.png.webp)
N. Rakanović
S. VelimirovićKroz pesak Lorensa od Arabije i skrivene beduinske karavane: Stiže vojska isklesana u steni Petre
Vreme čitanja: 11min | pon. 15.06.26. | 08:23
Ako ste ikada videli jedno od sedam novih svetskih čuda, znate da je Jordan mesto koje nije stvorila lagodnost; o učešću Vitezova na Mundijalu za Mozzart Sport govorio Miljan Radović
Kada te pustinja opkoli sa svih strana, a istorija ti nametne da budeš tampon zona između tuđih ratova i carstava, tvoj jedini izbor je da postaneš tvrđi od kamena na kom si rođen. To najbolje opisuje sudbinu hašemitske kraljevine na Bliskom istoku. Vekovima su kroz pesak Jordana prolazile vojske, trgovci i osvajači, gledajući na ovu teritoriju kao na prolaznu stanicu, ne shvatajući da se u tim surovim, crvenim kanjonima Vadi Ruma krije narod koji ne priznaje superiornost modernog sveta. Na predstojeće Svetsko prvenstvo stiže fudbalska reprezentacija koja je decenijama učila kako da taj pustinjski prkos i ulogu večitog, neprimetnog autsajdera pretvori u svoje najjače oružje.
Ako ste ikada videli jedno od sedam novih svetskih čuda, mitsku Petru, grad isklesan u steni, znate da to nije mesto koje je stvorila lagodnost. To je spomenik ljudskoj tvrdoglavosti, dokaz da u najnegostoljubivijem okruženju može da se izgradi nešto monumentalno. Upravo iz takvog mentalnog sklopa dolazi fudbalska reprezentacija Jordana, popularna "Al-Našama“ (Plemeniti/Hrabri). Momci koji su godinama tavorili u senci bogatih zalivskih komšija i fudbalskih giganata Azije, napravili su najneverovatniji i najčistiji sportski juriš u istoriji bliskoistočnog fudbala.
Izabrane vesti
Od monumentalne Petre, preko pustinjske tišine Vadi Ruma, gde je Lorens od Arabije pisao svoje stranice istorije (tamo je sniman čuveni film sa Omarom Šarifom i Piterom O'Tulom), pa do Planine Nebo s koje je, prema predanju, Mojsije ugledao Obećanu zemlju, Jordan je bio destinacija hodočašća, istorije i tišine. Reka Jordan, mesto hrišćanskog krštenja, rimske ruševine u Džerašu, krstaški dvorci u Karaku i Šobaku i najniža tačka planete - Mrtvo more, sve su to simboli jednog naroda koji je postajao deo večnosti bez potrebe da bude glasan. A sada, toj tihoj veličini pridružio se i urlik sa tribina i fudbal kao novo čudo Jordana.
©AFP (Petra je najpoznatije mesto u Jordanu)Kroz pakao azijskih kvalifikacija, u julu prošle godine, istorijskom pobedom nad Omanom usred Muskata, prvi put u svojoj istoriji obezbedili su vizu za planetarni šampionat. Na Mundijalu u SAD-u, Meksiku i Kanadi, Jordan stiže u paklenu Grupu J gde ih čekaju aktuelni šampion sveta Argentina, ranjeni afrički lav Alžir i čvrsta Austrija. Ali "Al Našama“ ne dolazi u Severnu Ameriku da bi se divila svetlima velelepnih stadiona ili sakupljala autograme Lionela Mesija. Oni dolaze kao vojska izrasla iz peska, spremna da pogine za svaki pedalj terena. Jordan je smešten u grupu J sa Argentinom, Austrijom i Alžirom. O kvalitetima ove mistične azijske selekcije, za Mozzart Sport pričao je Miljan Radović, čovek koji je do skora radio u jordanskom fudbalu u ekipi Al Ramte.
"U Jordanu sve kontroliše princ. Oni su kraljevska država. Zaposlili su dosta ljudi koji su iz struke i sve je dobro organizovano. Selektor im je Marokanac i nekih velikih odstupanja u igri nema. Uglavnom je to formacija 3-4-3 ili 5-4-1. Dosta su ga osporavali, na početku nije imao dobre rezultate, ali je FS rešio da mu veruje do kraja. Ono što je specifično za Jordan, imaju pet ili šest igrača iz domaće lige. Dva kluba su prilično finansijski moćna, a to su Husein i Fejzali. Malo koja reprezentacija može da se podiči da je napravila tako nešto, da u reprezentaciji ima dosta igrača iz domaćeg takmičenja“, rekao je Radović.
3,50 - KVOTA DA JORDAN PROLAZI GRUPNU FAZU
Kada se u fudbalskom svetu spomene Jordan, najranija asocijacija za sve starije i pedantnije ljubitelje azijskog fudbala jeste 2004. godina i njihov debitantski nastup na Azijskom kupu u Kini. Pod vođstvom legende egipatskog sporta, Mahmuda Al Goharija, Jordan je tada iznenadio kontinent, stigavši do četvrtfinala gde su eliminisani od Japana tek nakon jedne od najkontroverznijih penal-serija u istoriji, kada je sudija usred izvođenja dozvolio Japancima da promene stranu zbog lošeg terena. Taj turnir ostao je urezan u kolektivno pamćenje nacije kao dokaz da se pod zastavom sa belom sedmokrakom zvezdom krije vanserijski ratnički gen.
"Mnogo jak karakter imaju i kad su u reprezentaciji, kao da su neki drugi ljudi. Neverovatno je koliko su motivisani, ako uđu u dobar ritam – to je borbenost do granice fanatizma i to mnogo volim kod njih. Obratite pažnju kad budu igrali na Mundijalu, videćete vojsku koja hoće da ide do kraja. Retko kad igraju u drugim formacijama, navikli su na pet pozadi“.
©Reuters (reprezentativci Jordana)Za razliku od većine drugih debitanata koji na Svetsko prvenstvo stižu zahvaljujući ludačkoj sreći ili pukom proširenju formata, Jordan na ovaj turnir donosi zastrašujući zamajac koji je pokrenut početkom 2024. godine. Tada su na Azijskom kupu u Kataru srušili sve prognoze, ponizili favorizovanu Južnu Koreju u polufinalu i stigli do samog finala na stadionu Lusail. Iako su tamo poraženi od domaćina nakon čak tri sumnjiva penala, ta generacija je shvatila da više nikome u Aziji ne mora da polaže račune niti da se sklanja sa puta. Dve godine kasnije, u Ameriku dolaze bez ikakvog kompleksa niže vrednosti, svesni da predstavljaju zemlju koja je preživela ekonomske krize, pritisak miliona izbeglica iz okolnih ratnih zona i večito potcenjivanje fudbalskog sveta. Ovo je tim koji ne igra za ugovore i slavu, već za dostojanstvo naroda koji je predugo gledao kako drugi slave, dok su oni čekali u redu pred vratima istorije.
1,30 - KVOTA DA JORDAN NEĆE PROĆI GRUPNU FAZU
Da bi se razumeo fudbalski i ljudski nerv Jordana, mora se razumeti njegova mapa i položaj u najužarenijem regionu planete. Dok su u proteklim decenijama svuda oko njih gorele granice, od iračkih ravnica na istoku, preko sirijskih ruševina na severu, pa sve do večnog plamena i patnje u Palestini na zapadu, Jordan je ostao zaleđen u ulozi nemog svedoka i večitog utočišta. Glavni grad Aman nije građen kao blještava metropola od stakla i nafte poput Dubaija ili Dohe, to je gigantski, prašnjavi lavirint od sivog krečnjaka, podignut na sedam istorijskih brda, koji je primio u sebe milione duša koje su bežale od rata. U takvom okruženju, pojam nacionalnog identiteta nije se gradio kroz raskoš, već kroz čisti opstanak i prilagođavanje. Fudbal je u Jordanu dugo bio u drugom planu, luksuz za koji se nije imalo vremena, sve dok ulični trgovci, sinovi izbeglica i beduinski potomci nisu shvatili da je zeleni pravougaonik jedino mesto na Bliskom istoku gde su svi potpuno jednaki i gde niko ne može da vam postavi granicu.
©Reuters (Selektor Jordana Džamal Selami)Taj unutrašnji, skriveni život Jordana najjače pulsira u istočnom delu Amana, u prenaseljenim i siromašnim četvrtima kao što je Al Vahdat. Iznad tog uličnog haosa stoji tiha, ali čelična ruka kraljevske dinastije Hašemita. Za razliku od drugih arapskih monarha koji fudbal koriste kao skupu igračku za pranje međunarodnog ugleda, jordanska kraljevska porodica, na čelu sa kraljem Abdulahom II i princem Alijem bin Al Huseinom (dugogodišnjim predsednikom saveza), fudbal je posmatrala kao strateški štit za očuvanje nacionalnog jedinstva. Ipak, uprkos fanatizmu koji poseduju kad treba predstavljati svoju domovinu, Jordan ima neke ozbiljne mane.
"Nemaju u krvi taj profesionalizam kao što ga imamo mi. Recimo, nikad nisu tačni kad je u pitanju dolazak na trening, stalno kasne. Taktički nisu loše obučeni, ali to nije dovoljno, često ne mogu da shvate zašto moraju da se pomere pet metara levo ili desno. Dosta su opušteni, nemaju adekvatnu disciplinu, meni se dešavalo da mi dvojica igrača redovno kasne po 20 minuta na trening. Pritom, bilo šta organizovati u ranim jutarnjim časovima je umelo da bude muka, jer oni svi kasno ležu, nekad čak po celu noć ne spavaju. Tu sam morao malo da se prilagodim njihovom načinu života, uspeo sam da ih dovedem u red i napravili smo dobre rezultate".
Istorija pamti trenutke kada kralj lično, bez pompe, telohranitelja i upaljenih televizijskih kamera, dolazi na treninge reprezentacije na starom stadionu "Kralj Abdulah", sedeći na klupi sa igračima i deleći sa njima skromne obroke. Ta hašemitska tišina stvorila je specifičan pakt između krune i naroda kroz sport, dres reprezentacije postao je svetinja koja se ne prlja unutrašnjim podelama, a igrači su dobili status modernih beduinskih vitezova koji u svet nose poruku o dostojanstvu nepokorene kraljevine.
10,00 - KVOTA DA ĆE JORDAN BITI TIM SA NAJMANJE DATIH GOLOVA NA SVETSKOM PRVENSTVU
Ipak, taj dugi put do velike scene imao je teške momente. Godine 2013. Jordan je bio na samo jedan korak od istorijskog plasmana na Mundijal u Brazilu, stigavši do interkontinentalnog baraža. Međutim, sudar sa surovom realnošću svetskog fudbala bio je bolan do suza. Moćni Urugvaj, predvođen Luisom Suarezom i Edinsonom Kavanijem, protutnjao je kroz Aman i slavio 5:0. Ta jesen 2013. ostala je kao najteža knedla u grlu jordanskog sporta, trenutak kada je narod shvatio koliko je zapravo surov jaz između azijskog entuzijazma i elitne svetske fudbalske klase. Godinama nakon toga, Jordan je tavorio na marginama, mučeći se sa besparicom, promenama selektora i hroničnim nedostatkom infrastrukture, dok su domaći klubovi jedva preživljavali u amaterskim uslovima. Ali ta bolna noć protiv Urugvaja nije ubila njihov duh, ona je ostala urezana u zidove Amana kao opomena i dug koji ova nova generacija može da naplati na američkom tlu.
©Reuters (Musa Al Tamari - daleko najbolji igrač Jordana)Zalivski susedi iz Saudijske Arabije i Katara trošili su stotine miliona na evropske megazvezde, a paralelno je Fudbalski savez Jordana godinama kuburio sa hroničnim nedostatkom novca, sponzora i elementarne infrastrukture. Domaća liga je preživljavala na infuziji, a klubovi poput Al Fejsalija i Al Vahdata često su ulazili u sezone sa blokiranim računima, gde igrači mesecima nisu primali plate, igrajući na ivici čistog amaterizma. Čak je i istorijski plasman u finale Azijskog kupa početkom 2024. godine bio plod čistog čuda i individualnog fanatizma, a ne sistemskog ulaganja. Kada je marokanski stručnjak Husein Amuta napustio klupu nakon tog istorijskog srebra, javnost je ponovo zapala u paranoju da će se sistem urušiti pod teretom besparice. Ali spas je stigao u liku još jednog stranca, marokanskog trenera Džamala Selamija, koji je uspeo da konsoliduje redove i kroz surove azijske kvalifikacije iskuje istorijsku vizu za Ameriku.
Međutim, pred sam polazak preko Atlantika, Jordan je doživeo najteži mogući sportski udarac koji je rasplakao Aman. Čovek koji je svojim golovima srušio Južnu Koreju i postao heroj nacije, napadač Jazan Al Naimat doživeo je stravičnu povredu ligamenta kolena koja ga je eliminisala sa spiska za Svetsko prvenstvo. Gubitak tako efikasnog napadača (70 utakmica i 26 golova za reprezentaciju) slomio bi i mnogo veće reprezentacije, ali pustinjski mentalitet ne priznaje kukanje nad sudbinom. Selami je preko noći morao da transformišu ekipu, prebacujući sav teret istorije na pleća momka koji je već navikao da nosi čitavu kraljevinu - Muse Al Tamarija.
Momak iz siromašnih uličnih predgrađa Amana, koga navijači s pravom zovu arapski Mesi, prošao je put od kiparskog APOEL-a, preko Monpeljea pa sve do Rena. Al Tamari na ovom prvenstvu ne igra samo za sebe, on igra kao jedini istinski poznati igrač ove nacije, čovek čija levica ima moć da jednim potezom sruši rivale u francuskoj Ligi 1, ali i ozbiljne selekcije. Kada na njegovu genijalnost dodate brzonogog Odeha Al Fakurija iz egipatskog Piramidsa, mladog i neustrašivog Ibrahima Sabru koji je krčio put kroz Lokomotivu iz Zagreba, i ratnika Alija Olvana, dobijate napadački arsenal koji se možda ne razmeće glamurom, ali je vrlo pristojan za azijske uslove. Sredinu terena čvrsto drži Nor Al Ravabdeh, dok defanzivom komanduje Jazan Al Arab, koji je spreman da telom blokira svaki udarac. Ono što je specifično, veliki broj igrača iz sadašnjeg tima dolazi iz drugih arapskih zemalja kao što su Saudijska Arabija, Katar, čak i Irak.
"Veliku ulogu igra jezik, oni gde god da odu u arapski svet, ne moraju mnogo da uče jezik. Drugo, oni u tim arapskim državama imaju velike plate. Odgovorno tvrdim da u Jordanu ima talentovanih momaka koji bi u Evropi i te kako imali šta da pokažu, ali prosto, biraju sigurnost. Pre će da odu u Iran, Irak, Katar ili Saudijsku Arabiju. Ima i do toga što su im te sredine mentalitetom bliže nego evropske. Musa Al Tamari je jedan od retkih igrača koji su se domogli Evrope. Igra u Renu i on je prva zvezda reprezentacije. Tu je i momak koji igra za Radžu iz Kazabalnke - Šarara. On je krilo, bio je kod mene u Al Ramti i to je došao na savet selektora koji je video da mi igramo isti sistem kao on u reprezentaciji“.
©Reuters (Navijači Jordana)U Sjedinjene Američke Države, Kanadu i Meksiko, Jordan ne stiže da bi bio egzotični dekor bliskoistočnog novca niti da bi se njegovi igrači divili stadionima na kojima igraju svetske zvezde. Oni na svojim leđima nose nade jedne specifične, tihe kraljevine od 11.000.000 ljudi. Od ove generacije se traži da u sudarima sa Argentinom, Austrijom i Alžirom pokažu onaj isti, hladnokrvni beduinski mir koji vekovima opstaje na bliskoistočnoj vetrometini.
Fudbaleri Jordana su proizvod tog jedinstvenog nasledstva, momci koji su rasli na vrelom amanskom asfaltu, delili hleb sa izbeglicama iz svih okolnih ratova i preživeli klupsku besparicu da bi na kraju stigli na najvišu svetsku pozornicu. Oni na Mundijal dolaze kao tihi vitezovi pustinje, ekipa koja ne troši reči na velika obećanja, već čeka svoj trenutak u senci. Stižu na američko tlo kao najtvrđi i karakterno najponosniji tim Azije.
"Oni nisu imali za cilj da odu na Svetsko prvenstvo, potajno su se nadali, ali nije to bilo nešto što je bilo pod obavezno. Biće im mnogo teško, imali su neke prijateljske utakmice protiv Rusije, izgledali su dobro, ali mislim da nemaju šansi da prođu. U njihovoj grupi su najslabiji. Možda jedino protiv Alžira mogu da se nadaju da uzmu taj prvi istorijski bod. Ko zna, svega i svačega smo se nagledali u fudbalu“, istakao je Radović.
Jordan ide na Mundijal i to više nije san. Od naroda koji je kroz vekove koračao po kamenu i pesku, kroz doline Moava i uz obale reke što nosi isto ime kao njihova zemlja, Jordan je postao deo najvažnijeg sportskog događaja na planeti. Kao što su beduinski karavani nekada nosili miris tamjana kroz Sinaj, tako će sada njihovi fudbaleri nositi boje nacije u SAD, Meksiku i Kanadi. Finansijski siromašan, ali ponosit narod, ponovo će hodati ispod svetske svetlosti, ovoga puta ne u potrazi za obećanom zemljom, već da bi pokazali svetu da su je sami izgradili, na travi, znoju i tihoj veri da ništa nije nedostižno.
GRUPA J
Prvo kolo