Partizanu je potrebna primena Zvezdinog recepta

Ježe se na obe strane Topčiderskog brda kad se pomene večiti rival. Ne daj Bože da kažu kako nešto preko puta vredi ili osmisle ideju nalik komšijama, pre će (i jedni i drugi) da urade suprotno samo kako bi pokazali da su u pravu, mada bi, bez zavisti, Partizan u misiji spasavanja mogao da se osloni na – Crvenu zvezdu.

Tačnije, njen recept primenjen prošle decenije kad je bila finansijski mrcvarena i nije imala ni za struju, kamoli pojačanja. Baš kao što je sad slučaj u Humskoj. Zvezda je 2014. rešila da se okrene deci i ispostavilo se da je izašla na zelenu granu. Zato što je verovala mladima. Ili što nije imala izbor osim da se okrene izdancima Omladinske škole. Tako i sad Rasim Ljajić, Predrag Mijatović i Danko Lazović, kao najistaknutiji članovi Privremenog organa koji rukovodi crno-belima, uz nekoliko advokata i stručnjaka za finansije, nisu u situaciji da birkaju rešenja kako da premoste najveću ekonomsku krizu u istoriji kluba i, za početak, saniraju deo duga naraslog na oko 60.000.000 evra.

Baš kao što su uradile komšije...

Bila je 2014. godina kad za prvi tim debitovali Luka Jović, Predrag Rajković, Mihailo Ristić, Vukašin Jovanović, dok je Marko Grujić godinu ranije kročio na teren, prvi put u zvaničnoj utakmici. Niko od njih nije ostavio trag u Crvenoj zvezdi (tek na drugim adresama su to učinili), niko nema trocifren broj mečeva, ali su uradili nešto bitno što je promenilo krvotok kluba. Kao mladi fudbaleri vratili su boju u lice i počeli da pune kasu. Zbirno su transferima u Benfiku, Makabi iz Tel Aviva, Krasnodar, Bordo i Liverpul, doneli Zvezdi oko 15.000.000 evra i pomogli joj da (pre)živi. Kasnije je krenula dominacija srpskim fudbalom i kontinuirana učešća u Evropi, ali da nije bilo ovog poteza ko zna kako bi se razvijao gigant sa Marakane.

Valja napomenuti da je tad Jović slovio za jednog od najvećih talenata u državi, a Rajković već imao status evropskog prvaka sa kadetskom selekcijom Srbije. Kasnije su mu se Grujić i Jovanović pridružili u dresu Orlića koji su pokorili svet, što je sigurno podiglo cenu i omogućilo Zvezdi da traži više novca nego inače i da uhvati vazduh.

Zvezdini talenti od pre deset godina: Rajković, Jovanović, Grujić, Ristić, Jović i Savićević (Star sport)

Niko u Humskoj 1 ne zna da li će i kako to učiniti Partizan. Samo se sve glasnije može čuti ideja da se pruži šansa momcima koji su je zaslužili možda i pre godinu dana, kad su obezbedili proleće u UEFA ligi mladih, a nikad je nisu dobili u seniorskom pogonu. Priče koje se ovih dana, posle promena poviše Autokomande, ponavljaju kao mantra, da je Omladinska škola Partizana propala nisu baš do kraja utemljene. Na primer, generacija vođena trenerskom rukom Nenada Stojakovića izbacila je Univerzitateu iz Krajove, te Šerif, a onda poklekla pred Bragom, ali je nagovestila da ima talentovanih momaka.

Uostalom, napadač Dušan Jovanović je bio njen predvodnik, a sad nije ni blizu prvog tima, jer ga neko nije video. Ili želeo da vidi. Bogdan Mirčetić je otišao u Kragujevac, gde je jedan od predvodnika Radničkog, Janko Jevremović je bez obeštećenja pušten u Pančevo... Nešto ranije Milan Aleksić bez prilike u prvom timu, preko Šumadije, stigao do Sanderlenda. Dakle, talenata ima.

Sad je samo pitanje da li ima hrabrosti da im se pruži šansa. Makar dečacima koji su ostali i koji su prema karakteristikama, profilu, konstituciji i(li) karakteru nagovestili da bi jednog dana mogli da budu materijal za Partizan. Ili za prodaju, što je u ovom trenutku crno-belima važnije.

Prema rečima ljudi dobro upućenih u suštinu, takvi su: Dimitrije Janković (2006, radilica na sredini terena), Ognjen Ugrešić (2006, „osmica“, sjajnih motoričnih sposobnosti, opasan iz drugog plana) i Bogdan Kostić (2007, ofanzivni vezni ili krilo). I svi su gladni, ambiciozni, svesni da im je ovo potencijalna prilika, samo kad bi neko obratio pažnju na njih, da se ne desi kao sa prethodnicima, da stagniraju ili budu vraćeni u Teleoptik, kao što je slučaj sa napadačem Dušanom Jovanovićem, desnim bekom Milanom Roganovićem ili vezistom Zoranom Alilovićem, a svi su hvaljeni, čak i u klubu pre samo 12 meseci. Kako to da su tad valjali, sad odjednom nisu? Umesto da su ih treneri ili rukovodioci gajili i obezbedili rast uz prvi tim, pa da budu opcije za bonusa (i to godinama) ili prodaju, sad su tek u filijali, jer se radilo bez plana.

Zato broj onih koji bi mogli da zaliče na fudbalere spremne za transfer kroz godinu ili dve jeste mali, međutim, kao što je Zvezda obezbedila okruženje da neprestano igraju Grujić, Jovanović i Ristić, tako bi Partizan morao da se reši, na primer, Leonarda Ovusua, te Alda Kalulua, jer od njih ne može da dobije maltene ništa (ni na terenu, ni kroz obeštećenja) i postojećim bonusima Nemanji Trifunoviću ili Matiji Stjepanoviću, pridoda bar dvojicu, trojicu igrača, ali da im obezbedi minute i kontinuitet. Makar deset, 15 utakimca da spoje kako bi pokazali šta mogu, a ne da im se posle prve ili druge sudi, jer – to je drugi ugao gledanja – mora da se juri drugo mesto na tabeli, potencijalno pehar Kupa Srbije, pa treneri, bez obzira kako se zovu, više veruju starijima.

Kakvo god da je stanje u klubu, znajući probleme na svim nivoima, kupci iz Evrope cene mladost i sigurno – ili su makar bili – šta kupuju pod oznakom „Made in Zemunelo“.

To je crno-belima prečica ka oporavku.