Pipo Inzagi otvorio dušu: Alegri mi je završio karijeru! Bolest života je nastupila tri godine kasnije

Nije bio najveći majstor sa loptom u nogama, nije bio jak, ni posebno brz, a nije imao ni najbolji šut. Ali je imao nešto sa čim se rasni strelci jednostavno rode, nešto što ne može da se nauči. Imao je nepogrešiv osećaj za prostor, za vreme, imao je tu naviku da 90 minuta gazi po ganglijama protivničkih čuvara ne time što će se rvati sa njima, već tako što će sve vreme plesati na ivici ofsajda. Filipo Pipo Inzagi naravno, jedan od onih velikana koje ne možete da shvatite dok ih ne vidite uživo.

Takve kretnje niko nije imao. I nije stoga čudo što mu je karijera trajala više od dve decenije, ni što je punih 15 godina maltretirao protivničke defantivce u dresovima tada dominantnih Juventusa i Milana.

Međutim, ni on nije mogao da pobegne od krštenice koja mu je 2012. okončala karijeru. Mada u iskrenoj autobiografiji prilično odgovarajućeg naslova “Pravi trenutak”, Pipo Inzagi pronalazi još jednog krivca: tadašnjeg trenera Milana Masimilijana Alegrija.

O tome nešto kasnije, prvo o oproštajnoj utakmici i golu protiv Novare, 13. maja te 2012…

“Pas je kao ples sa partnerom, ali na daljinu. Morate da bude sinhronizovani, on mora da pošalje pas u pravom trenutku, a ti moraš da budeš na pravom mestu… I ja sam tu. Krenuo sam sa ofsajd linije. Sedorf je sve razumeo unapred, njegov pas je savršen, primam ga na grudi, odbija se malo udesno. Ali nisam ni morao da gledam gol, nikada nisam morao. Jednostavno bih ga osetio”, premotava film Inzagi.

Ko ga pamti iz najboljih dana apsolutno je siguran da je Pipo zaista imao da “oseti” gol…

“Fontana, golman Novare, izlazi odmah da mi zatvori vrata, bar je on tako mislio. Skrećem i lopta završava u mreži. Pomahnitao sam. Trčao sam do tribine, prvo me je zagrlio Nesta. Poslednjih šut mog života je bio gol. Nisam imao više nikakve sumnje, neće me namamiti nijedna ponuda, biće to moja poslednja utakmica. Pre nego što sam se vratio na centar, stao sam, okrenuo prema navijačima, kleknuo, podigao majicu i poljubio je. Emotivan poljubac, sladak, otečen zbog večne zahvalnosti. Sudija je svirao kraj, video sam bratanca Tomasa kako trči ka meni. Stegao sam ga čvrsto, srce mi je stalo. Pogledao sam saigrače i mahnuo im… Zbogom Milano, zbogom San Siro. Bilo je predivno”, priseća se Pipo.

Priznaje, nije planirao da bude tako.

“Alegri mi je završio karijeru. U stvari, Milan i ja smo na proleće 2012. već dogovorili da produžim ugovor na još jednu godinu. Imao bih važnu ulogu u svlačionici koja je izgubila Maldinija, Pirla, Nestu, Gatuza, Sedorfa… Sve značajne figure koje su ostavile duboku prazninu. Ništa nisam zahtevao… Galijani je bio srećan što smo pronašli takvo rešenje”.

Međutim, Alegri je imao drugačije viđenje…

“Alegri je odbio. Nije me želeo u svlačionici više i rekao je to direktorima, tražio je da mi ne produže ugovor. Bio je to težak udarac za mene”.

Težak, jer prelaz sa igračke karijere na “civilni život” nije nimalo jednostavan. Ljudi u stvari ne shvataju koliko ume da bude komplikovan.

“Na jesen 2015. se lopta baš izduvala. Nisam mogao da prihvatim toliku distancu od mog sveta. Od mirisa trave, do svetinje svlačionice. Ustajao bih ujutru i ne bih znao kako uveče da se vratim. Išao sam u teretanu, ali bez entuzijazma, tek da prođe vreme, da ispunim dan, da sprečim dosadu da me preuzme. Telo mi je slalo nepogrešive signale bolesti. Počeo sam da brinem. U stvari, jasno i bez stida ću reći: uplašio sam se”.

Tek da neko ne pomisli da Inzagi ne drami bez osnova.

“Imao sam četiri gastroskopije, druge neprijatne testove, uvek sam putovao sa torbom punom diskova na kojima su rezultati ultrazvukova, skenera, pokazivao sam to raznim specijalistima. Plašio sam se najgoreg, čak i ALS-a (neizlečive bolesti). Bili su to meseci nelagode i patnje, mučio sam se da nađem izlaz. Neki to zovu bolest života, neki drugačije, ja sam voleo da driblam oko svih tih definicija i dijagnoza i da se suočim s realnošću”.

Tvrdi i da je uspeo.

“Shvatio sam šta je problem i malo po malo ga prevazišao, okružujući se ljubavi porodice. Moji roditelji su bili izvanredni: razumeli su šta mi je bilo potrebno”.