu stranu sporta, da te neko tako poštuje i da mu je drago zbog tvog uspeha. Zato moram da se zahvalim navijačima jer su nam bukvalno bili šesti igrač u finalnoj seriji. Isto je bilo i u Loznici gde smo imali veći broj naših navijača, a svaka čast i njihovim navijačima. Hvala što su bili fer i korektni. Svi odreda. Od igrača do navijača“.

Da li su ti tada navirala neka sećanja na one „tri lopte i pet markera“?

„Samo ti prođe fleš kroz glavu i setiš se svih onih stvari sa početka. Jednom prilikom sam pravio spisak ljudi sa kojim sam igrao i za ovih 10 godina je to preko 100 igrača. Jedna od najlepših stvari koje mi je ovaj sport podario je baš taj širok krug ljudi i iskrenih prijateljstava za ceo život“.

Šta dalje?

„Iskreno, davnih dana sam odlučio da ću ostati u Beogradu iako sam imao ponuda iz Srbije i inostranstva. Lojalnost mi je bitna stvar u životu. Ovde sam počeo i želim da ostanem ovde celu karijeru. Ali, polako i mene stižu godine, sve češće se povređujem, a naporno je i usklađivanje sa poslovnim obavezama... Idem korak po korak i dan po dan“.

Igraš li turnire?

„Prošle godine imali smo ekipu koja je celo leto igrala zajedno i mogu da se pohvalim da smo odigrali preko desetak turnira i na samo jednom od njih nismo osvojili prvo mesto. Turniri su bitna stvar i sa te neke finansijske strane, zaradi se neki dinar ali druženje i sama igra su ipak najbitniji u celoj priči“.

Kada uporediš vremena kada si odrastao i sada, kako ti ovo deluje što se tiče malog fudbala?

„Često prođem sa mlađim bratom kroz kraj u kojem živim i bacim pogled ka školskom dvorištu... Nema danas onoga što je bilo kad smo bili deca. Četiri kamena, lopta i udri pet na pet fudbal po ceo dan. Kad te mama zove, dođeš kući da jedeš i odmah trčiš da se vratiš na teren. Nadam se da će se vratiti ta vremena kada su deca više bila napolju nego za kompjuterima i telefonima“.

Gde se bolje nauči fudbal? Ispred zgrade ili u ovim modernim školicama fudbala? 

„Zavisi, to je individualno. Nekom treba trener da ga uči, a neko je jednostavno talentovan i ide mu samo od sebe. Ja sam više voleo da se se igram s drugarima ispred zgrade iako sam paralelno i trenirao. Taj fudbal ispred zgrade je bio fanatizam do koske“, kaže na kraju priče kapiten šampiona Srbije u futsalu Pavle Pešić.

Fudbal je bio, jeste i biće sport broj jedan na svetu. Ali bez malog fudbala i tih ’pet na pet’ ispred zgrade ili škole, ni ovaj moderni i glamurozni fudbal ne bi bio to što jeste. Real Madrid, Leo Mesi, Mančester Siti, Kilijan Embape, Argentina, Brazil, Francuska i svi ostali velikani na raznim tronovima svetskog fudbala stoje na temeljima u koje su ugrađeni milijarde onih poput Pavla Pešića, FON Banjice i drugih običnih fudbalskih priča koje se pišu iz čiste ljubavi prema trčanju za loptom.