Imate 23, svet i Evropu pod nogama. Titule i kupove sa klubom za koji navijate od malena i zvanje Zlatni dečko. Ne može još mnogo toga da poželi, ali treba da bude zahvalan. I jeste. Jer, da bi Pedri bio to što je danas, neki su morali da poture leđa i da se žrtvuju.

Tačno se zna i ko: majka, otac, stric i brat. Svi oni, svako na svoj način. Deda je posebna priča i ono što pomislite da je dvogled kada Pedri slavi gol… Ne, nije, to su naočari čoveka koji je unuka zarazio Barselonom i koji je trčao preko celog stadiona na Tenerifama kada je Real Madrid izgubio, kako bi prijateljima to natrljao na nos.

Kakvo mu je bilo detinjstvo, kako je odrastao u podrumu pića i kako je lipsao kada je samo jedno veče morao da pomaže u šanku, te kako je bilo na probi u Real Madridu i prvih dana sa Leom Mesijem u Barseloni, prisetio se Pedri za The Players‘ Tribune. Otvorio je dušu, kao i mnogi pre njega…

***

Nijedan fudbalski navijač nikada nije bio luđi od mog dede, kunem vam se.

Znam da će svako ko ovo čita u Španiji prevrnuti očima i reći: „Ma ne, ne, moj stric je najluđi“. Ali, kažem vam, da ste imali priliku da upoznate mog dedu, razumeli biste.

Vodio je Taska Fernando, najbolji klub navijača Barselone na Kanarskim ostrvima. Bio je to starinski tapas restoran sa drvenim plafonom, drvenim stolicama, drvenim šankom – sve je bilo od drveta. Slike naše porodice bile su na zidovima (naše prave porodice i igrača Barse, naravno).

Odrastao sam trčeći između stolova. Moja baba nije mogla da podnese mene i mog brata kako igramo finale Svetskog prvenstva, dok je ona pokušavala da nosi hranu ljudima, pa bi nas uvek slala dole u „VIP sobu“. To je bio mali podrum ispod restorana gde su držali vino i gajbe. Tamo sam proveo veliki deo detinjstva, udarajući loptu o zid. Imao sam zapravo sedam godina kada smo osvojili Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi. To su savršene godine da postaneš opsednut, zar ne? Pre nego što sam naučio da vežem pertle, moji snovi su već bili zacrtani:

Osvojiti Svetsko prvenstvo sa Španijom.

Osvojiti Ligu šampiona sa Barselonom.

Jednostavno.

(©Reuters)

Bili smo bliži Sahari nego Kamp Nouu, ali navijati za drugi klub bilo je nemoguće. Moj deda se pobrinuo za to. Ako biste spomenuli Real Madrid pred njim, rekao bi vam: „Ne, umreću, a nikada neću kročiti u taj grad“.

To nije bila šala. Jednog vikenda je sa drugarima otišao da gleda Barsu na Kamp Nouu. U povratku su imali kratko presedanje u Madridu. Kada je avion sleteo, svi su uzeli svoje torbe i izašli. Osim mog dede. On je samo sedeo na svom mestu, ne pomerajući se.

Posle 10 minuta, prišla mu je stjuardesa i rekla: „Gospodine, jeste li dobro? Morate sada napustiti avion“.

On je rekao: „Nipošto. To donosi lošu sreću za kuléa (navijača Barse). Vodite me na Tenerife“.

Pokušala je da ga ubedi, ali on se nije pomerao.

Rekao je: „U redu, a šta ako mi donesete kolica? Onda se ne računa, zar ne?“

I znate šta? Stvarno su ga odgurali do izlaza (barem tako tvrdi).

Bio je pravi lik. Uvek bi išao na utakmice Tenerifa kad god bi Real Madrid gostovao, samo da bi navijao protiv njih. Naravno, bio je tamo i poslednjeg dana sezone 1992. Svaki navijač Barse zna šta se dogodilo na Tenerifima '92. Nisam se ni rodio, ali sam tu priču čuo 100 puta od oca.

MOZZART RELAX: Tiket ti odmah postaje dobitan!

Bila je to poslednja utakmica sezone i Madrid je samo morao da pobedi Tenerife da bi uzeo titulu. Barsa je bila druga. Moj deda je otišao na utakmicu sa kravatom Barselone i svim rekvizitima. U prvom poluvremenu Real Madrid je poveo sa 2:0.

To je bio najgori dan u njegovom životu.

Neki od njegovih drugara iz kraja bili su madridisti, i mogao je da ih vidi u sektoru Real Madrida na drugom kraju stadiona kako skaču i slave. Znao je da će posle toga upasti u Taska Fernando. Nikada mu ne bi dali mira.

A onda se dogodilo čudo – 2:1.

U redu. Vamos – 2:2!

O moj Bože. Vamos, vamos, vamos!!!

3:2 za Tenerife!!!

Moja porodica kaže da je, kada se pištaljka poslednji put čula, moj 60-godišnji deda ustao sa svog mesta i pretrčao ceo stadion da nađe svoje drugare. Mislim da nije tako trčao 30 godina.

Bio je to jedan od najboljih dana u njegovom životu.

(©Reuters)

Preminuo je dok sam bio veoma mlad, mnogo pre nego što je mogao da vidi šta sam postao. Ali, priče su i dalje tu. I dalje imamo njegovu Barsinu kravatu i njegov restoran. A najvažnija stvar koju nam je preneo bila je strast prema fudbalu. Kao porodica, mi zaista živimo i dišemo fudbal. Zanimljivo je, jer smo na Kanarskim ostrvima veoma opušteni u svemu drugom što radimo. Kanarski igrač ima određen ritam na terenu. Imamo način da se zabavljamo i ne osećamo pritisak. Radimo šta god nam padne na pamet. Mislim da zato odavde dolazi toliko kreativnih igrača.

Sećam se da me je otac vodio na trening rano ujutru nakon što bi radio u restoranu celu noć. I uvek bi morao da stane na benzinskoj pumpi po kafu uz put.

Ja bih uvek pridikovao:

„Ćale, zakasnićemo. Ne možemo danas da stajemo“.

A on bi rekao, na svoj kanarski način…

„Opusti se, dobri igrači uvek kasne“.

„Nisam ja Ronaldinjo! Trener će se naljutiti“.

„Dobro smo. Kuliraj“.

On ima sjajnu perspektivu o životu. Bio je stvarno dobar golman kad je bio mlad, ali je morao da odustane od svog sna kada je moj deda preminuo, kako bi mogao da vodi restoran. Moj tata i moj stric su bili jedini konobari, sve dok moj brat nije dovoljno porastao, pa su i njega regrutovali.

Mene zapravo nikada nisu terali da radim. Videli su nešto posebno u meni i uvek mi je bilo dozvoljeno da idem napolje da igram fudbal posle škole.

Osim jednog dana! Jednog čuvenog dana!

Mislim da sam imao 13 godina. Bio je gradski festival, a moj stric je inače stendap komičar. Za mene je on Pepe. Ali, za publiku, on se transformiše u Don Hosea. Ne mogu čak ni da vam ispričam nijednu šalu, jer je sve to kanarski humor i, osim ako niste sa mog ostrva, ne bi vam bilo smešno. Ali, morao je da ide da nastupa tokom festivala, pa me je tata pozvao da pomognem kada je gužva postala velika. Rekao sam: „Naravno, nema problema. Koliko to može biti teško? Ja sam fudbaler“.

(©Reuters)

Pa… Trčanje sa loptom se mnogo razlikuje od stajanja iza šanka.

O moj Bože.

Bio sam iza šanka i sipao pića. To je bio moj posao. Tata bi dotrčao i dovikivao mi porudžbine.

„U redu, daj mi dve Koka-kole, Fantu i tri piva“.

Dve Koka-kole, Fanta…

Pre nego što bih uspeo da sipam Koka-kolu u čaše sa ledom i slamčicama, on bi se već vraćao.

„U redu, daj mi dve čaše vina, Fantu i tri Koka-kole. Požuri“.

Glava mi se vrtela. Noge su me bolele.

Rekao sam: „Ćale, kad je pauza?“

On je rekao: „Pauza? Kakva pauza? Ovo nije fudbal“.

Na kraju večeri, sve me je bolelo.

Tata je rekao: „I, kako ti se svidelo?“

Rekao sam: „Iskreno? Imam toliko poštovanja prema tebi i Pepeu. Slomljen sam“.

Moja karijera u Taska Fernando bila je završena posle jedne noći, hvala Bogu. Uložio sam sve u fudbal. Nekoliko meseci kasnije, igrao sam za svoj lokalni tim kada je moj otac počeo da dobija pozive od većih klubova. Počelo je sa Deportivom, a onda je na kraju pozvao i Real Madrid da pita da li želim da dođem na probu u njihovu akademiju. Moja porodica nije znala kako da se nosi sa tim, jer smo bili normalni ljudi. Nismo imali iskustva sa agentima niti bilo čim sličnim. Sećam se da me je nekoliko prijatelja pitalo: „Real Madrid? Da li stvarno ideš? To je ludo“.

Ja sam samo igrao u parku sa njima, znate? Nije delovalo stvarno.

Rekao sam: „Naravno. Moram da pokušam“.

Nekoliko ljudi iz komšiluka je zapravo pozvalo Barselonu da vidi da li su zainteresovani za mene. Ali, istina je da u to vreme nisam bio na njihovom radaru.

Sećam se da su se neki šalili: „Da ti je deda živ… O moj Bože“.

(©Reuters)

Tata me je odveo u Madrid, i kada sam stigao u akademiju, sva ostala deca su već bila smeštena u rezidenciji i imala su časove celo jutro. Ja sam bio nekako sam u hotelu ceo dan, bez ičega da radim osim da buljim u telefon do treninga. To nije bilo dobro za moj mentalni stav.

Posle nedelju dana, poslali su me kući. Jednostavno nije bilo suđeno.

Da budem iskren, to me je prizemljilo. Nije lepo vratiti se kući i videti prijatelje dok svi znaju da nisi uspeo. Ali, nikada neću zaboraviti da su svi kod kuće pružali toliki oslonac, a najbolji deo je što su u mom gradu svi komičari. Svi su se nekako smejali tome.

„Ne brini, tvoj deda nikada ne bi dozvolio da se to dogodi. Bio je tamo gore i pričao sa onim gore. Bog je učinio da padne sneg u Madridu tog dana!“

U to vreme nisam mogao ni da pretpostavim, ali sve se dogodilo s razlogom. Još sam bio samo dete, znate? Trebalo mi je vremena da sazrim. Na kraju sam se pridružio akademiji Las Palmasa, bliže kući, a čak je i to bilo malo ludo. Imao sam 15 ili 16 godina i prvi put sam živeo sam. Sećam se odlaska u prodavnicu sa saigračima – izlazili bismo sa svim osim sa pravom hranom. Bili bismo srećni ako bismo stigli kući i u torbi našli jedno obično pileće belo meso.

Onda bismo išli da ga ispržimo u tiganju (gledajući na Jutjubu kako se to radi).

„Pedri, zaboravili smo ulje“.

„Ulje?“

„Da, moramo da ga spremimo na ulju! Zar nisi odrastao u restoranu???“

Zvao bih mamu…

„Mama, kako da spremim piletinu bez ulja?“

Nismo imali čak ni so. Bilo je smešno. Ali, tako učiš da odrasteš.

Sve što smo radili bilo je da idemo na treninge i igramo Fifu. Nikada neću zaboraviti kada sam ušao u prvi tim i dobio svoju prvu FUT karticu. Imao sam ukupnu ocenu 72, i svi su se smejali slici koju su koristili. Izgledao sam kao da imam 10 godina. Ali, to je bio najbolji dan u mom životu.

Sećam se da su me prijatelji kod kuće pitali: „Brate, kad igraš Fifu, da li koristiš sebe?“

Rekao sam: „Ne, isuviše sam loš! Ostajem na klupi. Ubacim se na nekih pet minuta pred kraj“.

Posle jedne godine u Las Palmasu, moj tata je počeo da dobija pozive. On i mama su to krili od mene sve dok praktično nisu morali da mi kažu. Pokušavali su da me zaštite.

Sećam se da me je jednog dana tata pozvao i rekao: „Nekoliko timova je zainteresovano za tebe. Moraš da odlučiš da li želiš da ideš ili da ostaneš“.

(©Reuters)

Rekao sam: „U redu… Reci mi koji su timovi“.

„Pa, da li želiš da završimo ovo brzo? Jer, mislim da kad ti kažem jedno ime, nećeš želeti da čuješ ostala“.

„Reci mi“.

„Barsa“.

„Šta?“

„Barsa. Stvarno“.

„U redu, to je to. Idemo“.

Očigledno, za celu moju porodicu to su bile suze za suzama. Moja tri najbolja prijatelja su bili prvi kojima sam rekao: Fran, Ruben i Dani. Reagovali su onako kako samo Kanarci mogu da reaguju.

Dani bi mi rekao: „Ali, ne razumem. Kako Barsa može da te pozove? Nisi toliko dobar. Igram sa tobom svaki dan! Dobar si, ali daj! Igraćeš sa Busketsom?! Pretpostavljam da ćeš biti zamena? Ovo je ludo, brate“.

„Ne znam. Možda će me poslati nazad na pozajmicu“.

„Čoveče, moraš da uspeš. Možemo da živimo zajedno i biće kao u seriji. Ja želim da budem Džoni Drama“.

„Ti si definitivno Kornjača, brate“.

Sećam se da je moj brat doleteo u Barselonu sa mnom i morali smo da uzmemo taksi do treninga, jer nijedan od nas nije imao vozačku dozvolu. Bilo je vreme kovida, pa si morao da se pojaviš već obučen. Tako da sam ja na zadnjem sedištu običnog taksija, u svojoj kompletnoj opremi za trening Barse, vozim se ka sportskom centru „Đoan Gamper“.

Izašli smo i prišao sam kućici za obezbeđenje u stilu: „Ola, ja sam Pedri. Došao sam na trening“.

Čuvar mi je mahnuo da prođem, a ja nisam imao pojma kuda da idem. Kada sam otvorio vrata igračke zone, pogodite koga sam prvog video? Doslovno, prva osoba.

To je Leo.

(©Reuters)

Stoji ispred mene, zaista.

Ostao sam praktično bez teksta. Pokušao sam da se predstavim. Ne znam šta sam rekao.

On se samo nasmejao i rekao mi da se opustim i uđem u svlačionicu.

Smešno je jer sam došao u isto vreme kad i Trinkao, i prvih nekoliko dana bismo samo ostajali u teretani posle treninga, jer nas je bilo sramota da uđemo u svlačionicu sa svim tim legendama – Busketsom, Pikeom, Đordijem, Leom. Samo smo stajali okolo pretvarajući se da se istežemo u nedogled. Nikada nisam bio savitljiviji. Samo sam radio trbušnjake, ponovo vezivao patike, sedeo tamo i pričao o tome šta se desilo na treningu tog dana, nekako u čudu što uopšte možemo da budemo tu.

„Čoveče, Busi nikada ne gubi loptu. To je ludo“.

Konačno, Leo je prošao pored nas jednog dana i sigurno je shvatio šta se dešava.

Rekao je: „Hej, šta radite vas dvojica ovde? Dođite unutra da kulirate sa nama“.

Leo nas je uveo u svlačionicu i pokazao nam gde da sednemo. Bili smo kao dva šteneta.

„Ovde? Mogu ovde da sednem?“

Zauvek ću mu biti zahvalan na tome. Leo i Đordi su probili led i učinili da se osećamo tako prijatno. Ali, nisam bio siguran da li će mi dozvoliti da ostanem ili će me poslati nazad na pozajmicu. Da budem iskren, na treningu sam se osećao potpuno kao kod kuće. U vežbama poseda, lopta se kretala munjevitom brzinom. Ali, stvar je u tome što, kada igraš sa genijalcima, lopta ti je uvek tačno pred nogama, sa savršenim tempom. Oni sve olakšavaju.

Osećao sam da mi ide stvarno dobro, ali to je Barsa. Pogledaš tim i pomisliš: „Mogu li se ja zaista uklopiti?“

Onda me je jednog dana Kuman pozvao u svoju kancelariju. Rekao mi je da ostajem i da mogu da igram na krilu ili u veznom redu. Pokušao sam da budem tako uzdržan i profesionalan. Rukovao sam se sa njim, a onda se sećam da sam se okrenuo i izašao iz njegove kancelarije sa najvećim osmehom na licu.

Otišao sam nazad u stan, pozvao roditelje i lepo smo se isplakali.

To za nas nije bilo bilo koji veliki klub. To je Barsa. To je u krvi naše porodice.

(©Reuters)

Tata me je podsetio na obećanje koje sam mu dao kad sam bio dete. Znate, uvek sam bio malo rasejan. Kada bismo išli na trening, uvek bih zaboravio kopačke, kostobrane ili nešto drugo kod kuće. Već sam sanjao o utakmici. Ponekad je morao da se vozi skroz nazad do kuće da uzme nešto. Zato se šalio sa mnom: „Hej, moraš da uspeš kao fudbaler da bih mogao da ti budem lični asistent. Pratiću te okolo i brinuti da imaš štucne. Onda više neću morati da konobarišem i moći ćemo zajedno da letimo po svetu“.

To je bio naš dogovor.

Kada sam saznao da ostajem, rekao sam: „Ćale, moraćeš da se pobrineš da zapamtim svoje Barsine štucne, a? Ne smemo da ih zaboravimo u Ligi šampiona“.

Za nas je svaki dan od tada bio neverovatan.

Kada sam bio samo malo dete u „VIP sobi“, pretvarao sam se da sam dao gol na Kamp Nouu. Sada to radim u stvarnom životu. Znate šta je kul? Kada ste dete, u glavi gradite sliku kako će to izgledati, sa zidom od ljudi koji se diže sve do neba. U vašoj mašti, publika zapravo nema lice, znate? To je samo kao neka zamućena slika. Ali, u stvarnom životu, kada date gol i počnete da trčite ka korner zastavici, zapravo možete pogledati u tribine i videti izraze lica kuléa – pravih ljudi koji skaču i vidite koliko im to znači.

Kao da vidim sopstvenu porodicu kako gleda u mene. Te „lude“.

Prvih nekoliko puta kada sam dao gol posle kovida, kada se publika vratila, nisam znao šta da radim sa rukama. Dok sam bio u Las Palmasu, porodica me je uvek ismevala jer sam isplazio jezik kada bih dao gol. Nisam ni znao da to radim. Bilo je nesvesno. Pa sam pomislio: „U redu, ne možeš da plaziš jezik na Kamp Nouu. Deda bi te ubio“.

Zato bih samo otrčao do korner zastavice sa raširenim rukama. Nisam znao šta da radim. Znate ono kada date gol u Fifi i možete da uradite proslavu, ali ne znate šta da izaberete? To sam bio ja. Kada bih stigao do korner zastavice, sve o čemu sam razmišljao bilo je: „Hajde, neka dođe neko da me zagrli da ne izgledam smešno, jer ne znam šta drugo da radim!“

Kada sam se vratio kući na pauzu, sedeo sam sa porodicom i oni su rekli, onako kako samo Kanarci to mogu da kažu: „Stvarno ti treba bolja proslava. Izgledaš smešno“.

Rekao sam: „Šta da radim sa rukama? Nikada ne znam šta da radim“.

Tada su nam slike na zidovima dale inspiraciju. U Taska Fernandu se nalaze sve te stare slike na prednjem zidu. Moja mama u kuhinji u kuvarskoj kecelji, pravi najbolji solomiljo (biftek). Moj stric radi stendap, drži mikrofon. Moj tata se osmehuje od uva do uva, podiže trofej Lige šampiona. Moj deda je tamo, smeši se u svom odelu sa Barsinom kravatom, i nosi najkul naočare koje ste ikada videli – tonirane, starinske, kao filmska zvezda. Tako da kada vidite da dam gol, to nisu dvogledi. Zapravo stavljam dedine naočare.

(©Reuters)

Odmah sam posvetio proslavu svom ocu, za sve što je uradio za mene. To je takođe moj način da odam počast celoj porodici.

To je moj način da im kažem: „Hej, možete li da verujete dokle smo stigli?“

Znate… Moj tata uvek kaže da bi, da je moj deda živ i da me vidi kako igram za Barsu, verovatno doživeo srčani udar.

„Zamisli samo. Živeo bi ovde sa tobom. Zapitkivao bi za svakog pojedinačnog igrača. Kakav je Lamin? Kakav je Frenki? Nikada ga se ne bi rešio!“

Čoveče, voleo bih… Voleo bih…

Mislim da bi bilo izvan njegovih najluđih snova da pomisli da će njegov unuk jednog dana biti osvajač Svetskog prvenstva. Smešno je, koliko god da se u našoj porodici šalimo o ovom ili onom klubu, kad god se okupimo kao reprezentacija, to je nešto tako posebno. U Španiji nas fudbal čini potpuno ludim. Zaista jeste tako. Ali nas takođe spaja. Mogli ste to da vidite celog leta, način na koji su tim i zemlja bili ujedinjeni.

Svaki igrač je uradio šta god se od njega tražilo da bismo pobedili, i pokazali smo svetu karakter španskog fudbala.

Osećaj je nadrealan dok ovo izgovaram, ali mi smo svetski šampioni.

To što sam mogao da izvedem svog oca na teren posle finala i izvodim penale dok je on na golu… Ne, to nije nešto što mogu da opišem rečima.

Žrtvovao je svoj san da bi održao porodični posao u životu. Radio je toliko naporno da bih ja mogao da izađem napolje i budem samo dete, igrajući fudbal ceo dan, slobodan.

Sada može da kaže: „Moj sin je osvojio Svetsko prvenstvo“.

(©Reuters)

Šta vam još može dati ovaj osećaj, osim fudbala?

Nikada neću zaboraviti paradu u Madridu, gledajući zemlju kako stoji zajedno u moru crvene boje… Dva miliona ljudi, svi ujedinjeni, imaju najbolji dan u svojim životima.

To je emocija koja se ne može kupiti novcem.

Kunem vam se, čak bi i moj deda prekršio svoje pravilo i došao u Madrid da slavi sa nama tog dana.

Verovatno je gore u raju upravo sada, priča o fudbalu ceo dan sa svojim drugarima. Gomila starih likova sedi sa čašama vina…

„Hej, misliš li da možemo ovo da ponovimo za četiri godine?“

„Imamo najbolji vezni red na svetu!“

„Ko će nas zaustaviti?“

Deda, hvala ti što si mi u krv usadio ovu ljubav prema fudbalu. Možda nisi ovde, ali si i dalje deo moje ekipe.

komentari

Najnovije vesti

Komentari na vest

Odrastanje u podrumu i rad za šankom: Kad će pauza? Nije ti ovo fudbal… I nije dvogled, to su dedine naočare

Uživo

Fudbal

Tenis

Kosarka

Najava mečeva