Ognjenović pričao Špancima: Del Boske poznaje fudbal kao niko drugi; dobrom treneru su potrebni vrhunski igrači

Ako su ga u nekom trenutku i zaboravili, Perica Ognjenović je sa svojim Rudarom učinio da njegovo ime ponovo postane interesantno španskim medijima. Razlog sada već dobro poznat. Nekadašnji fudbaler Reala je u timu iz Prijedora oformio malu špansku koloniju sa kojom pokušava da izbori opstanak u bosanskohercegovačkoj Premijer ligi.

Pa iako ne mogu da budu garancija uspeha, iskustva iz igračkih dana sa velikim fudbalskim umovima mogla bi da mu pomognu u tome i pride ga oblikuje trenerski. Mada kako i sam kaže u intervjuu za Marku, nikada nije pokušavao da kopira ničiji stil već želi da razvije sopsvenu fudbalsku filozofiju.

Interesantan projekat u Prijedoru bio je povom da madridski list da kontaktira Ognjenovića mada se nekadašnji centarfor Crvene zvezde u razgovoru za pomenuti medij dotakao brojnih tema. Aktuelna je pak Rudar, koji nakon neočekivanog plasmana u elitni rang na pogon španskih fudbalera pokušava da održi glavu iznad vode.
“Da, zovu nas mala Španija u našoj ligi. Vrlo sam srećan sa svim tim ljudima. Svi smo mi novi u ovome, ja prvi. Igrači su postepeno pristizali i veoma smo uzbuđeni zbog svega“, počeo je Ognjenović intervju za Marku.

Prvi je pristigao Roberto Koral, isprva kao fudbaler, ali pošto se povredio odlučio je da se uključi u rad kluba i namami još nekoliko sunarodnika u Prijedor.
“On mi je pomogao sa ostalima. Rekao mi je za njih, predložio ih, pogledali smo nekoliko video snimaka… I onda su njegovi sunarodnici počeli da dolaze u Bosnu. Abel Paskval, Fernan Fereiro, Andres Mohedano, Horhe Bolivar, Alvaro Ronkal, Đordan Gutjeres, Senen Kotehoso, koji nam je posebno pomogao oko medicinskog aspekta. Divna osoba, ključ za razvoj ovog projekta“.

Mnogi od pomenutih fudbalera pohvalno su govorili o Ognjenoviću kao treneru, ističući kako je pred njim svetla budućnost, čak i na međunarodnom nivou.
“Trudim se da radim svoj posao najbolje što mogu. Imam svoj plan, znam gde želim da idem i kako da stignem tamo. Trudim se da dam sve od sebe profesionalno, ali dobar trener mora da ima vrhunske igrače. Sve to ide ruku pod ruku. Morate da znate kako da izaberete. Na kraju krajeva, postoji mnogo neopipljivih faktora koje treba uzeti u obzir prilikom izgradnje tima. Gledali smo mnogo snimaka igrača i na kraju smo potpisali one koji odgovaraju našim finansijskim mogućnostima. Ne smemo da zaboravimo našu realnost. Očigledno nismo mogli da dovedemo sve koje smo želeli, ali igrači koje imamo su savršeni za moj stil“.

Koji je to stil?
“Pristup je zasnovan na lopti. Brza igra, maksimalno iskorišćavanje naših veština. Nikad ne zanemarujemo taktičko pozicioniranje. Otprilike kombinacija svega toga. Naš sistem je 4-3-3, koji nam omogućava da budemo ofanzivni, brzi i dinamični“.

Na čijim postulatima si gradio filozofiju, od koga si učio?
“Počeo sam u mlađim kategorijama Crvene zvezde. Onda je došla Srbija U19, Zvijezda 09, Metalist. I Dalje sam tu. Imao sam sreće jer sam radio sa nekim fantastičnim trenerima, vrlo iskusnim. Dosta sam i putovao kako bih proučavao različite sisteme igre. Nikada nisam pokušavao da kopiram ništa. Moj cilj je jednostavno bio da razvijem sopstvenu fudbalsku filozofiju, koja se još uvek razvija“.

Na velikoj sceni si blesnuo nastupajući za Crvenu zvezdu. Bio je to sjajan tim…
“Naravno, igrao sam od 1994. do 1998. Oni su već osvojili Kup evropskih šampiona sa Prosinečkim ranije. Mislim da smo igrali vrlo dobar fudbal. Bili su tu Kovačević, Stanković, Rambo Petković, ja…. Bio je tu i Zoran Njeguš, koji je igrao za Atletiko. Dobar tim… Trenirao me je Ljubomir Petrović, trener koji je osvojio Ligu šampiona. Nije bio jedini, ali je bio najvažniji za mene“.

A Miljan Miljanić? Spekulisalo se da te on predložio madridskom klubu.. Vodio je reprezentaciju Jugoslavije, takođe i Real tokom sedamdesetih godina prošlog veka, kasnije i Valensiju.
“Kasnije je postao i predsednik Fudbalskog saveza Srbije. Zapravo, nije me on otkrio kao što ljudi misle, ali da, imao sam sreće da ga imam u svom okruženju dok sam igrao za reprezentaciju. Govorimo o čoveku koji je mnogo verovao u mene. Ne znam da li je on kontaktirao Real Madrid da im predloži da me potpišu. Znam d su me zvali kada sam igrao za Crvenu zvezdu. Došao sam posle nekih vrlo dobrih nastupa u evropskim takmičenjima protiv velikih klubova, Barselone i još nekoliko… Igrao sam dobro i za reprezentaciju u tom periodu, san mi se ostvario“.

U Real si stigao na insistiranje tadašnjeg predsednika Lorenca Sanza, tvog najvećeg ‘fana‘, možda i jedinog. Bilo je upravo zbog toga tada kontrovezi oko tvog dolaska u Španiju.
“Da, bio je on. Bio je predsednik. Moj prvi kontakt sa Realom bio je direktno sa njim. Bio sam mlad, ostvarenje sna. Zamislite, Real Madrid vas zove!“

Međutim, san nije predugo trajao. Posle tri godine, svega 22 nastupa i jednog jedinog gola napustio si Real. Zapravo su tvoj period u Madridu obeležile učestale povrede.
“Igrao sam četiri ili pet sezona bez povreda. Sve je postalo čim sam stigao u Real Madrid. To me je rastužilo, ali takav je život fudbalera. Ništa se ne može učiniti povodom toga“.

Da li je pritisak imao negativan uticaj?
“Ne znam. Ko zna? Moram da kažem da nisam mnogo razmišljao o tome. Ono što je sigurno jeste da sam imao manjih problema sa leđima. Još od vremena provedenog u Crvenoj zvezdi, gde takođe mislim da nisam dobio odgovarajuć tretman. I onda je postajalo sve gore svake naredne godine. Mislim da je frenetični tempo u Real Madridu sve ubrzao. Došao je trenutak kada je moje telo reklo da je dosta“.

Tokom kratkog perioda u Realu sarađivao si sa trojicom trenera – Gusom Hidinkom, Džonom Tošakom i Visenteom del Boskeom.
“Najviše sam igrao pod Del Boskeom. Postigao sam i gol protiv Saragose u Kupu. Imam samo reči hvale za tako velikog trenera. Spektakularna osoba, zauvek ću ga pamtiti. Poznaje fudbal kao niko drugi. Dao mi je šansu da demonstriram kvalitet u Real Madridu. Ono što ga izdvaja jesu njegova humanost, osetljivost, odlučnost i karakter… Uvek je pazio na emocionalno stanje svojih igrača“.

Kakvo je bilo iskustvo sa ostalom dvojicom?
“Povredio sam se u jednom od prvih treninga sa Holanđaninom. Onda je došao Džon, koji je voleo igrače bliže njegovom stilu. I onda kad sam se oporavio od povrede on me nije razmatrao. Imao je više vere u nove igrače koje je doveo. Ipak, malo sam igrao. To mi je mnogo pomoglo kasnije sa Del Boskeom. Mislio je da mogu da doprinesem. Sećam se tog vremena kao sna. Bernabeu, moj gol i navijači… Osećam se privilegovano zbog toga“.

Taj Realov tim bio je zastrašujuć – Raul, Fernando Rendondo, Roberto Karlos, Roberto Karlos. Trebalo je ukrotiti njihov ego...
“Nije to lako, ali su bili odlični momci. Iz ličnog iskustva rekao bih da je lakše raditi kad je nivo visok. Da bi se to postigli, potreban je ne samo fudbalski kvalitet već mnogo više. Takođe je potrebna velika kontrola sopstvenog ega, bez sumnje“

Real je za to vreme platio mnogo novca za tebe, ali nisi uspeo da opravdaš uloženo. Kako si se borio sa kritikama?
“Ako dostignete taj nivo morate to da prihvatite. Mediji su radili svoje, ali i ja sam radio svoje. Samo sam radio, bez prestanka. Nisam obraćao pažnju na to šta se dešava napolju, i iako nije lako, mislim da sam se uvek dobro nosio sa tim. Morate da prihvatite stvarnost, da je prevaziđete“, zaključio je Ognjenović.