Od ega sazdan, od ega prevaren

Ali to je klopka u koju poslovično upadaju fudbalske legende jupiterovskog ega. Taj pokretač bolesne ljubavi prema (ličnoj) pobedi i iskonske mržnje prema neuspehu ih je gradio, čeličio, upisao u fudbalsku mitologiju, a onda bumerangovski oduzeo dostojanstvo za silazak sa trona. Ego ih je ubedio da je tron zauvek njihov.

I jeste reprezentacija Portugalije, kada se 2006. godine povukao Figo, postala Ronaldova, isto kao i Luisova sedmica. I bila je Ronaldova, nema u tome ničega spornog. Ali od njegove svetlosti i aure, ostala je samo Ronaldova i ničija više.

💥💥💥💥💥

MOZZART RELAX pravi dobitni tiket – Dva gola do 15. minuta ili tri gola do 40. minuta, i tip 4+ je odmah prošao

💥💥💥💥💥

I tu dolazimo do jednog od najvećih paradoksa, ultimativne ironije Ronaldove reprezentativne karijere. Čovek sa 234 nastupa i 146 golova za državni tim, čovek koji je davao gol za reprezentaciju na svakih 127 minuta, koji je 23 godine pisao istoriju kompletnog svetskog reprezentativnog fudbala, nije bio na terenu kada je njegov tim 2016. godine osvojio Euro. Povredio se u 25. minutu i morao da napusti teren. Kao da je život hteo da ga nauči šta znači biti deo kolektiva. Te zvezdane noći u Sen Deniju, Ronaldo se uživeo u ulogu. Radio je jedino što mu je preostalo da postane osvajač i sa reprezentacijom. Period do kraja meča i produžetaka proveo je na prstima, bodrio saigrače, ulivao energiju, okupljao na pauzama, kapitenski tražio da izdrže... Strelcu čuvenog gola Ederu usadio u glavu da će rešiti finale, što se na kraju i dogodilo. Ali životnu lekciju je relativno brzo zaboravio... Ili je prestala da mu bude važna čim se vratio na teren.

Zaboravio ju je i na Mundijalu u Kataru i letos na Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama. Jasno je da je timska igra Portugalije u jednom trenutku postala talac Ronaldove veličine, talac čoveka koji odavno nije najbolji fudbaler na svetu.

A onda je došao jesenji prozor Lige nacija i videli smo kako stoje stvari. "Ili ću biti neprikosnoveni prvi izbor, ili neću udostojiti reprezentaciju svog prisustva." Ronaldo nije ovo izgovorio, već pretočio u delo.

Odabrao je da ode bez veličanstvenog oproštaja. Uskratio naciji koja ga preko dve decenije gleda kao Boga, da mu se zahvali kako dolikuje.

Da, jeste bio i ostao sebičan, ne shvatajući da reprezentacija nije produžetak njegovog ličnog brenda. On jeste promenio način na koji ostatak planete doživljava Portugaliju i jeste promenio vizuru Portugalaca u pogledu na sopstveni državni tim. Ali je isto tako, kao najveći simbol portugalskog fudbala postao prepreka njegovim novim simbolima. I nećemo tvrditi da je na terenu išta radio (zlo)namerno da... Jednostavno, njegova pojava, aura, velilčina, strahopoštovanje, umeli su da sputaju, zalede, parališu saigrače.

Kapiten nije osetio trenutak kada treba predati traku, kada je vreme da štafeta ode u ruke jednog Bruna, Vitinje ili nekog trećeg. Nije napravio balans između ambicije i njenog "želim da pobedim i u danu kada nisam najvažniji", sujete koja je vrištala "ako nisam najvažniji, onda sistem ne valja" i mudrosti koja je šaputala "Možda više nisam ono što sam bio, ali pronaći ću način da doprinesem".

A načina da učinite ekipu boljom nije puko prisustvo na terenu od prvog do poslednjeg sudijskog zvižduka. Videlo su one zvezdane noći u predgrađu Pariza.

I da na stranu stavimo sve obećano i (ne)ispunjeno, sve može i ne mora biti, svaku glasinu i sve one istine i laži koje još nisu i možda neće doći do javnosti. Ronaldo je svoj izbor napravio, kao i uvek slušajući ego.

A da li bi Ronaldo bio Ronaldo da kroz čitavu karijeru nije verovao tom egu i bespogovorno slušao isti? Da li bi ga danas pamtili kao robota čudesne radne etike, kao monstruma koji je sve izgradio zadivljujućom samokontrolom i disciplinom, kao jednog od najboljih igrača i kako sam kaže "najboljeg golgetera svih vremena"?