Od ekipe bez identiteta do najizraženijeg karaktera u Srbiji

(Od dopisnika Mozzart Sporta iz Novog Sada)

Više puta prošle sezone je konstatovano ovoj Vojvodine nije potreban trener, već psiholog. Česta „samoubistva“ na Karađorđu, primljeni golovi u sudijskoj nadoknadi i odsustvo kontinuiteta, bili su odrazi kolektiva satkanog od kvalitetnih pojedinaca, ali bez zajedništva, identiteta i karaktera. Lale su pod vođstvom Božidara Bandovića, doduše, igrale fudbal lep za oko, odigrali na Johan Krojf areni verovatno i najbolju evropsku utakmicu još od Sampdorije, ali i tada je Stara dama štucala. Poput krave koja daje mnogo mleka, pa ga jednim udarcem prospe iznova je razočaravala pristalice.

Kroz klub su, u bukvalnom smislu, prodefilovali Nemanja Krtolica i Nenad Lalatović, ali su se problemi ponavljali. Nije bilo kraja Vošinim oscilacijama. Onda je na kormilo stigao Miroslav Tanjga, ne baš na opšte oduševljenje javnosti. Ni iskusni sportski radnik nije uspeo do kraja da ispravi Vošinu karakternu krivu, pa je usledio košmarni finiš sezone na stadionu JNA, gde je Vojvodina porazom od  Partizan ostala bez Evrope. Sećamo se i skidanja dresova igračima od strane najvatrenijih pristalica Stare dame posle tog poraza u Humskoj, kao i intervjua kapitena Lala, Slobodana Medojevića, za Mozzart Sport, u kojem je jedan od najponosnijih Vošinih vojnika otvoreno priznao da ovoj ekipi manjka karaktera.

Tanjga je od starta trenerskog mandata zauzeo pomalo očinski pristup sa igračima. Redovno je ponavljao da sa njima radi prvenstveno na mentalitetu i poput „pokvarene ploče“, na konferencijama za medije uporno slao poruku da moraju da počnu da veruju – u sopstvene sposobnosti, u saigrača, u ovaj tim. Neki su se tim izjavama podsmevali, drugi su ga nipodaštavali, aludirajući na činjenicu da mu je ovo prvi angažman na mestu šefa struke, a da je pritom zakoračio u sedmu deceniju života. Utisak je da su svi olako zanemarili njegov period proveden na mestu pomoćnika, pa i glavnog trenera u Italiji, gde je zajedno sa kumom Sinišom Mihajlovićem vodio ekipe u Seriji A. Nekoliko sezona u Kalču očigledno su bile dovoljne da Tanjga stekne ne samo trenersko, već pre svega psihološko iskustvo potrebno da potpuno preobrazi ovaj tim Vojvodine. Pronašao je nit, ubedio momke da veruju – i ove sezone gledamo rezultat takvog pristupa.

Od marta prošle godine, kada je Miroslav Tanjga seo na klupu Novosađana, do danas je Voša evoluirala od ekipe bez jasnog identiteta u tim sa najizraženijim karakterom u ligi. U kolektiv koji nikada ne odustaje, koji je u subotu veče izvojevao četvrti preokret u sezoni – drugi put nakon zaostatka od dva gola. U tim koji je prošle jeseni dva puta savladao Crvenu zvezdu, i kod kuće i u gostima, i koji je prekinuo čitav spektar negativnih nizova koji su godinama pratili Staru damu.

A tek je polovina februara.

Ono najbolje i(li) najvažnije, tek sledi. Umesto strepnje i iščekivanja novog kiksa, navijači Vojvodine konačno imaju razlog da veruju da njihova Stara dama može da nastavi u istom ritmu, barem do plej-ofa. Na “Karađorđu” ponovo provejava optimizam, pa i najveći pesimisti, posle partije poput one na Banovom brdu (3:2), počinju da veruju. Vojvodina je konačno pronašla identitet i izrasla u tim koji nikada ne odustaje, koji je tu da prekine lošu tradiciju i pomrsi svima račune.