Opet neko proverava snagu onih što glavu drže uspravno i u najvećem mraku

Kakvo li se to prokleto jezivo čudovište nadvilo nad ovim klubom? Da li je to kazna i večna senka Hejsela, večna krivica zbog izazivanja nesreće u kojoj su stradali navijači protivničkog kluba? Da li je to prokletstvo koje je Liverpul sam navukao, ili je možda nešto još dublje? Neki test, neko iskušenje koje traje generacijama? Možda je sam izbor himne, pesme o hodanju kroz oluju, postao poziv na bol. Možda neko gore, neko što ne shvata olako tako jake reči koje izgovaraju milioni širom sveta, i dalje gleda kako Liverpul hoda kroz oluje i proverava koliko snage još imaju oni koji uzvikuju: „Drži glavnu uspravno, visoko i ne plaši se mraka, pa i kad ti se snovi rasprše".

Sad je i Diogo među 97 duša sa Hilzboroa. Najnovija žrtva tužnog niza, poslednji u nizu onih koje je crvena boja Liverpula zauvek progutala u sećanje. Njegovo ime sad stoji pored onih koji više nisu posmatrani kao obični navijači, već kao simboli tuge i mentalne snage. I pitanje se opet postavlja: Koliko je još potrebno ovakvih tragedija da bi se gresi otkupili? Izgleda da dok postoji, Liverpul će sa sobom gutati sudbinske žrtve i tu racionalnog objašnjenja nema.

Ne postoji pravi način da se bilo šta zdravorazumski kaže. Fudbalski svet je zanemeo. Plakaće se na Enfildu, čučaće se u neverici mesecima, jer Diogo Žota je bio čista energija. Bio je onaj trenutak kada nada oživi iz pepela, čim se on pojavi na terenu udahne novi dah grogiranoj ekipi. Na terenu, Diogo je bio vihor. Fudbaler koji ne pita za bol, za umor i kalkulaciju. Skakao je na svaku loptu kao da je poslednja, iako se nije odlikovao naročitom visinom. Bio je onaj koji je unosio život kad je većina klonula i posustajala.

Kletva se definitivno nadvila nad Liverpulom. Hejsel. Hilzboro. I sada Žota. Kao da klub sa najtužnijom himnom na svetu nikada neće prestati da dodaje stihove bolu. "You'll Never Walk Alone" čuči danas kao jecaj, jer ko će danas hodati kad se neko ovako otkine iz srca? Neće ga pamtiti zbog brojki, iako su impresivne. Pamtićemo ga po tome što je uvek bio tamo gde je najpotrebnije. Među navijačima da slavi, među saigračima, u poslednjim minutima kada je sve izgubljeno. Pamtićemo ga po večnoj iskri u očima.

Bio je to čovek koji se nikad nije ponašao kao zvezda. Nikad nije prodavao svoju pojavu novinarima. Nije se razmetao. Umesto toga, davao je Liverpulu iskrenost. Poklanjao je srce u svakom sprintu, padu, svakom povratku iz povrede, a bilo ih je mnogo. Bio je čovek bez drame i sa dubinom.

U ovakvim situacijama red je da nešto reči kažemo i o čistoj biografiji. Rođen je Žota četvrtog decembra 1996. godine u Masarelosu, predgrađu Porta. Karijeru je počeo u skromnijim portugalskim klubovima, da bi zatim eksplodirao u dresu Pasoš Fereire. Brzo ga je primetio Atletiko Madrid, ali pravu šansu dobio je na pozajmici u Portu, a zatim i u Vulverhemptonu, gde je sa Vukovima osvojio srca ljubitelja Premijer lige svojom neustrašivom igrom. Godine 2020. prešao je u Liverpul za oko 44.000.000 evra, u vreme pandemije, kada nije bilo toliko pompe, ali je odmah pokazao ogroman uticaj. U crvenom dresu brzo je postao simbol borbe, vere i srčanosti. Do kraja je za Redse odigrao 182 utakmice, postigao 65 golova i zabeležio 26 asistencija.

Ova tragedija boli jer podseća da ni najlepša igra na svetu ne može da pobedi uvek. Boli jer Diogo Žota nikada neće videti svoje sledeće veliko veče, ni sledeći Enfild pod reflektorima. Još strašnije zvuči činjenica da je Žota pre samo dve sedmice rekao sudbonosno "da" svojoj dugogodišnjoj partnerki Rut Kardoso, u emotivnoj ceremoniji u Portu. Dok su fotografije s tog dana i dalje kružile među navijačima, stigla je vest koja ih je pretvorila u uspomene.

Počivaj u miru, Diogo. Za tebe danas ćuti ceo svet.