Pepeo, anarhija, ulični ratovi i Mundijal: Svetski fenomen jači od bandi, pirata i zemljotresa

"Podignite zastave i klonite se lopova i prosjaka", tako glasi jedan od stihova pesme "Hoist the colours" iz filma "Pirati sa Kariba", koja u suštini predstavlja poruku kraljevima, carevima, vlastodršcima... Da običan narod, sirotinja, neće nikada umreti koliko god je ubijali i pokazivali gađenje ka njoj jer je oskudna materijalnim dobrima. E pa, na Svetsko prvenstvo 2026. ide i zemlja koja je u isto vreme prestonica bandi, pirata, revolucija i najtvrđih ljudi Kariba.

Ako ste gledali gorepomenuti film, znate šta je Tortuga, ostrvo razvrata, razbijenih noseva i čiste anarhije, upravo ona mitska teritorija gde su se lomile kosti i rađale legende. Ono pripada Haitiju. A reprezentacija Haitija, momci koji treniraju u uslovima koji se više graniče sa epskim nego sa realnim, postala je najneverovatnija priča kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, pošto su se plasirali na svoje drugo u istoriji, gde će se u grupi C suprotstaviti Brazilu, Maroku i Škotskoj.

Kada se u fudbalskom svetu spomene reprezentacija Haitija, prva asocijacija za starije ljubitelje fudbala jeste davno i do ove godine jedino učešće iz Zapadne Nemačke 1974. godine, kada je fudbaler ove selekcije Emanuel Sanon šokirao planetu i prekinuo mitski niz Dina Zofa od 1.142 minuta bez primljenog gola među stativama reprezentacije (od septembra 1972. do juna 1974).

Na tom turniru, Haiti su poraženi od Italije 1:3, Argentine 1:4 i Poljske 0:7, a čitave 52 godine kasnije, na proširenom Svetskom prvenstvu u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Meksiku, “Les Grenadiers” (Granatiri - elitni pešadijski vojnici iz haitijske revolucije u 18. veku) stižu sa standardnim koktelom atleticizma, napadačkog talenta i hronične, gotovo nezamislive nestabilnosti na svim mogućim poljima. Ipak, za razliku od većine drugih debitanata ili povratnika, Haiti na ovaj šampionat ne dolazi da bi samo sakupljao iskustvo. Oni dolaze kao zemlja koja je u proteklim godinama preživela istorijske i društvene kataklizme, igrajući domaće utakmice u egzilu, dok je njihova domovina tonula u anarhiju i ulične ratove bandi.

©AFP

Za Mozzart Sport je na tu temu govorio i jedan od tamošnjih sportskih novinara Onz Šeri.
”Tužno je i frustrirajuće čuti da ne možemo da igramo utakmice kod kuće. Ali morate razumeti zašto. Da li znate šta se desilo kad je reprezentacija igrala na domaćem terenu? Igrali smo u Port o Prensu protiv Belizea i članovi bande su zaustavili autobus. Igrači su bili uplašeni i od tada nismo igrali pred našim navijačima. Stanovnici Haitija nisu mogli da svedoče plasmanu svoje reprezentacije na Mundijal posle 52 godine. Neke utakmice u kvalifikacijama smo igrali u Kurasau, neke na Floridi, u tim mestima živi veliki broj ljudi iz Haitija. Sve to donekle ublažava bol, ali ništa ne može da zameni igranje kod kuće, ništa ne može zameniti dom. Nadam se da ćemo jednog dana rešiti probleme i nasilje bandi na Haitiju kako bi ponovo mogli da gledamo naše igrače na našem stadionu“, rekao je Šeri.

Frantzi Pijero - jedna od glavnih snaga Haitija (©Reuters)

Sve što nam je Onz Šeri rekao jasno oslikava da je fudbalska priča o Haitiju priča o ponosu i neviđenom stradanju čitavih Kariba. Kao prva nezavisna republika sa većinskim crnim stanovništvom na svetu (1804. godine), nastala iz krvavog i uspešnog ustanka protiv ropstva, Haiti je kroz fudbal uvek tražio ventil za svoje unutrašnje nemire i socijalne nepravde. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, pod brutalnom diktaturom Fransoa "Papa Doka" Divalijea i njegovog sina "Bejbi Doka", fudbal je bio i ponos i političko oružje, a vrhunac je dostignut pomenutim plasmanom na Mundijal 1974. godine.

Međutim, globalna afirmacija nakon toga je ugašena u decenijama političkih prevrata, razornih zemljotresa i dubokog siromaštva. Državni tim je više od pola veka tavorio na marginama KONKAKAF zone. Povratak na veliku scenu počeo je da se nazire kroz solidne nastupe na Gold Kupu (poput polufinala 2019. godine), ali niko nije mogao da predvidi da će ova generacija, uprkos tome što zbog katastrofalne bezbednosne situacije u Port-o-Prensu bukvalno godinama ne može da odigra meč pred svojim navijačima, uspeti da iskuje istorijsku vizu za Mundijal 2026. godine.
"Sve to čini ovaj uspeh većim i još slađim. Sećam se da sam bio u Port o Prensu dan posle plasmana na Svetsko prvenstvo. Pričao sam sa čovekom koji mi je rekao „Svaki dan čujem pucnje, moj sin ide u školu i plašim se za njega zbog nasilja među bandama, ali bol i stres su manji kad znam da moja zemlja igra na Svetskom prvenstvu. Plasman na Mundijal je lek za čitavu naciju, čini stvari malo boljim u situaciji koja je veoma haotična”.

Kao što je Šeri pomenuo, Haiti su reprezentacija koja utakmice ne može da igra kod kuće. Port-o-Prens, glavni grad, zarobljen je pod kontrolom bandi koje drže oko 85 odsto grada, a nacionalni stadion je još 2021. godine pao u njihove ruke. Od tada Haiti nije odigrao nijednu utakmicu pred svojim navijačima. Dom su im tuđe zemlje, trening-centri koji nisu njihovi, hoteli koje napuštaju pod policijskom pratnjom. I baš zato je njihov uspeh ovoliki: Haiti je, daleko od svoje teritorije i bez ijednog domaćeg terena, pobedom nad Nikaragvom 2:0 na neutralnom Kurasau i remijem Hondurasa protiv Kostarike u novembru prošle godine, izborio drugo učešće na Svetskom prvenstvu u istoriji.
"Bez ikakve dileme, plasman na Mundijal je najveći uspeh u karijerama sadašnjih igrača. Toliko je emocija bilo kad su uspeli da obezbede plasman na Svetsko prvenstvo. Biće neverovatno motivisani i mislim da bi sa tom emocijom i motivacijom mogli da naprave iznenađenje. Doduše, imamo tešku grupu. Moramo da igramo protiv Brazila, Maroka, Škotske, ali i dalje mislim da ćemo napraviti neka iznenađenja. Možda damo gol Brazilu, možda pobedimo Škotsku. Mislim da ćemo uraditi nešto što ljudi nisu očekivali. Ne kažem da ćemo stići do polufinala ili četvrtfinala, ali mislim da ćemo igrati dobar fudbal”

Simbolika dana bila je više nego jeziva i veličanstvena. Igralo se 18. novembra, na godišnjicu bitke kod Vertijera, odlučujućeg trenutka u borbi protiv kolonizatora Francuske 1803. godine, posle čega je Haiti postao prva "crna" republika na svetu. Dva veka kasnije, na isti datum, Haiti je odbranio još jedan napad, ovaj put sportski, ali ne manje monumentalan. Strelci golova za pobedu nad Nikaragvom bili su Luisijus Dedson, član MLS ligaša Dalasa i igrač holandskog drugoligaša Almerea Ruben Providens. Ipak, heroj tima je bez dileme jedini poznat igrač u evropskim okvirima (nažalost, navijačima Crvene zvezde posebno poznat), Frantzi Pjero, sada centarfor turskog Rizea na pozajmici iz atinskog AEK-a, a onog kobnog (po Zvezdu) avgusta 2022. Makabija iz Haife.

Trenutak kada je Haiti izvučen na žrebu za Svetsko prvenstvo

U Ameriku, Kanadu i Meksiko, Haiti donosi nezapamćen istorijski prtljag. To je ekipa koja nosi emotivni teret nacije od preko 11.000.000 stanovnika u domovini, ali i milionske, izuzetno uticajne dijaspore na Floridi, Njujorku i Montrealu. Od ove generacije se ne zahteva samo puko igranje fudbala, od njih se traži da kroz sportska borilišta svetu pošalju drugačiju sliku o svojoj zemlji, koja je u globalnim medijima svedena isključivo na vesti o nasilju i humanitarnim katastrofama. Javnost i navijači u rasejanju, gladni bilo kakvog uspeha i dostojanstva, smatraju da ekipa sa ovakvim potencijalom ima istorijsku šansu da se u proširenom formatu domogne nokaut-faze, što bi predstavljalo rađanje novog fudbalskog čuda na Karibima.
"Pa, ovog puta nam je bilo lakše jer u kvalifikacijama nismo morali da igramo protiv SAD-a, Meksika i Kanade. To su najveći timovi u KONKAKAF zoni. Ali mislim da sa igračima koje imamo sada, sa igračima iz Engleske, Francuske, mislim da možemo da napravimo nešto. Ako bude kontinuiteta, ako zadržimo ovu hemiju, ako zadržimo ovaj tim i nastavimo dalje, mislim da rastu šanse za pozitivan rezultat. Imamo dobre igrače u poređenju sa drugim zemljama na Karibima"-

Put ove reprezentacije bio je dug i pun rana. Posle prvog pojavljivanja 1974, Haiti je upao u politički haos, diktature, stravične zemljotrese, siromaštvo i nasilje koje danas dostiže istorijski maksimum. Fudbal je bio poslednje što je moglo da se organizuje. Ipak, nacija se nije predala. Počela je da okuplja svoje sinove iz dijaspore, iz Francuske, Belgije, SAD-a, Kanade, Meksika, mladiće koji su rođeni daleko, ali su srcem pripadali zemlji svojih predaka. Tako su nastali Stubovi nove generacije: Dakens Nazon, ubojiti napadač iranskog Esteglala sa 44 gola na 80 utakmica za reprezentaciju, pomenuti Frantzi Pjero, snažni centarfor koji ruši odbrane, Derik Etijen, eksplozivno krilo iz MLS-a (član Toronta), Karlens Arkus, tvrdi bek, komandant defanzive, Rikardo Ade (igrač LDU-a iz Kita)... I dvojica najboljih igrača koja odnedavno igraju za ovu selekciju: Vilson Isidor iz Sanderlenda i Žan Rikner Belegar iz Vulverhemtona.
"Frantzi Pjero je dobar igrač, ali moraju pravilno da ga koriste jer je on devetka. Mora da stoji tačno ispred gola. Ako se bude vraćao nazad ili igrao po krilu, neće biti toliko efikasan. Tako bi trebalo da ga koristimo. Imamo i druge sjajne igrače, poput Vilsona Isidora iz Sanderlenda, Žan Rikner Belegar kontroliše vezni red i Žozuea Kazimira koji igra u Francuskoj. On je levo krilo. Mislim da su njih trojica naši najbolji igrači”.

©Reuters (Napadač Sanderlenda Vilson Isidor odnedavno nastupa za Haiti)

Selektor koji je sve to spojio je Francuz Sebastijan Minje. A, tu je i ona poetska strana Haitija, surova i prelepa u isto vreme, koju najtačnije opisuje pesma “Hoist the Colours” iz Pirata sa Kariba, himna svih potlačenih, prognanih i ukletih. Redovi “Thieves and beggars, never shall we die” ("Lopovi i prosjaci, nikada nećemo umreti"), zvuče kao da su ispisani za Haiti, naciju koju su pokušavali da slome kraljevi, carevi, diktatori, okupatori, zemljotresi, bande, ali koja uvek ustaje, uvek se bori, uvek, ako ništa drugo... Postoji.
"Kad je Minje tek došao, ljudi nisu bili baš srećni. Nije imao dobru reputaciju, štaviše, dok je radio u Africi smatran je za prosečnog trenera. Nije bilo mnogo poverenja u njega, čak i u prvim utakmicama koje smo igrali nismo videli sistem, nije bilo nikakve hemije. Kritikovali su ga za izbor taktike, izmene koje je pravio. Međutim, jedna stvar koja je sve promenila je poziv koji su dobili neki igrači iz jakih evropskih liga. Vremenom je igra postajala sve bolja, ali čak i danas su mišljenja o Minjeu podeljena. Neki kažu da je bolji trener nego što je bio, drugi ga još uvek osporavaju. Ne može mu se oduzeti to da je napravio ogroman rezultat i pridobio igrače što je mnogo važno“.

Ipak je Haiti i dalje zemlja koja je srušila Napoleona. Zemlja koja je iz okova ropstva izgradila sopstvenu republiku. Fudbaleri Haitija su proizvod tog nasleđa, momci koji treniraju na tuđem tlu, igraju pred praznim tribinama i nose na leđima težinu nacije koja odavno nije imala razloga za radost. I sada, posle pola veka, vraćaju se na Svetsko prvenstvo. Na najvišu scenu. Kao upozorenje i priča o otpornosti, kao dokaz da fudbal još uvek zna da bude najveći mit modernog sveta. Haiti ide na Mundijal kao najromantičnija, najviše divlja i najhrabrija reprezentacija karipskog fudbala, zemlja bandi, revolucije, Tortuge i pirata, zemlja koja je, uprkos svemu, odbila da umre. Igrači će imati podršku dijaspore, pošto ukoliko neko poželi da krene direktno sa Haitija na Mundijal, imaće dosta problema da tamo stigne.
"Šanse su veoma, male za nekoga ko živi na Haitiju da ode na Svetsko prvenstvo. Da bi otišao na Svetsko prvenstvo sa Haitija, moraš da budeš bogat i da imaš papire, vizu ili boravišnu dozvolu. Tako da su šanse veoma male. Većina naših navijača će verovatno biti naši sunarodnici koji žive u SAD-u ili Francuskoj i drugim mestima u Evropi”.

©AFP (Haiti je jedna od najsiromašnijih država sveta)

Život na Haitiju je hronika siromaštva, borbe i preživljavanja, ali i neuništivog duha koji je poslednjih decenija testiran više nego u gotovo bilo kojoj zemlji na svetu. Nema načina da se priča o savremenom Haitiju, a da se ne pomene najtragičniji događaj u njihovoj novijoj istoriji, zemljotres iz januara 2010. To je bio trenutak kada je zemlja već puna rana doživela još jedan udarac koji joj je promenio sve, pa i fudbal, način života, infrastrukturu, društvo, čak i mentalitet čitave nacije.

U samo 35 sekundi, 12. januara 2010, Port-o-Prens je sravnjen sa zemljom. Razorni potres pogodio je najnaseljeniji deo države, u kojem je živelo skoro 40 odsto populacije. Procene su da je poginulo između 250.000 i 300.000 ljudi, a više od 1.000.000 ostalo je bez doma. Izbrisani su putevi, škole, bolnice, ministarstva, čitave četvrti. Nestali su mostovi, polomljen je svaki sistem koji je i pre toga bio na ivici postojanja. Nije taj zemljotres srušio samo zgrade, to je bio zemljotres koji je srušio državu.
"Taj zemljotres ostavio je neverovatne posledice na sve. Konstantnost je veliki problem za naš fudbal i sport generalno. Svake godine se desi nešto što nas poremeti. Te 2010. Imali smo zemljotres, posle se desila promena predsednika države, Iv Žan Bertran je morao da napusti zemlju, nasilje bandi, još vremenskih nepogoda. Svaki put nas nešto uspori. Nema nikakvog kontinuiteta, sve mora da se pravi od nule. Ako se tako nastavi, nećemo nikad rasti”.

Posle tog trenutka, život na Haitiju nikada nije postao "normalan“. Umesto toga, zemlja je utonula u dugogodišnju humanitarnu krizu. Ulične četvrti u Port-o-Prensu postale su improvizovana skloništa, a deca su odrasla u šatorima i ruševinama. Epidemija kolere, koja je usledila nakon zemljotresa, dodatno je razorila već ranjenu populaciju. Pomoć koja je stizala iz sveta bila je često nedovoljna ili pogrešno raspoređena, što je stvorilo duboko razočaranje, nepoverenje i osećaj da je Haiti ostavljen sam sebi.

Na sve to nadovezale su se političke krize, siromaštvo i, poslednjih godina, potpuni raspad javne bezbednosti. Nakon ubistva predsednika Žovenela Moiza 2021, već krhka država se raspala još jednom. Bande su preuzele kontrolu nad ogromnim delovima grada, pa i infrastrukturom. Danas, gotovo 85 odsto Port-o-Prensa kontrolišu paranaoružane grupe. U tim delovima život je surov, ponekad granica između civilnog stanovanja i ratne zone gotovo da ne postoji. Naoružane bande naplaćuju „porez“ stanovništvu, kontrolišu puteve, kidnapuju ljude, zatvaraju pristupe luci, skladištima hrane i goriva. Većina porodica živi u siromaštvu, a hiljade dece ne ide u školu jer su putanje do škola previše opasne.
"Bande i njihovi sukobi definitivno imaju uticaj na događanja u našem fudbalu. Haitijska liga nije ono što je bila. Tri godine se uopšte nije igrala, delimično zbog bandi, a i zbog koronavirusa. Nekad to nije bila loša liga, ali je kvalitet sada mnogo opao. Bukvalno je sve moralo da se radi ispočetka. Kroz kvalifikacije, bio je samo jedan igrač iz domaćeg prvenstva, pre ih je bilo više“, uverava Šeri.

Ipak, postoji utisak da Haiti nikada nije izgubio neke vrednosti. Ljudi se drže zajedno. Igra se fudbal i na najopasnijim ulicama. Peče se hrana na uličnim šporetima, deca se kupaju u improvizovanim kadama, pesma i ples se čuju i tamo gde se misli da nema mesta za radost.

©AFP

Krah unutrašnjeg sistema i haos u organizaciji otvorili su pravu Pandorinu kutiju u tamošnjem fudbalu, ogolivši knedlu koju niko u savezu nije želeo da proguta. Fudbalski savez Haitija (FHF) godinama je bio sinonim za najmračnije kutke sportske politike. Sve je kulminiralo kada je dugogodišnji predsednik saveza, Iv Žan-Bart, poznat pod nadimkom "Tata", doživotno suspendovan od strane FIFA nakon stravičnih optužbi i dokaza o sistemskom seksualnom zlostavljanju maloletnih fudbalerki u nacionalnom tehničkom centru "Kroa-de-Buke". 

Zemljotres iz 2010. nije samo tragedija, on je oblikovao generaciju. Današnja reprezentacija Haitija sastoji se od igrača koji su tad bili deca, tinejdžeri ili vrlo mladi ljudi. Mnogi od njih izgubili su domove, rođake, prijatelje. Zbog toga igraju sa nečim što se retko viđa, sa energijom i ponosom koji dolazi iz dubina ličnog iskustva. Na neki način, svaki njihov trk za loptom je gest pobune i dokaz da zemlja koju su rušili potresi, zavere i bande i dalje ima glas.

Plasman Haitija na Svetsko prvenstvo zato nije samo sportski uspeh. To je povratak naroda koji je preživeo svaku vrstu sloma. To je vapaj zemlje koja traži da je čuju. Trenutak kada svet opet gleda u naciju koja je davno, 1803. bila simbol slobode, a danas, posle svega, ponovo diže zastave kao država koja nema mir, ali odiše drugim vrednostima.

I zato će Haiti na Svetskom prvenstvu biti više od reprezentacije. To će biti tim koji nosi bol zemlje, njenu istoriju, rane i njenu neverovatnu snagu. Tim koji je izašao iz ruševina, kroz dim, bande i beznađe, da bi, makar jednom, makar na mesec dana, pokazao svetu da postoji priča jača od svega što pokušava da ih slomi.

GRUPA C

Prvo kolo

13. jun, 00.00: (1,65) Brazil (3,60) Maroko (5,80)
13. jun, 03.00: (6,50) Haiti (4,00) Škotska (1,55)

Drugo kolo

19. jun, 00.00: (4,00) Škotska (3,35) Maroko (2,00)
19. jun, 02.30: (1,08) Brazil (13,0) Haiti (20,0)

Treće kolo

24. jun, 00.00: (6,75) Škotska (4,20) Brazil (1,50)
24. jun, 00.00: (1,35) Maroko (4,90) Haiti (9,50)