Opasna i pogubna iluzija elitnih klubova: Ko cicijaši na crti, propašće na najvećoj sceni

Ako bismo ogolili dešavanja na terenu, sinoćnu derbi utakmicu prvog kola Lige šampiona između Reala i Intera prelomio je trenutak iz 23. minuta kada je golman Intera Đozep Martines neshvatljivo pokušao da predribla Federika Valverdea u sopstvenom petercu i poklonio gol domaćinu. Uzalud je Martines u drugom poluvremenu činio čuda, branio zicere i vadio loptu iz mreže nakon udarca Džuda Belingema sa četiri metra. Kada se podvuče crta, razliku na semaforu napravila je njegova kardinalna greška. Sa druge strane, Tibo Kurtoa je takođe imao pune ruke posla, skidao je opasne udarce Interovih napadača, ali je meč završio sa "čistim" kontom kada su u pitanju greške. To je ta tanka, a opet džinovska linija razdvajanja u modernom fudbalu: vrhunski klub jednostavno ne može bez elitnog golmana. Inter se sada suočava sa ovim problemom, Juventus je prošle sezone prošao kroz sličan proces tranzicije sa Mikeleom di Gregoriom (golman sa trećim najslabijim procentom odbranjenih šuteva u okvir gola u Seriji A prošle sezone), a istorija nas uči da su zbog ovog fenomena manje opevani postali neki elitni timovi poput Vengerovog Arsenala iz perioda kada je prvi golman bio Manuel Almunija ili Klopovog Liverpula iz doba Lorisa Karijusa.

Opasna je i često pogubna iluzija elitnih klubova da se na golmanskoj poziciji može kalkulisati ili uštedeti. Istorija nas uči da se eksperimenti na duže staze uglavnom završe neslavno kada elite evropskog fudbala odluče da u sezonu uđu sa "zakrpama" ili nedokazanim rešenjima. Upravo to je uradio Inter. Nakon odlaska prvog čuvara mreže, uprava kluba nije reagovala dovođenjem proverenog, elitnog imena koje garantuje mirnu mrežu. Umesto toga, teret pritiska na "Meaci" pao je na leđa Đozepa Martinesa. U pitanju je golman koji je ušao u svoje kasne dvadesete (28 godina), a koji u svojoj biografiji nema ni gram iskustva igranja na najvišem nivou. Ući u sezonu u kojoj napadaš "skudeto" i Ligu šampiona sa čuvarem mreže koji je prošle sezone sakupio svega pet nastupa u Seriji A i nula minuta u elitnom evropskom takmičenju graniči se sa kockanjem. Na ovom nivou fudbala, gde su suparnički napadači nemilosrdni skeneri za slabosti, nedostatak elitne rutine i utakmica u nogama pre ili kasnije izbije na površinu. Martinesov kiks protiv Reala nije bio slučajnost, već logična posledica nedostatka klase i iskustva pod svetlima velike pozornice.

Da ne bude zabune, Đozep Martines daleko od toga da je loš golman. Njegov transfer iz Đenove u Inter 2024. godine bio je logičan potez i nagrada za odlične partije u manjem klubu. Međutim, jedno je biti talentovan čuvar mreže u timu bez imperativa, a potpuno drugo nositi pritisak na Meaci. Martines je u Interu svesno prihvaćen kao druga opcija i projektovana rezerva. Posledica toga je podatak da je u prethodne dve sezone zajedno sakupio svega 10 nastupa u Seriji A i samo jednu jedinu utakmicu u Ligi šampiona. Španac je u tim retkim momentima pokazao da može biti sasvim korektna povremena opcija. Štaviše, sa njim na golu Inter će verovatno odbraniti titulu u Italiji, jer je Kivuov tim u polju toliko dominantan u odnosu na ostatak Serije A da domaći rivali retko kada mogu da ogole njegove mane. Ali Serija A je jedno, a evropski krem nešto sasvim drugo. Za klub koji javno napada trofej Lige šampiona, ulaženje u sezonu bez zvučnog, proverenog i renomiranog imena na gol-liniji predstavlja luksuz koji se na međunarodnoj sceni plaća eliminacijom u jednom momentu.

©Reuters

Moguće je da su mnogi evropski rukovodioci pomislili da se kroz elitna takmičenja može proći nekažnjeno kada su prošle sezone posmatrali primer Pari Sen Žermena. Kada je francuski gigant prodao Đanluđija Donarumu, na gol-liniju je stao Matvej Safonov, čuvar mreže koji, uz dužno poštovanje, ne spada u sam krem svetskog fudbala. Pari Sen Žermen je uspeo da bez elitne zamene na poziciji broj jedan odbrani evropski tron, ali to je izuzetak koji zapravo potvrđuje pravilo. Takva apsolutna ofanzivna dominacija u posedu, kontroli ritma i generalno igri jednog tima viđa se jednom u deset godina. Luis Enrike je na raspolaganju imao zastrašujuću mašineriju koja je u svakom trenutku bila spremna i sposobna da postigne pet golova ukoliko odbrana i golman prime četiri. Međutim, nadati se da Inter ili Juventus danas mogu da repriziraju takvu vrstu vanklasne napadačke dominacije i tako zamaskiraju golmanske limite predstavlja ozbiljnu zabludu. U realnom fudbalskom svetu, van pariskog specifičnog mehura, takvi eksperimenti se ne završavaju slavljem.

©Reuters (Mikele Di Gregorio - prošlosezonski prvi golman Juventusa)

Najbolji dokaz da ova golmanska iluzija na duže staze ruši šampionske generacije jeste sudbina Vengerovog Arsenala s kraja dvehiljaditih. Nakon odlaska harizmatičnog Jensa Lemana, Tobdžije su godinama igrale jedan od najatraktivnijih fudbala u Evropi. Imali su vanserijski napadački potencijal i mladalačku energiju sa Robinom Van Persijem, Seskom Fabregasom, Tiom Volkotom, Andrejem Aršavinom, do jednog momenta i Emanuelom Adebajorom, ali su na golu imali Manuela Almuniju, čoveka koji je u klupskoj hijerarhiji dugo bio projektovan isključivo kao rezerva. Kada je Venger odlučio da kalkuliše i promoviše Almuniju u prvog golmana, Arsenal je ušao u eru hronične nesigurnosti. Španac je u velikim mečevima Lige šampiona redovno izgarao pod pritiskom, primao golove u svoj bliži ugao i delovao kao najslabija karika u lancu.

©Reuters (Manuel Almunija je nekoliko sezona bio prvi golman Arsenala)

Još brutalniju i bolniju lekciju o ceni golmanskog proseka platio je Liverpul. Jirgen Klop je od tima prosečnog kvaliteta u trenutku dolaska (jesen 2015. godine), stvorio moćnu, ultra-ofanzivnu mašineriju sposobnu da pregazi svakog rivala na planeti, ali je na gol svesno stavio jeftinu opciju Lorisa Karijusa. Ta kocka doživela je svoj istorijski slom pod svetlima Kijeva u finalu Lige šampiona 2018. godine, kada su dve Karijusove bizarne greške direktno poklonile titulu Real Madridu. Liverpul je tek nakon tog surovog šamara shvatio suštinu: razbili su klupsku kasu, kupili elitnog Alisona i tek tada postali šampioni Evrope i Engleske.

©Reuters (Jirgen Klop teši Lorisa Karijusa posle košmarnog finala Lige šampiona 2018).

Za one starije, svoje lutanje doživeo je Mančester junajted na prelazu u novi milenijum. Kada je legendarni Peter Šmajhel napustio klub nakon osvajanja triple krune 1999. godine, ser Aleks Ferguson je upao u transfer lavirint tražeći adekvatnog naslednika. Dok je Junajted u polju imao zastrašujuću silu predvođenu Skolsom, Gigsom, Van Nistelrojem, na gol-liniji su se smenjivale skupe greške zbog jeftinih opcija. Kao direktna zamena za Petera Šmajhela u leto 1999. godine doveden je Mark Bosnić iz Aston Vile. Međutim, ser Aleks Ferguson je ubrzo shvatio da to nije to, pa je samo nekoliko meseci kasnije, u septembru iste godine, hitno kupljen italijanski golman Masimo Taibi iz Venecije. Italijan je bio projektovan da reši problem nakon što se Bosnić povredio i pokazao nesigurnost, ali je njegova epizoda trajala samo četiri legendarne utakmice pre nego što je potpuno precrtan.

©Reuters (Mark Bosnić stigao je na Old Traford 1999. godine kao zamena za Petera Šmajhela)

Za razliku od Arsenala koji je kalkulisao sa anonimnim zamenama, Junajted je nakon godinu dana platio ogroman novac za zvučno ime, stigao je Fabijen Bartez, u tom trenutku aktuelni svetski i evropski šampion sa Francuskom. Ali zvučno ime nije donelo mir. Bartez je bio spektakularan šoumen, ali i hodajuća tempirana bomba. Njegova sklonost ka neshvatljivim driblinzima, poigravanju van kaznenog prostora i jeftinim kiksevima (poput onih čuvenih protiv Arsenala kada je loptu dodao direktno Tjeriju Anriju) pretvorili su ga u luksuz koji Junajted u Evropi nije mogao da izdrži.

Kada bi se Bartez potpuno pogubio i otišao iz kluba, Ferguson je na gol stavio Roja Kerola, pristiglog iz Vigana, čije su greške samo produbljivale krizu. Junajted je osvajao Premijer ligu na suvi kvalitet svog zastrašujućeg napadačkog arsenala predvođenog Skolsom i Gigsom, ali je u Ligi šampiona redovno trpeo bolne eliminacije jer na gol-liniji nije imao elitu. Eksperimentisanje je obustavljeno tek 2005. godine kada je na Old Traford stigao iskusni Edvin van der Sar, tek tada je Junajted ponovo postao evropska imperija, vezao tri titule u Premijer ligi, osvojio Ligu šampiona i igrao još jedno finale.

©Reuters (Rio Ferdinand u raspravi sa tadašnjim golmanom Junajteda Rojem Kerolom)

Era može da se promeni, taktika može da evoluira do nivoa da se od čuvara mreže traži da igraju nogom kao vrhunski vezni igrači, ali jedno pravilo ostaje uklesano u kamenu: ako želiš na krov Evrope, na golu moraš imati nekoga ko uliva strahopoštovanje i donosi apsolutni mir. Inter i Juventus u poslednje vreme testiraju granice tog pravila na italijanski način (mada kod Juventusa ostatak tima nije bio baš toliko kvalitetniji od golmana Di Gregorija, a tek sada od Vikarija). Ipak, sinoćnji meč na Santijago Bernabeu poslužio je kao surovo otrežnjenje. Dokle god elite budu štedele ili rizikovale na poziciji broj jedan, evropske aždaje poput Real Madrida će ih sa osmehom kažnjavati. Vrhunski klub se prosto ne može biti bez elitnog golmana.