P. DučićPoslednji fudbalski boem EX-YU: Knjaz Miloš, Banatski rizling, tamburaši i onda četiri komada Partizanu
_na_meÄu_sa_Notingem_Forestom.jpg.webp)
Vreme čitanja: 27min | sre. 04.03.26. | 11:42
Raskalašnog duha, kakvog je bio, Nikica Cukrov nije dozvoljavao da mu zbog fudbala promiču životne sladostrasti. Mladost je trošio ’kako dolikuje’ - jednako poštujući dan i noć. O svemu tome govorio je u opširnom intervjuu za Mozzart Sport
Stariji Splićani, posebice navijači Hajduka, kad ćakulaju o davnim, slavnim vremenima Bilog kolosa, po pravilu se dotaknu i te slike: splitska Zenta, čuveni noćni klub Šekspir i ponoćna ura; negde u to vreme pojavio bi se najredovniji gost da podupre šank, kako bi rekao veliki pesnik; na šanku, pred njim, paklica crvenog ’marlbora’ i čašica - viski ili votka, zavisilo je od raspoloženja...
Pojavno-karakterno to je nesvakidašnji miks Džima Morisona, Brusa Dikinsona i nekog od indijanskih junaka iz najčuvenijih dela Karla Maja. Samo nekoliko sati ranije ’špartao’ je Poljudom s onom prepoznatljivom trakom oko glave - eventualno s čalmom, ukoliko je tog dana zbog Hajduka glava morala pod kopačku - a već u jutarnjim časovima bivao prvi na treningu.
Izabrane vesti
Kroz splitsko praskozorje, preko Bačvica i Rive, do pomoćnog Hajdukovog.
„Kad si jak u kafani moraš i sutradan bit jak na treningu. Da izdržiš sve. Pa je l’ tako? To je bilo osnovno pravilo kog sam se držao“...
„Bilo nas je koji smo i pored svih napora mogli da izađemo. Nikada nisam krio - ostajao sam vani iza ponoći, do četiri, pet ujutro. Ali na vežbama uvek prvi, fizički dominantan. U svemu“.
Raskalašnog duha, kakvog je bio, nije dozvoljavao da mu zbog fudbala promiču životne sladostrasti. Mladost je trošio ’kako dolikuje’ - jednako poštujući dan i noć. Taj su mu ’talenat’ i izdržljivost došli s nebesa, uz onaj fudbalski.
U jednom davnom intervjuu Jutarnjem listu za sebe je kazao da je ’pozitivni agresivac’. I nije pogrešio. Oni što ga pamte sa terena kažu da je za mnoge današnje ’fudbalske manekene’ bio nešto poput pripadnika specijalnih vojnih jedinica. Žestok momak u najpozitvnijem smislu.
„Bog me tako podario. Mogao sam nenormalno mnogo da trčim. Koliko? Koliko je trebalo. Jednom sam isključio onu traku za vežbanje, jer više nije mogla da podiže opterećenje. Imao sam nizak puls, 39 do 42 otkucaja u minutu. A i kad bi skočio - za minut padne. Taj kratki period oporavka veoma je važan u sportu. To mi je omogućavalo da imam veliku količinu kiseonika u organizmu “.
🔥🔥🔥
Častimo čitaoce Mozzart Sporta sa 2.000 dinara!
🔥🔥🔥
Ono što je uradio sa Rijekom i Hajdukom na terenu učinilo ga je legendom Kvarnera i Dalmacije. A za sve eskapade van terena poneo je nezvaničnu titulu jednog od poslednjih boema i kozera jugoslovenskog fudbala.
Nikica Cukrov (71) pre desetak godina dobio je onu najvažniju bitku - za život. Zbog karcinoma odstranjeni su mu deo grla i korena jezika. Srčan, borben, neukrotiv - nije se dao bolesti. Pobedio ju je, a onda slavodobitno sebi prepisao recept za novi život.
„Operisan sam na svoj 60. rođendan, bolest je bila zahvatila i limfne čvorove. Kad je sve prošlo, lekari su mi savetovali promenu životnih navika, pre svega ishrane. Tako sam počeo da proizvodim ono što jedem. Nema čega nemam u svom vrtu. Od krompira, kapule, luka, paprika, tikvica, pa do više vrsta pomidora. Sa zetom u Donjem Polju kod Šibenika gajim i masline. Sve što proizvedem čisto, bez otrova“.
Sve je za popularnog Cukija i počelo u Šibeniku, pre više od pola veka.
„Krenuo sam da treniram sa 11-12 godina, kô sva deca u ono vreme. Pođe neko iz kvarta, iz zgrade, ulice - povuče druge. Tako sam i ja krenuo. Prvo pioniri, pa juniori, onda prvi tim. Ja sam se lepo zabavljao, a neki ljudi su u tome prepoznali talenat. Već sa 17 bio sam u prvoj ekipi i morao da odlučim - ozbiljnije bavljenje fudbalom, ili na brod. Nije bilo treće opcije“.
To je druga polovina šezdesetih, kako je bilo u Šibeniku tih godina?
„Šibenik je grad velike fudbalske tradicije, uvek imao odličnu ekipu, davao igrače za Prvu ligu. Bio je jedan od najstandardnijih drugoligaša u Jugoslaviji. Uvek sjajan ambijent, četiri-pet hiljada ljudi na tribinama svako kolo. Nikad nismo ušli u Prvu ligu, ali borili smo se, uvek u vrhu“.
Puno je tih (mnogi će reći) bajki o snazi ondašnje Prve lige. Pored toga što mnogi tvrde kako je jugo-elita bila među pet-šest u Evropi, postoji i ona priča da je ondašnja Druga liga bila jača od bilo koje sadašnje - srpske, hrvatske, slovenačke, bh... Da li je to po vama romantično-nostalgičan pogled na stvari ili realno poređenje kvaliteta?
„Ne, ne, ne, ne... Ja bih rekao da je ta Druga liga zaista imala ozbiljan kvalitet. Vrlo verovatno veći nego sadašnje prve lige. A sad ću vam i obrazložiti. Gledaj, prosto je - ti u ono vreme možeš u inostranstvo tek sa navršenih 28. Drugu ligu igraš sa 18, 19, 20... Zamisli kolika je tu koncentracija kvaliteta. Plus stariji igrači, koji se vraćaju u svoje matične klubove. E sad, ti kao mlad fudbaler provedeš nekoliko godina u tom rangu, treniraš, igraš utakmice. Od koga dobijaš savete? Ko na tebe utiče? Ko te uči? Pa ozbiljni frajeri! Tako se postaje igrač! Svaka čast treneru, ali ja najviše dobijem od saigrača, od dobrog fudbalera kraj sebe, od onog majstora protiv koga igram. Ne možeš ti mnogo da naučiš od dečkića koji ima godina koliko i ti, ili dve-tri više. To je bila naša ključna prednost, tu leži razlog što je jugoslovenska liga bila tako kvalitetna“.
Radilo se, dakle, o skidanju zanata?
„Tako je. Gde su danas kvalitetni 30-godišnjaci na regionalnim terenima? Koji su to igrači? Nema ih. Da ih ima, igrali bi vani. Ima li toga u Drugoj ligi? Još manje. Znači, do toga je - mi smo imali bolje učitelje. Daleko bolje. Zbog njih smo postali bolji igrači, iz toga proizilazi da je liga bila bolja. Tako ti je generalno u životu, u bilo kojoj oblasti. Šta znači stari majstor, stari auto-mehaničar, koji radi 20-30 godina. Je li logično da će šegrt više od njega da nauči nego od drugog šegrta? Logika. Ovaj matori je prošao sve situacije, on zna da improvizuje, on zna šta ako se desi ovo, šta ako se desi ono... I sve ti to kaže, objasni. Mi smo učili na njihovim greškama. Ovi danas, ako su iole pametni, moraju da uče na svojim. A znamo da je ipak lakše učiti na tuđim“.
Koliko je na vas lično, na ljudski i fudbalski razvoj, uticalo to četvorogodišnje igranje za Šibenik u Drugoj ligi?
„Ozbiljno iskustvo, baš ozbiljno. Ako bismo nastavili da poredimo sa današnjim vremenom, mislim da neki današnji klinci ne bi preživeli taj nivo takmičenja. Znaš kad je crveni karton? Kad te iznesu na nosilima, kad više ne možeš da hodaš. Igralo se muški, dobijale se batine, to su bili mnogo žešći dueli. Ali u svemu tome mlad čovek očvrsne. To je bila i neka vrsta filtera, mnogi su otpali, nisu izdržali“.
Još jedna zanimljiva stvar za poređenje - u vaše vreme mladim igračima nazivaju dečake od 16-17 godina; danas sve češće čujemo kako je mlad fudbaler i kada ima 21-22 godine.
„Tačno tako, danas i jeste mlad igrač kada ima 21 godinu. Sa 20 je balavac. Sa 25 još je mamin sin. Zašto? Jer deca kasnije sazrevaju. Nekad smo svi kretali u prvom timu sa 16-17, ali je i karijera bila kraća. U 30. ili 31. završavaš. Već si oženjen, imaš decu, porodicu, brineš o njima. Drukčije se treniralo, radilo, bio si istrošen igrač u 30 godina. Takvo je bilo mišljenje“.
A to kasnije sazrevanje o kome govorite, šta je razlog?
„Pa sve je razlog. Sve. Mi smo skoro svi bili iz nekih siromašnih familija. To je nešto što nagoni čoveka da se bori. Taj socijalni motiv, gde nemaš puno izbora. Grabiš da uspeš. Ova današnja deca imaju puno više mogućnosti. Kvalitet života je drugačiji, tehnologija otišla napred. Sve je otišlo napred. Ima tu stvari koje su dobre, međutim ima stvari koje mi se ne uopšte ne sviđaju. Evo ti primer: On je danas ceo dan ’na telefonu’. A ja? Ja sam bio na ulici. On šest sati igra igrice, ja šest sati trčim. Kako onda da on i ja budemo jednako fizički pripremljeni i razvijeni?! On tek kad završi juniorski staž počinje da se priprema za profesionalni nogomet. A ja? Ja sam u njegovim godinama već bio spreman! Prošao sve te teškoće koje njemu tek predstoje. Puno njih na tom putu danas odustane“.
To je upravo onaj najnezgodniji period karijere, momenat kad se prelazi iz dečjeg u fudbal odraslih...
„U moje vreme, taj je prelaz bio puno, puno lakši. Danas se tu najviše talenata izgubi. Problematične godine, nisu naviknuti na ozbiljne izazove... Na kraju krajeva, deca u ovom vremenu imaju mnogo više nego što smo mi imali, pa onda nemaju ni dovoljno jaku želju da uspeju“.
„Vidi, da se razumemo, niko od nas nije bio gladan, imali smo i doručak i ručak i večeru, ali nije se moglo jesti meso svaki dan, nije bilo ribe svaki dan. Nije bilo sramota raditi neki skroman, pošten posao. Sramota je bilo krasti. Znaš šta je danas sramota? Ajme, nema mi mali ’najk’ patike. Ajme, moram da mu kupim ’ajfon’. A zašto moraš?! Ajde, molim te, objasni mi - zašto moraš? Pa i ovaj telefon radi. I košta 200 evra. A taj ’ajfon’ košta 2.000 evra. Ko danas ima za sve to? Otkud? Ljudi dižu kredite da bi kupili detetu te neke stvari. Mislim da je to krivi put. Ne znam... To je moje mišljenje. Naši roditelji su sve drukčije radili. I sad se vraćam na onu priču o sazrevanju - mi smo u stvari bili prisiljeni životom da ranije sazrevamo“.
Kažu da biste s igračkim karakteristikama koje ste imali mogli bez problema da se snađete u današnjem fudbalu. Bili ste half, po potrebi i desni bek. S kojim biste aktuelnim fudbalerom mogli da uporedite sebe?
”Nije lako na taj način uspoređivati. U svakom slučaju, igrao sam ofanzivno. I kao half, i kao klasičan zadnji vezni, i kao bek. Ubacim se gore, u završnicu, po 10-12 puta. Mogao sam da trčim dve utakmice bez problema, 200 minuta ako treba. Lako sam se transformisao iz defanzivca u ofanzivca. I obratno”.
„E sad konkretno, koji bi to igrač danas bio... Šta znam... Možda onaj mali iz Liverpula, Frimpong. Ili Hakimi iz Pariza. To kada govorimo o vrhunskom fudbalu. Ne uspoređujem kvalitet, nego taj neki stil, način igre. Stalno sam napadao, ali stignem i pozadi da zatvorim“.
A pozicija halfa? To je ono što mlađi možda ne umeju danas da ‘lociraju’ na terenu. Radi se o zadnjem veznom. Koliko se u stvari stilski razlikuju half i današnja ‘šestica’, taj klasični zadnji vezni?
“U suštini ste u pravu, half jeste zadnji vezni, kojem je primarna obaveza bila, recimo, da čuva protivničku polutku, ’desetku’. U većini ekipa to su bili fantazisti, najbolji igrači. Moja prednost bila je što takvi igrači uglavnom nisu bili sposobni da trče u dva pravca. On kad izgubi loptu, ili mu je oduzmem, to je odmah prednost za mene i moju ekipu. Jer ne može da me isprati. Idem napred i pravim višak. A opet, u fazi njihovog napada, stižem da se vratim. I opet ga čuvam. Taj način igre, dueli, to je meni odgovaralo. Danas je sve drugačije. Pa i zahtevi za zadnjeg veznog. Previše se forsira ta igra na posed. Svi hoće da kroz igru dođu do gola. Evo ja pitam: A zašto?! Zašto ako imaš brzog igrača, ako možeš da odigraš dugu preko odbrane. Ode on, pobeže. Doviđenja. Ponekad mi to traženje puta kroz posed izgleda kao silovanje i lopte i igre“.
Koja je po vama osnovna razlika između današnjeg i fudbala vašeg vremena?
„Opet se vraćam na taj vražji posed... Igrači su bili okomitiji, direktniji. I šta je još važno - imali su puno više slobode. Da driblaju, da dokažu svoju izvrsnost. Danas imamo da su treneri postali važniji od igrača. Moraš da radiš sve što ti on kaže, nacrta, ne dozvoljava ti da se razvijaš u svojoj individualnosti. Koje su najbolje ekipe, ko postiže najbolje rezultate? Pa oni timovi što imaju opasna krila, ono što imaju igrače sposobne da probijaju jedan na jedan, jedan na dva, tri. A u treningu su sve to zabranili. Igraš jedan-dva dodira, zatvore te - vrati nazad. Ranije je bilo - kad dođeš na 20 metara, na 16, obaveza ti je da ideš u dribling. Ako prođeš, to je pola gola“.
Šta je dovelo do toga? Zbog čega se ide u kalupiranje čak i najtalentovanijih dečaka?
„Na to nije lako odgovoriti. To bi bila cela filozofija života u ovo novo, moderno vreme. Jednostavno, drukčije se živi, drukčije razmišlja, pa se i drukčije trenira. U čitavom društvu je tako. Na globalnom nivou. Ono što se meni ne dopada to je rezultat svega. A šta imamo za rezultat, konkretno u fudbalu? Pa svi igraju isto! Svi! Sve ekipe, svi klubovi, sve reprezentacije. Ranije si imao Holanđane - jedan stil. Englezi - drugi stil. Nemci - treći stil. Brazilci su imali nešto svoje, mi nešto svoje“...
„Da biste igrali na određeni način, morate da imate odgovarajuće igrače. Kako da igraš na posed ako nemaš izvanredne tehničare? Svi do jednog moraju da razumeju taj način igre, pozicioniranje, ukrštanja... Međutim ima trenera koji hoće na silu da sprovode neke svoje ideje, iako nema uslova za to, iako nemaju pravi materijal. Šta je ponta - ne treba i ne možemo svi da budemo isti. Ne znam... Ima utakmica koje su mi dosadne. Gledam, dođu na 25 metara od protivničkog gola, a onda vrate nazad, do svog golmana. Potpuno suludo. Pa valjda smo trenirali da damo gol, a ne da čuvamo loptu?! Ko je pobednik - onaj ko postigne više golova. Šta ti znači posed 74% ako si izgubio utakmicu?! Imam velike primedbe na tu filozofiju gde zabranjuju razvoj individualnog talenta, slobodu igre. Zamisli da zabraniš Jamalu dribling. Šta ostaje? Čime Mesi da pravi razliku?“
Da se vratimo na vas i ona vremena - poznato je da ste hajdukovac, jeste li od malena navijali za Hajduk? Kako je došlo do odabira kluba?
”Jesam, jesam, od malena. Pa gledaj, Split ti je Šibeniku najbliži. Nismo imali prvoligaša i onda kao dete tražiš neku ekipu iz Prve lige za koju ćeš da navijaš. Šta znam... Ja sam Bodulac, otac i majka su mi sa otoka. Prvić i Žirje. A zna se da su Bodulci većinom navijači Hajduka. U gradu, u Šibeniku, drugačija je podela. Tamo su većinom bili dinamovci. Jer Šibenčani su uglavnom išli na studije u Zagreb. Puno ih je tamo i ostajalo. Otuda ta veza. S tim da je bilo u Šibeniku i pristalica Partizana, Zvezde”...
Kako su se ljudi generalno, u ono vreme, u vašem kraju, opredeljivali za klubove?
”Vidiš nekog igrača, dopadne ti se i eto ga - hoću da budem kao on. Ja sam sa pet-šest godina gledao Bajda Vukasa. Ćaća me poveo. E sad, znaš kako je bilo nekad - odlazak na utakmicu, pa to je bio događaj! Ritual. Spremaš se danima, sanjaš o tome. Takve stvari su nama deci ostajale urezane za ceo život. Nije kao danas, sve na dlanu, gledaš fudbal po deset sati na televiziji. Elem, kasnije sam se pomalo i družio sa Bajdom. Sedeli smo u Čarliju, kod Mirka Brauna. Pili kafu, zafrkavali se. Znači, ja mulac, gledam Bajda i kažem sebi - biću kao on. Dobro, nisam mu prišao ni blizu, ali eto”...
Vukasa mnogi smatraju najvećim igračem SFRJ, kakvo je vaše mišljenje?
”A slušaj, kad neko u ono vreme, u onakvoj konkurenciji, dva ili tri puta igra za reprezentaciju Evrope ili sveta - a tad te ekipu nisu birali ni sponzori, ni menadžeri, nego ozbiljni treneri - onda to sve govori”.
Koga ste još posebno cenili od igrača Hajduka?
”Uh, bilo je sjajnih fudbalera. Pogotovo sedamdesetih, kad je ono krenulo sa Ivićem. Dragan Holcer, Marino Lemešić, Pera Nadoveza, Jurica Jerković, Bukle Hlevnjak, Brane Oblak... Onda od mlađih Šurjak, Mužinić, Džoni... Da ih ne nabrajam sve. Bošković je igrao izvanredno na desnom beku. Lepi Bora bio sjajan igrač, sjajan momak”.
Kako se živelo sedamdesetih od igranja u Drugoj ligi, koliko se zarađivalo?
„Solidno. Ne može da se meri sa današnjim zaradama igrača, no bili smo zadovoljni. Neki igrači su imali redovne poslove, pored toga što su igrali fudbal. Pa tako na svoja redovna primanja zarade još jednu, ili jednu i po platu. Imao si premije... Ja sam konkretno u svojih 17 godina, mulac, zarađivao više no moj ćaća“.
Kako je došlo do tog prelaska u Rijeku? Postoji priča da je Hajduk još tad želeo da vas dovede...
”Da, da. Ali bio sam ja pre svega toga jedan period u Hajduku, kao junior, sa 16 godina. Tada mi Šibenik nije dao ispisnicu i morao sam da se vratim. Igrao sam van konkurencije nekoliko utakmica, za drugu juniorsku ekipu Hajduka, u trećoj ligi. Zašto vam to govorim... To je bilo veliko iskustvo. Puno mi je značilo. Znaš kako je kad sa 16 igraš protiv nekoga ko ima 25-30. Moraš da budeš mangup, brz, odlučan. Očvrsne se u takvim duelima. U svakom slučaju, Šibenik nije popustio, nije dao papire, ja sam se vratio nakon dva meseca i ubrzo postao prvotimac”.
Tri godine kasnije Hajduk ponovo kuca na vrata, ali vi birate Rijeku...
”Bila je jedna turneja olimpijske reprezentacije Jugoslavije po Kini. Sećam se, i Muslin je bio u tom timu. Nisam ga video od tada... Tamo u Kini proglašen sam za najboljeg igrača. Tako je počelo da se kuva oko mene. Tokom leta Šibenik igra pripremnu sa Vojvodinom, trener Gojko Zec. Valjda sam mu se dopao, i kad je dogodine došao u Rijeku, prvo što je tražio jeste da mene dovedu. Pomoćnik mu je bio Ive Šangulin, moj Šibenčanin. On je došao po mene. Seli smo u auto, pravac Kantrida i potpis ugovora. Dogovorili smo se za pet minuta”.
A Hajduk?
”Bili su oni pre Rijeke kod mene. To je, znači, drugi put da me žele. Samo sada kao gotovog igrača, već imam 20 godina... Pitam ja za ugovor, oni kažu: A ljubav? Rekô, vi da mene volite, vi biste me platili. Pa je li tako? U redu, postoji neka ljubav, no mi ovde pričamo o poslu. Ja sam profesionalac, živim od fudbala. Voliš me koliko me platiš. Ko me ne plati, znači da mu ne trebam, da me ne ceni dovoljno. S RIjekom je sve išlo brzo i lako. Koliko-toliko. Potpisuj. Isplata sutra”.
Maltene svi igrači Rijeke iz te generacije imaju samo reči hvale za tadašnjeg predsednika Ljubu Španjola. Kako ga vi pamtite, on je verovatno bio najzaslužniji i za vaše dovođenje?
”Da je Ljubo Španjol ostao u klubu, verovatno ne bih ni otišao u Hajduk. Jer on bi sve što je bilo dogovoreno ispunio, ne bih imao razloga da idem. Ovako, bila je klauzulu u ugovoru - ukoliko nešto ne bude ispoštovano, klub ima šest meseci rok da to ispuni. Ukoliko ne ispuni, mogu da idem. Ljubo je smenjen, došli su neki novi ljudi i to više nije bilo to”.
Da se zadržimo malo na toj kvarnerskoj epizodi. Uzeli ste dva Kupa maršala Tita, prekinuli Hajdukov niz od 29 pobeda u najmasovnijem takmičenju. U onom finalu protiv Partizana 1979. vi ste bili najbolji igrač. Kakva su sećanja na taj period?
”Fenomenalna! Svi smo bili prijatelji, družili se i van terena. To je bila naša najveća snaga”.
Ko je bio zaslužan za takav odnos među vama?
”Svi smo radili na tome. Znalo se ko je ko, ko koliko vredi. Ni po babu ni po stričevima. Gurali smo jedan drugog. Pa i da se posvađamo kad je trebalo. Sve zarad zajedničkog cilja. Ne može cela ekipa da pati zato što se jedan zajebava. Tu ćemo da se svađamo. To smo sekli u korenu. A onda sutra - ljubimo se. Dao si gol? Svaka čast! Bravo, majstore! Idemo u kafanu, idemo u disko, na večeru. Svi zajedno. Pa ujutru svi na trening. Igraj, znoji se, tuci se”.
Hajduk je imao kor svojih igrača, iz škole. Zvezda takođe, pa i Partizan svojevremeno. Rijeka je što se toga tiče specifična. Krlja Radović došao iz Pirota, Kustudić iz Novog Sada, Radojko Avramović iz Čačka, vi iz Šibenika, Skoblar se vratio iz Francuske... Najbolji su uglavnom dovođeni sa strane, ali ipak ste uspeli da postanete snažna družina. Gde leži recept?
”Radimo isti posao, isto želimo, pošteni smo jedni prema drugima. Šta ćeš više? Kako da osvojiš trofej pored Zvezde, Hajduka, Dinama, Partizana? To se bez zajedništva nije moglo. Džaba igrački kvalitet ako nemaš ljudski. Pogotovo kada pričamo o nekakvom kontinuitetu. Mi smo završavali četvrti, peti, šesti... Da je bilo malo boljeg suđenja u nekim utakmicama možda bismo i prvaci postali. Jer pazi, Muto Desnica - danas bi mogao da igra gde hoćeš. Miran, lucidan. Minta Ružić isto tako, centarfor Kustudić, Salih Durkalić... Makin i Hrstić bekovi, Radin, Juričić i ja half linija. Strašna ekipa. Strašna. Pa Skoblar je još bio tu. Čudo kako je igrao u 35. godini. Trči, imaš osećaj da ne gazi travu. Danas se klinci oduševljavaju kad vide onaj centaršut, noga iza noge. Rabona. On je to u ono vreme radio”.
Josip SkoblarDočeci u Rijeci posle trofeja Kupa maršala Tita bili su čudesni, i danas se prepričavaju...
”To je bilo nešto veličanstveno. Znate one štafete nekada, pa su ljudi morali da dođu, da izađu na ulicu, da dočekaju. E pa ovde je bilo duplo više ljudi, a niko ih nije terao. Čudo. Pogotovo posle tog prvog trofeja 1978, kad smo u finalu u Beogradu dobili Trepču”.
U malom gradu ljudi posebno cene ta velika sportska dostignuća. Pretpostavljam da ste osetili to na sopstvenoj koži?
”Naravno. Poštovanje koje dobiješ od tih ljudi ne može da se meri ni sa čim. Gde ćeš veće priznanje nego kad si nekome idol, kad ti ljudi žele da im deca budu kao ti. Godinu ili dve dana nakon što sam otišao u Hajduk, došao sam ponovo da posetim Rijeku. Ništa u gradu nisam morao da platim. Baš ništa. Gde god uđem - sve fraj”.
Hajduk i vi - bilo je treća sreća.
”Tako nekako. Dolazio je Džaja, dolazili ljudi iz Dinama, ali kada je Hajduk ispunio ono što sam tražio, dileme nije bilo. Ništa ja više nisam zahteva od Zvezde i Dinama. Imao sam svoju cenu i ona je bila ista za sve. Kad je Hajduk pristao, više me ništa drugo nije interesovalo”.
Pomenuli ste te izlaske, noćni život... Međutim čuvena je i jedna beogradska fusnota, baš iz vremena u Hajduku, kad ste se zapravo ekipno malo ’cvrcnuli’ i tukli Partizan na JNA. Kako je do toga došlo?
”Kad bismo dolazili u Beograd obično smo odsedali u Palasu. Ali pošto je Palas bio Partizanov hotel, nas Biće Mladinić, za svaki slučaj, odvede na ručak u restoran na stadionu Rada. Kad tamo - sviraju cigani. Atmosfera kafanska. I sad, mi stariji naručimo vino uz ručak. To je bilo uobičajeno”...
Imali ste dozvolu trenera?
”Da, da, da, dozvoljavao je nama Dalmatincima to i Čiča Miljanić, kad smo bili sa reprezentacijom. Sećam se, u Španiji smo igrali, u Valensiji... Sedimo za stolom Šurjak, Ružić, Frfa Mužinić i ja. Dođe Čiča s bocom rozea i kaže - ovo je najbolje vino iz ove regije. Evo ga, za vas. Drugi svi piju vodu. Do kraja večere mi smo popili još dve boce. I dobili Španiju sa 1:0”.
“To s Hajdukom je slično bilo. Knjaz Miloš, Banatski rizling i tamburaši. Popilo se tu, neko dva deci, neko tri, neko bocu. Ne deluje na svakog isto. Dobro, nije se niko opio, ali poteglo se fino. Odemo posle ručka u hotel, odspavamo, istuširamo se i uveče ubijemo Partizana 4:0. Sad ti meni kaži kako? Zadovoljstvo, to je ključ. Mora igrač da bude zadovoljan, opušten, da bi pružio maksimum”.
“Imaš i ono istraživanje iz Amerike... Kod njih je strogo zabranjeno da se pije tokom radnog vremena. Merili su učinak dve grupe. Jedni piju, drugi ne. Ovi što su pili imali 30 odsto bolji učinak. Mislim da su građevinci bili u pitanju. Opasno? Jeste ako preteraš. Dok si u zoni zadovoljstva nije nikakav problem”.
Kako ste vi lično uspevali da taj boemski život uskladite sa profesionalnim obavezama?
”Prvo, bog mi je podario dobre fizičke predispozicije. Drugo, pripremni period sam uvek odrađivao maksimalno. Tu nije bilo zabušavanja. Tad su izlasci smanjeni na minimum, restrikcija. Kad se dobro pripremiš, možeš sve da nosiš. Pogotovo dok si mlad. Meni se dešavalo da se u sedam ujutru dignem sa stolice u nekom u lokalu, već u devet sam na treningu. Radim bez problema 20 puta 50 metara, 20 puta 100 metara. Ovaj do mene prespavao celu noć - povraća. Vino posle večere, dva-tri viskija u gradu, to je bilo uobičajeno. Dešavalo se i da preteram, normalno. Onda mrzim sebe mesec dana. Mora čovek da se opusti, to su ljudske stvari”.
Kako je bilo u Rijeci po tom pitanju, kod Dragutina Spasojevića?
”Kod njega sam imao slobodu da ne dođem na trening. Pitam ga, je l’ mogu da izađem naveče u grad. Kaže on - može. Ne moraš da dolaziš na trening. Kako ti sad da ne ispoštuješ tog čoveka? Dođem na trening, prvi na trčanju. Ovaj što je bio sa mnom u gradu hoće dušu da ispusti, kaže - kako možeš?! Pa mogu. Uveče ja njemu - hoćemo do Opatije? Veli - ja ne idem. Pametan, video da ne može da izdrži taj ritam i odustao. I ja da sam nisam mogao, digao bih ruke”.
“Imao sam, doduše, jednu situaciju sa Spasketom, posle utakmice sa Dinamom u Zagrebu... Bilo 2:2. Desnica i ja odmah s puta odlazimo u Kristal, to je jedan bar... Muzika nas pozdravlja s vrata, doček. Kad, Muto mene udara po ramenu i pokazuje mi nešto. Ono Spaske u lokalu, video nas. Mi, normalno, odlazimo, ne možeš iz poštovanja da budeš u istom lokalu sa trenerom. Sutradan na treningu on meni - idi gde hoćeš, nije problem, nemoj mi samo malog Mutu vodit sa sobom”.
“Dešavalo se kad vidi nekoga vanka, u gradu, da ga kazni. Hrstića jednom uhvatio u Adrijatiku. Morao da plati 100.000 dinara. On pita - a kako Cukrova niste kaznili, i on je bio. A Spaske - Cuki može da podnese, ti ne možeš. Opet kažem, da je sve to uticalo na moju igru, ili na treninge, pa ne bih radio. Bio bih budala. Propao bih”.
Da li se nešto promenilo kad ste prešli u Hajduk?
”Ma isto se živelo. Jedino što dan pred utakmicu nisam izlazio”.
Split kao grad i ljubav prema Hajduku - to je nešto posebno. Kako ste vi to doživeli i preživeli?
”Nema toga nigde. U Evropi možda samo Marselj. Njihova filozofija je jasna: imaš pravo da igraš slabo, nemaš pravo da se ne boriš. Imaš pravo da izgubiš loptu, nemaš pravo da ne kreneš da je osvojiš posle toga. Mene su voleli jer sam uvek ginuo na terenu. Nema tu neke velike filozofije. Šta da ti zameri kad staviš glavu pod kopačku za taj dres?”
“Taj odnos navijača prema Hajduku, prema njegovim igračima, to ljudi sa strane ne mogu da razumeju. Hajduk je za te ljude način življenja”.
Čak i u ovo vreme, kada nije nekadašnja marka, pa ni favorit za trofeje, taj pritisak ne popušta?
”Hajduk je uvek Hajduk. Ima svoje ime. Kad igraš u Hajduku, moraš da težiš tome da budeš najbolji. Moraš tako da razmišljaš, tako da se ponašaš. Ideš u fast fud, u neku konobu, kafanu, ugledni restoran... Ne ponašaš se isto na svakom mestu. Taj restoran možda danas nema najbolji enterijer, možda mu konobari nisu kao što su bili, ali kad uđeš ti moraš da budeš uviđavan, da vodiš računa. Tako ti je i sa Hajdukom”.
Možete li da objasnite koji je to problem imao Hajduk kad izađe iz Splita u evropskim utakmicama? Neverovatan je taj disparitet između partija na Plinari, Poljudu, i onih na strani: Sent Etjen 4:1, 1:5; PSV 2:0, 0:3; Valensija 4:1, 1:5; Bordo 4:1, 0:4. Previše primera da bismo mogli da kažemo - slučajnost, ili nesreća, zar ne?
“A ima tu puno stvari. Mi smo ti, recimo, bili svetski prvaci u prijateljskim utakmicama. Dobijemo prvaka sveta Argentinu u Beogradu 4:1, Pape Sušić da tri gola. Dobijemo Italiju 4:0 u Zagrebu. Hajduk tuče Mančester junajteda na Trofeju Marjana 6:0. Ej, 6:0! To nije bilo ko, nego Mančester junajted. Zvezda pobedi prvaka Evrope Notingem Foresta u gostima... Živeli smo u takvoj sredini... Socijalizam, zatvorena komunistička zemlja. Istina, otvorenija nego Rumunija, Bugarska, SSSR i ostale, ali i dalje gledaš ka razvijenijem zapadu kao prema nečem većem od tebe, boljem. Bilo je do mentaliteta, možda i do kompleksa, svega pomalo. Iz iskustva mogu reći da nismo dovoljno verovali u sopstveni kvalitet. Je l’ bolji? Jeste. Pa šta, moram da ga napadnem, moram da mu dam gol. Ne mogu samo da se branim. Mada uvek stoji i ono da tom zapadu nije baš bilo zanimljivo da u finalu Kupa šampiona gleda Dinamo Kijev i Steauu. Radije bi gledali Juventus i Real Madrid”.
Blaž Slišković protiv Partizana u Beogradu“Da se vratim na nas - u suštini, puno toga nam je falilo. Počevši od iskustva i ponašanja u tim nekim situacijama. Dođe čovek sa sela u Beograd, u veliki grad. Kako se oseća? Sve mu je čudno, ne može da se navikne. Nekome treba 20 dana, nekome nekoliko meseci, neko se nikad ne navikne. Ili s mora pređeš na sneg. Tako je i sa nama bilo. Odeš odavde na neku utakmicu u Evropi, na zapadu pre svega. Vidiš onaj stadion, one uslove. U pi..u materinu, gledaš i ne veruješ. To je kulturološki šok. Počneš da potcenjuješ sebe, da gubiš samopouzdanje... Onda vidiš da te ni sudija ne gleda isto kao onog gospodina iz Londona, recimo. Na sve to, odgajan si drugačije, u drugačijem sistemu vrednosti, nemaš onaj njihov bezobrazluk. Imaš ga kod kuće, tamo se osetiš jako, svoj na svome. U gostima druga priča”.
Hajdukova najveća šansa za evropsko finale bio je onaj Totenhem 1984. Kako pamtite taj meč?
”Kao veliku nesreću. Mislim da smo imali kvalitet da u finalu sameljemo Anderleht. Igrali smo stvarno sjajno, imali opasnu ekipu... Desi se da u Splitu Gudelj uhvati loptu rukom kao golman - penal za njih. Dobijemo 2:1, međutim u Londonu zbog povreda ne možemo da igramo Zlatko Vujović, Baka Slišković i ja. Primimo gol iz slobodnog udarca, Jerolimov se pomeri u živom zidu i lopta prođe. Puno smo šansi imali posle. Duca Pešić najbolju, pogodi igrača na gol liniji, sa pet metara. Velika šteta”.
Tih godina bili ste redovni i u reprezentaciji. Ipak, odlazak na Mundijal 1982. je izostao.
„To je velika žal. Dogodila se ona situacija sa Šurjakom, posle utakmice protiv Luksemburga u Parizu, kad je on odlučio da ostane u Francuskoj. Od toga je ispao veliki problem pošto je Šure bio u armiji, služio vojnik rok. Svašta je bilo, KOS-ovci ga jurili po Parizu. Onda naši odluče da više nema igranja za reprezentaciju dok služiš vojsku. A ja se namenski bio prijavio kako bi mi deo roka prošao dok sam na pripremama i Mundijalu u Španiju. Tako da na kraju nisam otišao na Svetsko prvenstvo“.
„Krivo mi je i zbog Olimpijskih igara u Moskvi ’80. Imali smo ekipu makar za bronzanu medalju. Nažalost, nismo to ozbiljno shvatili. Završili smo kao četvrti“.
Posle Hajduka otišli ste u Tulon...
„Svaki grad u kom sam igrao bio je na moru. Tako i Tulon. Sjajan grad, sjajan tim. Tu su bili David Žinola, Paskal Olmeta, Bernard Kazoni... Bilo je dosta naših momaka u Francuskoj u to vreme“.
Francuzi su puno naučili od naših igrača i stručnjaka; Nemci to vrlo često pominju, Bekenbauer nekada, Rumenige sada - kažu, sve smo naučili od Čajkovskog i Zebeca. Kako je došlo do toga da mi počnemo da kopiramo druge i zašto više nismo učitelji? Gde se izgubio stil fudbala koji je gajen na ovim prostorima?
”Zanemarili smo neke važne stvari, osnove. Neka zakonitosti u fudbalu uvek moraju da budu iste. Noga kod udarca mora da bude u takvom u takvom položaju. Trčanje, tehnika trčanja, da bi mogao da menjaš pravac, mora da izgleda tako i tako. To se trenira. To radiš kao dete. Jer muskulatura pamti, mišić pamti... Vi danas ne možete da vidite igrača koji udara po lopti koja visi, da vežba udarac. Treneri kažu - on to mora da zna kad dođe kod mene u prvi tim. Istina, mora, ali moraš i ti sa njim da vežbaš, da ga usavršavaš dalje. Biće Mladinić je uvek govorio - trening počinje sa slovom a. Gledao sam Barselonu kad je bila u Splitu, zagrevanje... Znaš šta rade 15 minuta? Dugi pas, kratki pas; dugi pas, kratki pas. Po dvojica. Najjednostavnija vežba. Daj našem igraču pet minuta to da radi. Njemu će da bude dosadno. Kako onda da stvoriš automatizme? Kako da taj pas postane rutina? To mora da se radi svaki dan. Mislim da smo mi pomalo zapostavili te neke detalje. Moraš, čoveče, da treniraš! Da znaš osnove. Nije sve u taktici”.
“Druga stvar je problem sa trenerima u mlađim kategorijama. Došlo je takvo vreme da je finansijski momenat najvažniji. Nema više volontera, ljudi koji rade iz ljubavi. Danas trener što radi sa decom mora da ima ozbiljnu platu. Mora da bude gospodin čovek, a ne da se snalazi za dodatne novce na druge načine. Kako da se posveti ako mu daš 1.000 evra platu? Ne može. S ozbiljnom platom ti treneru obezbeđuješ i da bude nezavistan. Tad neće roditelj da mu dođe i da kaže - haj’ poguraj mog malog. Niti bilo ko drugi iz okruženja. Trener s dobrom platom, od koje može da živi ljudski, neće biti podložan bilo kakvim uticajima”.
Koliki je problem to što se već od trenera petlića zahtevaju rezultate?
”Veliki. Šta mene kao predsednika kluba zanima kako su igrali pioniri?! Pa jeb. mi se za to! Mene treba da zanima da li je taj trener naučio to dete da trči, da pravilno puca, kako postavlja nogu, je li brz. I na kraju, koliko je igrača pripremio za prvi tim”.
“Oni svi hoće da im treneri stvaraju igrače, da ih posle prodaju za 10-15 miliona. E pa ne ide to tako. Mene platiš 700 evra, a hoćeš igrača koji vredi 15.000.000! Tu nema elementarne logike. Ili mi daš u generaciji 30-40 dečaka. Kako ja da stignem da ih sve pogledam kad zadam neku vežbu? Koliko ta vežba treba da traje? Od toga sve kreće. Tako se stvaraju loše navike. Ne stignem da ga ispravim u jednoj vežbi, ne stignem u drugoj i ode sve k vragu... Posle je to mnogo teško da se popravlja”.
“Sve je to prilično jednostavno: ne možemo da kupujemo igrače od 20-30 miliona, što znači da moramo da stvaramo. Dođu bogati i odvedu ga. Šta sad? Stvaraj opet. Ko je onda u tom lancu najvažniji? Pa onaj što stvara! Znači, plati ga kako dolikuje i on će da radi posao”.
Postoji i teorija da se igrači s ovih prostora genetski više ne uklapaju u zahteve modernog fudbala. Kako gledate na to?
”Ima i toga. Sigurno. Čini mi se da je ranije bilo mnogo više brzih igrača kod nas. To sad nije tako. A brzina postala ključni faktor”.
Imate li objašnjenje?
”Genetski kod se menja. Brzina je nasledna. Vidi ovako: otac ti nije bio sportista, nije imao dovoljno fizičkih aktivnosti. Ti nisi sportista, ne provodiš vreme baveći se nekim fizičkim aktivnostima. Ceo dan presediš. Kako tvoje dete da bude brzo ili vešto? Ne može. Tako s kolena na koleno i onda dođemo do ovoga što imamo danas. Sve se to reflektuje”.
“Opet da ponovim - mi smo provodili vanka po deset sati, išli smo u stvarni svet. Trčimo, pentramo se, skačemo, tučemo se... Šta klinci danas rade fizički? Ništa. Sve je virtuelno. U školi nema akrobatike, plaše se nastavnici da će deca da se povrede. A u naše vreme penješ se na konopac, salto, leteći kolut, razboj. Razne pizdarije”.
Igračku karijeru završili ste u svom Šibeniku u drugoj polovini osamdesetih. Igrali ste jedno vreme libera. Deluje da ste kompetentni da kažete u čemu je tajna hrvatskih štopera? Otkud ta najezda tako talentovanih igrača odjednom?
“Hrvatski štoperi su najbolje taktički obučeni. Gledaj: Soldo spor, Jerkan spor, Štimac spor, Bilić spor... Slaven je uz mene postao igrač, on je u Šibeniku igrao štopera, ja zadnjeg. Sve je od mene naučio. Ukratko, mislim da naši štoperi spadaju u najpismenije na svetu. Pritom, ovi mlađi momci što su došli imaju i brzinu“.
Kako ste danas sa zdravljem? Odgovara li vam novi način funkcionisanja?
”Za mene koji sam spavao do 12 ili jedan, sve to predstavljalo je veliku promenu. Sada se leti dižem u pet ujutru. I to bez sata. Već u pet i po sam na imanju. A nekada sam u to vreme dolazio kući... Prija mi taj dodir sa zemljom, fizički sam aktivan, što je za moje godine važno. Osećam se dobro i zadovoljno u 72. godini. To je najvažnije”.
Noćni život vam ne fali?
„Ne priliči mi više. Unuk je već momak od 19 godina. Na šta bi ličilo da se sretnemo u noćnom klubu. Određene stvari se rade u određenim godinama. Naravno, nisam se odrekao ni zabave ni drugara. Jedino što više ne pijem. Popijem ponekad pivo, ili malo šampanjca. To je sve”.
Da li biste nešto menjali u životu da možete, krenuli nekim drugim putem?
”Ako i bih, to su sitnice, detalji. Jesam li mogao više - jesam. Jesam li mogao manje - jesam. Mislim da sam imao lep život. Malo ko je tako uzbudljivo živeo. Na koncu, nije sve do sticanja novaca. Važno je i to kako te ljudi gledaju, kako su te upamtili i kako pričaju o tebi. Živ sam, zdrav, supruga, deca, četvoro unučadi. To je moje bogatstvo. Šta još da poželim?“
Kako unučići gledaju na dedu, prepoznaju li ga kao nedakašnju vedetu, zvezdu?
„Ova deca manja ne znaju, starija je naučila. Nije mi puno toga verovala kad sam joj pričao. Znate kako, mladima su danas zvezde neki drugi ljudi. Ovi rijaliti, sve što nas okružuje... Mi smo nekad imali mesto za takve u Šibeniku, zvalo se Mala kuća. To ti je ludnica. Takve bismo stavili iza žice i onda bi oni radili ono što ovi rade u tim emisijama. Sačuvaj bože. Danas imamo degradaciju svega u društvu“.
Čime se još zabavljate pored zemlje?
„Kad god mogu odem na Kornate. Ronim, vadm školjke, tučem puškom. To mi je u genima“.
.jpg.webp)
_Cropped.jpg_(1).jpg.webp)
.jpg.webp)
