Pažnja, pažnja, govori Roberto Bađo: Majko, ako me voliš, ubij me!

U današnjem fudbalu je malo takvih majstora kakav je bio Roberto Bađo. ne postoji algoritam, ili snimak na Jutjubu koji dovoljno može da dočara kakav je to bio mađioničar sa loptom. Specifična pojava, pomalo svojeglava zbog čega je umeo da uđe u sukob sa trenerima što ga je uz povrede najviše koštalo toga da bude upamćen kao jedan od najboljih igrača ikada. Ipak, momenat koji će mu zauvek biti pred očima je čuveni promašen penal protiv Brazila kojim je Italija propustila priliku da postane šampion sveta.

O tome, a i o brojnim drugim temama, čuveni Mali Buda otvoreno je govorio za Korijere delo Seru. Međutim, pre fudbala, valja se podsetiti još jednog događaja koji mu je obeležio život. Strašna povreda kolena kad je imao 18 godina , to nije bila samo operacija, nego borba za život, o tome koliko je bilo ozbiljno govori i činjenica da je imao 220 šavova! Kolena su mu i danas puna ožiljaka.
"To su tragovi koje su ostavile brojne povrede. Obeležile su mi karijeru. Prvi put kad sam povredio koleno bio sam klinac, a hirurgija nije bila na današnjem nivou. Zato sam morao da odem u Francusku da se operišem. Uklonili smu tkivo iz mišića kako bi mogli da mi rekonstruišu ukršteni ligament. Noga mi je bila otvorena. Sećam se putovanja od 12 sati. Vladala je totalna tišina, bio sam prestravljen od toga da možda više nikad neću moći da igram fudbal", prisetio se Bađo.

Najveća drama nastala je posle operatvnog zahvata, bolove koje je tada osećao bili su toliko strašni da nikad ništa slično nije doživeo. Ni pre, ni posle.
"Kad sam se probudio iz anestezije, vrisnuo sam od bola. Nisam mogao da uzimam "pejnkilere", bio sam alergičan. Toliko sam bio u bolovima da sam rekao majci "Ako me voliš, ubij me!". Nisam mogao više da trčim i treniram kao pre. Mesecima nisam podizao platu od Fjorentine. Bilo me je sramota, nisam mogao da prihvatim da zarađujem, a ne radim ništa. Zato sam čekove stavio u fioku. Setio sam se oca, njegovog lica i glasa kad je rekao da nezarađeni novac donosi lošu sreću. Za mene je rad uvek bio povezan sa dostojanstvom, čak i kad sam bio povređen, a to nije bila moja krivica, osećao sam teret".

Italijanski fudbal je leta 1990. godine doživeo najveći potres. Robi je iz Fjorentine prešao u Juventus, a predsendika Flavija Pontela su navijači doslovce želeli da rastrgnu. Daleko od toga da je i Bađu bilo lako. Nije mogao mirno da šeta gradom.
"Stigao sam u trening kamp reprezentacije u Koverćanu. Skrivao sam se u policijskom autu kako me navijači Fjorentine ne bi prepoznali na kapiji. Plakao sam kao beba. Čuo sam kako prolaze kola hitne pomoći, kretali su se ka prostorijama kluba. Navijači su tamo bili već tri dana. Osećao sam bes i patnju zbog toga. Nisam želeo da me prodaju i osećao sam krivicu".

Na prvoj utakmici protiv Viole koju je igrao kao član Juventusa desilo se čuveno bacanje šala prema njemu.
"Podigao sam ga. To je bio gest poštovanja, ljubavi prema tom klubu koji je verovao u mene uprkos svim povredama".

Kao što smo već pomenuli, odnos sa trenerima je često umeo da bude turbulentan. Najčuveniji je svakako onaj sa Marčelom Lipijem u interu.
"Ne volim da sudim drugima, jer svako ima svoju ličnost, strahove, način kako doživljava fudbal. Ponekad sam osećao da se neki treneri muče da prihvate pažnju koju posvećuju igračima. Možda Lipi nije bio ljubomoran na mene, već je osećao potrebu da potvrdi autoritet. Pokušavao sam da budem dostupan svima, ali to nije uvek bilo dovoljno. To je deo moje istorije".

Tokom svetskog prvenstva 1994. imao je nesporazum i sa Arigom Sakijem koji ga je zamenio na utakmici protiv Norveške.
"Dan ranije, Saki me je pozvao u sobu i rekao mi "Ti si za nas, ono što je Maradone za Argentinu". Te reči su mi ostale u sećanju. Čim sam video da me menja, odmah sam bio svestan koliko je kontradiktoran i pobunio sam se. Ako me doživljava kao Maradonu, onda nikad ne bi trebalo da budem zamenjen. Bila je to instinktivna reakcija, došla je iz razočaranja".

Azuri su uprkos svemu došli do finala, ali je na putu do istog, Bađo dobio soldinu porciju batina od protivničkih igrača.
"Jutro posle polufinala protiv Bugarske, morao sam kod zubara. Protivnički defanzivac me je udario laktom, rasekao mi usnu i polomio pola zuba i morali su da ga izvade i stave novi. Sećam se da sam drugo poluvreme igrao tako što sam polomljeni zub prekrivao žvakaćom gumom. Bilo me je sramota. U Los Anđelesu pre finala vežbao smo šuteve u sali za venčanje, ljudi su hteli da vide u kakvom sam stanju. Bio sam fizički i mentlano iscrpljen kao i svi ostali. Put do finala nije bio lak i počeo sam da mislim da plasman u finale nije bio prioritet".

Na kraju - finale protiv Brazila i drama na penalima. Kola su se slomila na njemu. Slika Bađa kako stoji pognute glave, postala je čuvena.
"Osećao sam krivicu prema svim Italijanima. Nikad mi se nije desilo da šutnem penal i da lopta ode preko gola. Želeo sam da nestanem. Osećao sam beskrajnu sramotu. Jedna od onih stvari koje ostaju u vama kako godine prolaze. Vremenom naučite da živite sa tim, ali to je rana koja nikad neće zaceliti. Ni danas sebi ne mogu da oprostim. Moja pognuta glava postala je slika koju mnogi povezuju sa tim finalom. To nije bio iznuđeni gest, nego ono što sam osećao. Ni danas ne mogu da objasnim šta se desilo. Stalno sanjam taj penal. Ponekad razmišljam o njemu kad ne mogu da spavam. Zamišljam da dajem gol. Posel toga - zaspim".

Poslednje četiri godine karijere proveo je u Breši. Bio je to Bađo koji je doživljavao drugu mladost. Toliko je dobro igrao da je javnost smatrala da bi Đovani Trapatoni trebalo da ga odvede na Svetsko prvenstvo 2002. u Japanu i Južnoj Koreji, ali usledio je hladan tuš.
"Radio sam kao lud kako bih bio spreman, čak sam i supruzi rekao da zaboravi na mene. Trapatoni me je pozvao dok sam sedeo na terasi kuće. Nikad neću zaboraviti njegove reči "Ne želim da te vodim, plašim se da ćeš se povrediti". Ako se on plašio, ja nisam".

Kao čovek koji je doživeo stravičnu povredu kolena, vrlo dobro je znao kako je bilo Ronaldu kad je doživeo isto.
"Bilo mi je baš žao zbog njega. Znam šta znači kad vidiš da te telo izdaje i kad vidiš da deo tebe ne reaguje kako bi trebalo. Ogroman talenat, retko se viđa takav igrač. Možda me je zato njegov bol još više pogodio".

Roberto Bađo je jedini Italijanski igrač koji je postigao makar jedan gol na tri Svetska prvenstva. Situacija je sada takva da su Azurti propustili tri Mundijala zaredom. Problem je veliki, gde je rešenje?
"Toliko stvari treba popraviti. Deca se više ne igraju na ulicama, malo je Italijana u Seriji A. Ako moramo da naturalizujemo igrače, to znači da domaće snage ne mogu da igraju na visokom nivou. Talenat je tu, ali ga treba štititi i negovati, ali pre svega - imati hrabrosti da se veruje u taj talenat".

Za kraj, najbolji igrač svih vremena?
"Teško je reći, ali Maradona je bio poseban. Skroman. Sećam se da smo na letu za Argentinu pokušavali da driblali jedan drugog. Zamislite to. Na 30.000 metara iznad zemlje. Blizu neba", rekao je Bađo.