Partizan pobeđuje, ali ne napreduje

Od četiri utakmice od početka sezone Partizan je dobio tri. Svima je jasno da ni na jednoj nije oduševio. Čak i kada bi Saša Ilić sa saradnicima iz stručnog štaba pokušao da spoji kvalitetne minute, teško da bi mogao da „nabere“ celih 90. A opet, čak i takav – skroman, negledljiv, usporen, dezorijentisan, tim u nastajanju – pobeđuje.

Da li napreduje kao Levova Nemačka ili Artetin Arsenal? Ne! Ili publika to još ne vidi. Čak je i struka direktna u komentarima, bez želje da skriva probleme, iako bi volela da se primete segmenti u kojima je sastav bolji nego što je bio kada su se, na primer, pripreme završile. Njih nema i to je ono što brine sve: čelnike, trenere, Grobare, javnost...

Bez obzira na to što je dobio tri uzastopne utakmice, najpre moramo da imamo u vidu protiv koga je Partizan igrao. Rival na međunarodnoj sceni bila mu je ekipa iz Luksemburga, koja je do ovog leta bila bez postignutog gola u evropskim takmičenjima. Dobio ju je 4:0 u Beogradu i 1:0 na strani, pa je sa te strane odradio posao plasiravši se u nastavak kvalifikacija za Ligu konferencije. Između ta dva okršaja savladao je Mačvu, ekipu koja se posle šest godina odsustva vratila u Mozzart Bet Superligu i koja je u drugoligaškom karavanu završila kao druga, iza Zemuna, tima koji je na premijeri sezone ustao sa konopaca i uzvratio udarac favoritu ostavši neporažen (2:2).

(Star sport)

E, to je već razlog za brigu. Za alarm. Partizan se mučio protiv, realno gledano, drugoligaških ekipa i logično je zapitati se kako će izgledati kada se naspram njega pojave neki malo jači timovi. Možda već Tobol iz Kazahstana u četvrtak na Topčiderskom brdu. Zato je opravdano Saša Ilić nekoliko puta nagovestio da će ekipe snažnije od UNA Štrasena napraviti problem njegovom sastavu sklonom greškama.

Njih je bilo i u Luksemburgu. U izobilju. I na svim delovima terena. Ni energetski, ni fudbalski Partizan ne izgleda autoritativno, jer nema pojedinačnu, a kamoli timsku moć da takvog protivnika strpa u kavez, spakuje mu dva, tri komada za poluvreme i kasnije igra za svoju dušu – kao što je, recimo, umeo u vreme kada su Saša Ilić, Danko Lazović ili Radosav Petrović bili na terenu.

Kada je već nema, potrebno je da reaguje na tržištu i dovede pojačanja za koja svi vide da su postojećem kadru neophodna. Isto tako, neophodno je i da struka makar prikrije greške u trenutnom sastavu. Da ga učini, za početak, 20 posto boljim, kako bi se makar neka naznaka poboljšanja videla.

Ovako haotičan Partizan neće moći dugo da izdrži bez impulsa novih igrača ili bez skrivanja mana aktuelnih. Uostalom, ne živimo ni u Nemačkoj ni u Engleskoj, pa je pitanje koliko Grobara razume Ilićevu opasku „biće to sve u redu“ i da li su – i koliko – spremni da čekaju ovaj tim onako kako je „Pancer divizija“ čekala Joakima Leva ili Arsenal Mikela Artetu.

Nešto mora da se ponudi ljudima. Nešto osim rezultata.