Pre 30 godina Genije je otplesao najlepšu igru: Te noći je preterao…

Zvezdini navijači će se setiti kontre u Minhenu i kako brkati Jirgen Koler ispušta dušu dok pokušava da ga stigne, a onda nemoćno odustaje gledajući kako leva noga odapinje strelu u suprotan ugao, a stopalo ostaje u vazduhu. Mnogi će reći mu je najbolja bila ona kada je plesao na Old Trafordu. Bacao je levo i desno Fergusonove Crvene đavole, driblao po trojicu, ali Darko Pančev nije imao dan… Milanovi navijači će se odmah uhvatiti za meč protiv Barselone i verovatno najlepši gol u istoriji evropskih finala kada je Dejan Savićević bacio pod noge Krojfov Drim tim.

Međutim, najpažljiviji hroničari na Apeninima tvrde da je na današnji dan pre 30 godina Savićević odigrao najbolju partiju u karijeri. Gazeta delo Sport nije propustila priliku da podseti mlađe generacije zašto je ovaj datum crveno slovo u kalendaru slavnog Milana i zašto je Dejan Savićević igrač koji mora da se pamti i poštuje. 

I kako je to danas u Gazeti opisao kolega Furio Zara:

“Posejao je mnoge magije na svom fudbalskom putu, ali te noći je preterao…

Dejan Savićević je 19. aprila 1995. – tačno pre 30 godina – odigrao meč koji bi iznova trebalo da se prikazuje po školama fudbala. Udobno se smesti narode, šou počinje…

Fokusirajte se na na mršavka crne kose i nestašnog pogleda. Pažljivo pogledajte njegovu levu nogu. Đavolju nogu koja seče i veze. Šamara i miluje. I sadrži najintimniju tajnu fudbala: Zabavu koju osećate dok mu je lopta u nogama.

(©Guliver)

Te noći je Dejan Savićević ispunio svojih 90 minuta nepredvidivim slalomima, kovrdžavim driblinzima koji su izgledali kao plesni koraci, zaslepljujućim bljeskovima koji su osvetljavali San Siro umesto reflektora. U Skali fudbala se te noći igrao revanš polufinala Lige šampiona između Milana i Pari Sen Žermena. U prvoj utakmici u Parizu, gol Zvoneta Bobana je bio dovoljan za osvajanje Pariza. Milan je u revanšu ponovo pobedio i sa 2:0 otvorio vrata finala.

Treće uzastopno finale u tim godinama plamena i vatre, peto u poslednjih sedam godina otkako je počela Berluskonijeva era, osmo u ukupnoj istoriji kluba. U fudbalskim almanasima to danas nigde ne piše, ali Dejan Savićević je sam pobedio tu utakmicu. To je bila Noć Genija.

Malo je igrača u istoriji fudbala poput Dejana Savićevića koji su ujedno oslikavali talenat i indolentnost. Prateći svoju prirodu, Genije se ukazivao na momente. Upravo to ga je učinilo tako voljenim. Kao što znate, čekanje na otkrovenje vredi više od samog otkrovenja. Čak i kada je Dejan lutao po terenu, upuštajući se u jalov i neefikasan dribling, navijači Milana su ga pratili čežljivim i milujućim pogledima. Uvereni da će se taj veličanstveni plejmejker – da, on je plejmejker jer njegova moć je bila njegova mašta – svakog momenta osloboditi okova taktike i transformisati se u onu najčistiju i najlepšu “desetku” sa loptom zalepljenom za nogu. I sposobnošću da na terenu počne da slika fudbalska čuda. Umetnost Genija je bila neprocenjiva, nepredvidiva i nemerljiva.

Podrazumeva se da je odnos Genija sa tadašnjim Milanovim trenerom Fabijom Kapelom bio pun muke… Jedan je tražio da prati note ostatka fudbalskog orkestra, ali je drugi svirao svoju muziku. Jednom prilikom je Savićević rekao novinarima: “Šteta što me je Kapelo zamenio. U drugom poluvremenu bih napravio spektakl jer bismo igrali na polovini terena koja je u senci umesto na suncu. Vruće mi je bilo na suncu u prvom poluvremenu”.

A onda, kao duh iz Aladinove lampe, Savićević je te noći izašao baš kada ga je Milan trebao. Postigao je dva gola, po jedan u svakom poluvremenu. I verovali ili ne, ali ta dva gola su bila najmanje važni detalji u njegovom nastupu te večeri. Prvi gol je dao posle prodora sa desnog krila. Namerio se na svog direktnog čuvara Rikarda Gomeša i fintom ga tako izbacio iz ravnoteže da je ovaj izgledao kao da je upao u rupu. Genije se vodeći loptu desnom nogom karakteristično uteturao u šesnaesterac, a zatim je niskim udarcem levom nogom provukao pored golmana Lame. Franko Zukala je u komentaru na RAI televiziji rekao da je taj gol slomio moral Pari Sen Žermena.

Drugi gol je dao kada je Desai prekinuo protivnički napad i odigrao pas u centralu za Savićevića. Išao je sa njom desetak metara, imao vremena da pogleda, da se zaštiti ako ga sustigne protivnik. Svašta je mogao. Ali, samo je stigao na ivicu kaznenog prostora i bilijarski preciznim udarcem pogodio ugao Laminog gola. Jednostavno i savršeno.

Te nedelje, klupski fanzin “Forza Milan” je izašao sa simboličnom naslovnicom. Franko Barezi je držao u ruci loptu, a grlio ga je Savićević iz naslov: “Svi u Beč”.

Dejan Savićević je u Milan stigao u leto 1992. Godinu dana ranije je sa Crvenom zvezdom u Bariju postao prvak Evrope. Već je bio slavan. Sa Zvezdom je osvojio i tri titule prvaka države i Interkontinentalni kup. U izboru za Zlatnu loptu je završio na drugom mestu iza osvajača Žan Pjer Papena. Vodila ga je ambicija da se takmiči van granica koje je prerastao u svojoj državi.

Milan ga je kupio za 10 milijardi lira u eri u kojoj je Silvio Berluskoni sakupljao kolekciju šampiona. Milanov predsednik se u fantastičnu “desetku” zaljubio nešto ranije, kada su Rosoneri 1988. ukrstili koplja sa Crvenom zvezdom u čuvenoj beogradskoj magli. Savićević je sam doveo Jugoslovene u vođstvo pre nego što je pala siva zavesa… Istoričari se slažu da je to noć kada se Milanova istorija okrenula. Utakmica je završena sutra nakon penala, a Savićeviću je penal odbranio Đovani Gali.

(©Guliver)

Sezona 1994/95 se pokazala kao Dejanova najbolja u Milanu. Kako po postignutim golovima (11), tako i po kvalitetu nastupa. Jednostavno rečeno: Ako bi i kada bi hteo, Geniju je te sezone bilo potrebno samo desetak minuta njegove fudbalske muzike da omami protivnike i reši utakmicu.

Taj Kapelov Milan je 1995.otišao u Beč u finale protiv Ajaksa. I izgubio. Završena je veličanstvena era Milana koja je počela sa Sakijem, a završila se sa Kapelom. Savićević nije bio tu u finalu protiv Holanđana. Nekoliko dana pre finala je na treningu istegao mišić. Doktor Monti ga je pregledao i očajnički odmahnuo rukom: “Ništa ne možemo da uradimo”.

Uprkos tome, Milan je do samog finala čuvao tajnu o Dejanovom stanju. Godinu dana ranije, Rosoneri su Krojfovoj Barseloni u finalu očitali lekciju sa tri znaka uzvika. Savićević je postigao verovatno najlepši gol u karijeri kada je ukrao loptu Nadalu i lobovao Zubizaretu. Bio je to balistički projektil predoređen da ostane u dugom sećanju crveno-crnog naroda.

Ali, tog 19. aprila 1995. godine, Genije izveo najkompletniju i najlepšu predstavu u dresu Milana. Bio je to umetnički spektakl fudbalskog mađioničara koji je levom nogom raspevavao loptu te večeri. Te noći je u ekstazu poslao ljude koje su želeli lepotu u fudbalu. I ništa drugo”.