Ovako se fudbal sveti: Imali su sve da stalno "buše" Bajern, a izabrali ulogu večite žrtve i gubitnika

Borusija Dortmund je do 88. minuta utakmice protiv Verdera imala dva gola prednosti, a onda je za nekoliko minuta uspela da prokocka praktično dobijen meč. Konačnih 2:2 predstavlja još jedan povod za preispitivanje kluba koji već godinama ostavlja utisak da poseduje sve preduslove za velike rezultate, osim možda najvažnijeg, nepokolebljive ambicije da ih ostvari.

Iza Borusije stoji jedan od najimpresivnijih navijačkih pokreta na svetu, stadion sa više od 80.000 mesta, bogata istorija, titula prvaka Evrope i finansijska snaga o kojoj ogromna većina evropskih klubova može samo da sanja. Pa ipak, Dortmund se tokom prethodne decenije toliko udobno smestio u ulogu proizvođača fudbalskih zvezda da se nameće pitanje da li je takav položaj odavno prestao da bude nužnost i postao svesno izabrana sudbina koja je učinila da se Dortmund oseti previše komfornim u ulozi žrtve, to jest večitog drugog, trećeg ili četvrtog tima na tabeli u Nemačkoj, samo ne onog koji će biti pravi, dugoročni izazivač Bajerna, ne jednom u pet ili šest sezona, već svake sezone.

Odgovor treba tražiti mnogo dalje od utakmice sa Verderom. Još u godinama posle odlaska Jirgena Klopa, kada se klub našao pred istorijskom raskrsnicom i morao da odluči šta zapravo želi da bude. Da li će rizikovati i pokušati da trajno "buši" Bajernovu dominaciju ili će prihvatiti finansijski sigurniji model u kom se najveće pobede ostvaruju na tržištu transfera, a ne nužno na terenu? Borusija je izabrala drugi put. I možda je upravo to najveći paradoks današnjeg Dortmunda: klub čiji navijači svake sedmice pokazuju neograničenu veru u njega, sam je sebi postavio vrlo jasne granice.

Žuti zid nije simbol poslovne održivosti, već ljubavi prema klubu. Generacije navijača nisu stvorile tu atmosferu da bi njihova najveća nagrada bila činjenica da je godišnji bilans pozitivan. Možda u svemu tome postoji i neka vrsta "fudbalske karme". Kao da se Dortmundu na terenu neprestano vraća ono što je godinama birao u kancelarijama. Kada je imao priliku da rizikuje i pokuša da od izazivača postane vladar nemačkog fudbala, izabrao je sigurnost. Kada je mogao da gradi šampionske generacije, odlučio je da ih prodaje. Kada je trebalo da pokaže najveću ambiciju, često je pronalazio razloge za oprez. I sada, simbolično, na terenu mu se dešava nešto slično: stigne nadomak cilja, pruži ruku ka pobedi, a onda ostane praznih šaka. Simbolika je suviše snažna da bi se tek tako zanemarila. Borusija Dortmund je godinama birala da bude sigurna umesto da bude najveća. Možda je upravo zato danas toliko često nesigurna baš onda kada treba da pobedi.

©Guliver Image (Jedna od najčuvenijih koreografija ikada, sa utakmice Dortmund - Malaga 2013. godine)

Da bi se razumela odluka koju je Dortmund doneo, potrebno je vratiti se u 2005. godinu, kada je klub bio na ivici finansijskog kolapsa. Nekadašnji šampion Evrope, koji je samo nekoliko godina ranije ulagao ogromne svote novca u dovođenje Marsija Amorosa, Jana Kolera i Tomaša Rosickog, suočio se sa dugovima koje više nije mogao da servisira. Preterano ambiciozna transfer politika, ogromni izdaci za plate i očekivanja da će sportski uspesi neprestano donositi nove prihode doveli su klub do propasti. U jednom trenutku više se nije govorilo o osvajanju Bundeslige ili Lige šampiona, nego o tome kako Borusiju održati u životu.

Hans Joahim Vacke, koji je 2005. preuzeo jednu od ključnih upravljačkih funkcija, postao je simbol finansijskog preporoda. Dortmund je naučio da posluje odgovorno, da ne troši ono što nema i da nikada više ne dovodi svoju budućnost u pitanje zarad kratkoročnog sportskog uspeha. Takva strategija zaslužuje poštovanje. Zahvaljujući njoj, Borusija je preživela, stabilizovala poslovanje i ponovo izrasla u jednog od finansijski najzdravijih velikih klubova evropskog fudbala.

Međutim, ono što je 2005. predstavljalo nužnu meru za spasavanje kluba, 20 godina kasnije ne mora nužno da bude opravdanje za odsustvo većih ambicija. Dortmund danas nije finansijski ugrožen klub koji mora da prodaje najbolje igrače da bi isplatio zaposlene. U pitanju je evropski gigant sa ogromnim komercijalnim prihodima, jednim od najposećenijih stadiona na svetu, međunarodno prepoznatljivim brendom i razvijenom infrastrukturom. Zbog toga se nameće pitanje da li je strah od ponavljanja katastrofe iz 2005. vremenom postao previše važan deo identiteta kluba.

Jer, odgovorno poslovanje i sportska ambicija nisu međusobno isključive kategorije. Niko razuman ne traži da Borusija potroši novac koji nema, da se zadužuje bez granica ili da sopstvenu egzistenciju stavi na kocku. Ali, između finansijskog samoubistva i sistematskog prihvatanja drugog mesta postoji čitav niz mogućnosti. I upravo u tom prostoru Dortmund je možda propustio najveću priliku svoje moderne istorije.

©Reuters (Jirgen Klop je trenirao Dortmund od 2008. do 2015. godine)

Dolazak Jirgena Klopa 2008. godine promenio je sve. Dortmund je dobio trenera koji nije razmišljao o tome koliko je Bajern bogatiji, nego kako da ga pobedi. Izgradio je ekipu koja je igrala intenzivnije, hrabrije i organizovanije od svih svojih protivnika. Od relativno mladih i nedovoljno afirmisanih fudbalera napravio je mašinu koja je osvojila dve uzastopne titule Bundeslige, 2011. i 2012. godine i igrala finale Lige šampiona 2013, upravo protiv Bajerna.

Borusija je tada imala ono što joj danas najviše nedostaje: kontinuitet šampionskog mentaliteta i jasnu predstavu o tome da ne postoji protivnik pred kojim unapred mora da se povuče. Međutim, Bajern nije nameravao da posmatra stvaranje nove nemačke dinastije. Mario Gece je 2013. otišao u Minhen, Robert Levandovski godinu dana kasnije, Mats Humels 2016. godine... Dortmund je ostajao bez stubova svojih najboljih generacija, neretko upravo u korist najvećeg konkurenta.

Razlika u finansijskoj moći bila je očigledna i ne bi bilo pošteno tvrditi da je Borusija mogla jednostavno da izjednači Bajernove plate i zadrži svakog igrača. Ali, istorijska raskrsnica na kojoj se klub našao nije podrazumevala samo izbor između finansijskog sloma i prodaje fudbalera. Postojala je mogućnost da se postepeno povećava izdvajanje za očuvanje jezgra tima, da se neki transferi odlože, da se prihvati nešto manja zarada u zamenu za veću takmičarsku stabilnost i da se sportski projekat gradi sa jasnim ciljem osvajanja Bundeslige. Borusija je, ipak, sve izraženije razvijala drugačiju filozofiju.

U Dortmund su dolazili najveći svetski talenti, dobijali šansu koju možda ne bi dobili u Real Madridu, Barseloni, Mančester Sitiju... Razvijani su pred više od 80.000 ljudi, a zatim odlazili za ogromna obeštećenja. Usman Dembele, Džejdon Sančo, Erling Haland i Džud Belingem postali su simboli takvog poslovanja. Sa finansijskog stanovišta, model je bio izuzetno uspešan. Dortmund je prepoznavao talenat, razvijao ga, povećavao mu tržišnu vrednost i potom ostvarivao ogromne transfere.

©Reuters (Razočarani navijači Dortmunda posle izgubljene titule 2023. godine)

Ipak, iz sportske perspektive, ta strategija ima ozbiljnu manu. Kako da stvorite šampionsku dinastiju ako je osnovna pretpostavka vašeg poslovanja da će njeni najvažniji članovi otići upravo onda kada postanu dovoljno dobri da tu dinastiju izgrade? Svaki put kada bi Borusija sastavila izuzetnu generaciju, počinjalo bi odbrojavanje do narednog velikog transfera. Umesto da vrhunac razvoja ekipe bude početak višegodišnje dominacije, on je često predstavljao završetak jednog ciklusa. Dolazili bi novi talenti, pa bi sve počinjalo iznova. Vremenom je to postala savršena industrija proizvodnje fudbalskih zvezda.

Ako postoji jedan događaj koji najbolje objašnjava kolektivnu frustraciju navijača Borusije Dortmund, onda je to 27. maj 2023. godine. Poslednje kolo Bundeslige. Dortmund na prvom mestu sa 70 bodova, Bajern iza njega sa 68. Na Vestfalen stiže Majnc, ekipa koja više nema ozbiljan takmičarski motiv, dok Borusiji pobeda garantuje prvu titulu posle 11 godina. Nije im bilo potrebno da pobede Bajern u Minhenu, nije im bio potreban nikakav istorijski podvig, niti čudo poslednjeg dana prvenstva. Trebalo je da pred svojim navijačima pobede Majnc. Međutim, duel na Vestfalenu završen je 2:2, dok je Bajern u Kelnu pobedio 2:1 golom Džamala Musijale u 89. minutu i osvojio jedanaestu uzastopnu titulu.

Teško je u modernoj istoriji evropskog fudbala pronaći mnogo primera tako bolnog propuštanja prilike za titulu. I nije najveći problem bio sam remi sa Majncom. Svakom klubu može da se dogodi loš dan, može da odigra ispod svojih mogućnosti. Problem je bio kontekst. Borusija je 11 godina čekala da Bajern postane dovoljno ranjiv. Jedanaest godina slušala je da rival ima više novca, bolje igrače i širu klupu. Jedanaest godina opravdavala je svoj položaj objektivnim razlikama između dva kluba. A onda je došao dan kada ništa od toga nije bilo važno. Bajernova finansijska prednost nije mogla da spreči Dortmund da pobedi Majnc na svom stadionu. Ni budžeti, ni plate, ni tržišne vrednosti igrača nisu zahtevali da Borusija u najvažnijih 90 minuta sezone primi dva gola u prvih 24 minuta. Tog dana više nije bilo moguće sakriti se iza priče o nejednakim finansijskim uslovima.

Teško je ignorisati simboliku: klub koji je godinama naučen da funkcioniše kao izazivač, a ne kao neprikosnoveni favorit, nije uspeo da iznese trenutak u kom se od njega očekivalo da bude šampion. Majnc je zato postao mnogo više od neuspešnog poslednjeg kola, postao je simbol svega što navijači Borusije ne žele da njihov klub predstavlja.

©Reuters (Edin Terzić teši igrače posle izgubljene titule 2023. godine)

A sada dolazimo do možda i najvažnijeg pitanja čitave priče. Šta je zapravo Borusija Dortmund? Prema istoriji, veličini, popularnosti, tradiciji i navijačkoj kulturi, reč je o jednom od najvećih evropskih klubova. Šampion Evrope iz 1997. godine. Višestruki prvak Nemačke, institucija čiji stadion redovno okuplja više od 80.000 ljudi. Njegov Žuti zid, tribina sa približno 25.000 mesta na domaćim utakmicama, jedan je od najprepoznatljivijih simbola svetskog fudbala. Ali, ako se Dortmund posmatra kroz model razvoja i prodaje igrača, dobija se suprotna slika.

Klub koji služi kao međustanica između ranog talenta i najvećih evropskih ugovora. Sredina u kojoj se fudbaleri razvijaju da bi svoje najbolje godine proveli negde drugde. Organizacija kojoj redovno učešće u Ligi šampiona predstavlja osnovu poslovne stabilnosti, dok trofej Bundeslige nije viđen 14 godina. U toj razlici između identiteta i poslovne strategije krije se suštinska protivrečnost savremenog Dortmunda. Jer, teško je pronaći mnogo klubova kod kojih je nesklad između veličine navijačke zajednice i relativne skromnosti ostvarenih prvenstvenih ambicija toliko upadljiv.

Navijači Dortmunda nisu publika koja dolazi da posmatra razvojni turnir budućih zvezda evropskog fudbala. Oni ne pune Vestfalen da bi njihovi ljubimci jednog dana povećali tržišnu vrednost za 70.000.000 ili 80.000.000 evra. Ne stvaraju spektakularne koreografije da bi slavili uspešno zaključene poslovne godine. Njihova privrženost daleko nadilazi rezultate, ali upravo zato zaslužuju da klub pokazuje ambiciju dostojnu takve podrške.

Tu, međutim, postoji još jedan paradoks. Borusijini navijači toliko su lojalni da klub može da računa na njih i onda kada rezultati izostanu. Stadion će biti pun, atmosfera spektakularna, a žuto-crne boje podjednako prisutne bez obzira na to da li je sezona šampionska ili prosečna. Ta bezuslovna podrška predstavlja najveće bogatstvo Dortmunda, ali ujedno otvara i neprijatno pitanje: da li se uprava vremenom previše navikla na činjenicu da navijačku ljubav ne mora da opravdava trofejima?

©Reuters (Itan Envaneri prethodne večeri posle gola Verdera za 2:2)

U velikim evropskim klubovima dugotrajno odsustvo najvažnijih domaćih trofeja obično izaziva ozbiljno preispitivanje strategije. U Dortmundu se takmičarski neuspeh često ublažava pričom o finansijskoj stabilnosti, sjajnoj atmosferi, afirmisanim talentima ili plasmanu u Ligu šampiona. Sve su to važna dostignuća, ali nijedno od njih nije zamena za titulu prvaka Nemačke. Posebno kada je reč o klubu čiji su navijači već dokazali da mogu da stvore ambijent dostojan evropskog prvaka.

Odlazak Vackea iz operativnog rukovođenja i uspostavljanje nove upravljačke strukture mogli su da predstavljaju trenutak za redefinisanje sportske filozofije. Karsten Kramer preuzeo je čelnu poslovnu ulogu, Lars Riken dobio odgovornost za sportski sektor, dok Tomas Tres nastavlja da vodi finansijski deo poslovanja. Svenja Šlenker predstavlja dodatno proširenje rukovodeće strukture kluba.

Ali, sama promena imena na najvažnijim funkcijama ne znači nužno i promenu strategije. Pred novim ljudima ostaje isto pitanje koje Dortmund prati još od završetka Klopove šampionske ere: da li je cilj stvaranje najuspešnijeg mogućeg poslovnog modela ili formiranje ekipe koja će ozbiljno i kontinuirano napadati titulu prvaka Nemačke?

Naravno, dva cilja mogu da budu kompatibilna. Finansijska stabilnost omogućava sportski razvoj, a rezultati donose dodatne prihode. Međutim, u trenucima kada se interesi raziđu, klub mora da odluči šta ima prednost. Da li je važnije maksimalno zaraditi na fudbaleru čija tržišna vrednost dostiže vrhunac ili pokušati da ga zadržite još jednu sezonu i napadnete titulu? Da li je važnije svake godine završiti među četiri najbolja ili povremeno prihvatiti veći sportski rizik da biste pokušali da budete prvi?

©Reuters (Niko Kovač)

Odgovori na takva pitanja određuju karakter kluba mnogo više nego promotivni slogani i deklarativne izjave o velikim ambicijama. Riken, pritom, odlično zna šta znači osvojiti najveći trofej u dresu Dortmunda. Njegov pogodak u finalu Lige šampiona protiv Juventusa 1997. godine deo je klupske istorije. Zato bi upravo čovek koji je učestvovao u stvaranju najvećeg evropskog uspeha Borusije morao da razume koliko je važno da se tradicija ne pretvori u muzejski eksponat, slavna prošlost ne može zauvek da bude zamena za ambicioznu sadašnjost.

Vratimo se zato utakmici sa Verderom. Dva gola prednosti do 88. minuta morala su da budu dovoljna za pobedu. Nisu bila, ne treba praviti jednostavnu vezu između transferne politike i dva primljena gola. Fudbal je suviše složen da bi se jedna utakmica objašnjavala odlukama uprave iz prethodne decenije, ali, u sportu postoje obrasci koje nije moguće ignorisati. Majnc 2023. ostaje najveći simbol propuštene prilike. Verder je još jedna utakmica koja nameće pitanje zašto Dortmund toliko često ostavlja utisak ekipe kojoj je lakše da dođe nadomak uspeha nego da ga do kraja sačuva.

Mentalitet pobednika se gradi godinama, kroz očekivanja, ambicije, kontinuitet, odluke u kriznim situacijama i način na koji klub reaguje na neuspeh. Ako se neuspešna borba za titulu prečesto prihvata kao logična posledica finansijske nadmoći konkurenta, postoji opasnost da se s vremenom razvije kultura u kojoj je i samo približavanje trofeju dovoljno da sezona bude proglašena uspešnom. A najveći problem takve kulture nije to što klub prestaje da pobeđuje, najveći problem je mogućnost da prestane da oseća istu vrstu odgovornosti kada ne pobedi.

Niko ne može da ospori zasluge ljudima koji su Borusiju spasli od finansijske propasti i izgradili jedan od najstabilnijih klubova evropskog fudbala. Bez njihove odgovornosti možda danas ne bi bilo ni čuvenog Žutog zida, ni spektakularnih evropskih večeri, ni velikih transfera, ni kontinuiteta u Ligi šampiona. Međutim, finansijska stabilnost trebalo bi da bude temelj sportske ambicije, a ne njen krajnji domet. Dortmund nema obavezu da bude bogatiji od Bajerna. Nema obavezu da osvoji Bundesligu svake sezone, ne mora čak ni da odbije svaku ponudu za svoje najbolje igrače, ali ima obavezu da pokaže kako se ne zadovoljava time što je odavno pronašao udobno mesto u evropskoj fudbalskoj hijerarhiji.