PRELAZZI: Anima candida

Ako ste, kao i vaš ostareli kolumnista, ovih dana i nedelja, pored svih muka ranog leta i kraja fudbalske sezone, imali još i okruglu godišnjicu mature, onda ćete vrlo dobro razumeti sledeću metaforu.

U svakom odeljenju bude poneko koga je lako zaboraviti, čijeg se imena teško setiti kada prođu godine.

Bio je povučen i tih, eventualno se frizurom odvajao od ostatka razreda. Neka bude da je sedeo u srednjem redu, u nekoj klupi ni tamo ni ovamo, ni među štreberima ni među mangupima što su se gađali papirićima.

Ni u školskom se dnevniku nije isticao: da đačke ocene daju fudbalski izveštači, njegove bi bile sve sedmice; ako su bodovali profesori, bila je to trojka do trojke, uz poneku četvorku i peticu iz prirodnih nauka.

Pa zašto ga je onda, kog matraka, toliko voleo razredni starešina? Na ama baš svakom roditeljskom sastanku, kada matorci dođu naoštreni poput novinara sa beležnicama i diktafonima, umesto da priča o onima koji su donosili nagrade i nizali petice, nastavnik bi se uhvatio njega. Bez njega ovo odeljenje ne bi bilo toliko uspešno, on je vezivno tkivo, ma lepak koji sve drži na okupu.

Sad zamislite dvadeset godina kasnije, treba da organizujete žurku za godišnjicu mature, nije da se ne sećate njegovog imena, ali morate da zastanete makar na trenutak.

Možda se baš tako oseća administrator Viber grupe – garant se zove Frančesko Antonioli, ličilo bi na golmane da se bave takvim stvarima – koja bi trebalo da okupi poslednju šampionsku generaciju Rome?

"Toti i Batistuta dolaze, praviće im paradu ispred stadiona. Delvekio i Montela će zajedno, za inat. Samuel i Kafu stižu među prvima, Zago će verovatno da se pojavi kad se najmanje nadamo. Kandela i Zebina neće da ispale, bez brige. Ako ne zeznu nešto s letovima, i Nakata će, on je makar pouzdan", napisao bi.

PRELAZZI: Elvis i Majkl Džekson su napustili zgradu

Onda bi neko pitao: "A fali li nam neko?"

"Zaneti! Bravo, Zaneti, kako njega da zaboravimo."

"Aha, i to je to?"

"Joj, ne, i Emerson je bio. I Guigu, i Aldair, i Markos Asunsao, ko će sve te Brazilce pohvatati..."

"Dobro je", odahnuće bivši šampioni i aktuelni penzioneri. "Izgleda da je to to."

"Sem ako razredni, pardon Mister, ima nekog da doda?"

I tek tada, tek pred samo zaključenje spiska, čak i posle dvojice rezervnih golmana, Fabio Kapelo bi došao do reči i podigao glas. I viknuo ime tipa iz srednje klupe, onog što ga je mnogo voleo.

Onog što je, tako je govorio pred svim novinarima u toj ludoj sezoni, bio lepak bez kojeg ništa nije funkcionisalo.

Ništa lično, braniće se svi, samo je – svojoj frizuri uprkos – bio toliko neupadljiv. Koliko neupadljiv? Pa, odigrao je u sezoni 2000. na 2001, kada je Roma postala šampion, "samo" najviše utakmica. Deset više od Il Kapitana. Ne sećate ga se na prvu loptu? Pa, samo zato što su Kapelo i on tako hteli.

"Damijano Tomazi!", lupiće se posle Don Fabiove packe kolektivno po čelu i administator i njegovi ortaci. "Pa da! Anima candida, jesmo li ga tako zvali, beše? Gde li je taj lik, zaboga?"

Damijano Tomazi (Foto: ©Reuters)

Dobro, karikiramo malo previše, svaki fudbaler u Italiji zna gde je posle zanimljive igračke karijere, tokom koje je učestvovao u 33 odsto svih titula u istoriji rimskog kluba i prikupio dvadeset nastupa u azurnom dresu, bio Damijano Tomazi, jer je bio na njihovoj strani.

(Kao što svaki pravi navijač Rome zna da Fabio Kapelo nije govorio tek da bi nešto kazao, te da je "Anima candida", skupa sa Kristijanom Zanetijem na sredini, zaista bio srce i duša i tutkalo i pogonski točak šampionske generacije; bez njega ni Toti ni Aeroplanino ni Batigol ne bi mogli da imaju toliko slobode.)

U poslednjoj deceniji, nekada čupavi i snalažljivi ali nikada dovoljno opevani "ćentrokampista" obnašao je dužnost prvog čoveka unije profesionalnih igrača Italije, i borio se za njihova prava, bilo da su ih maltretirale gazde, bilo da su ih potkradali menadžeri, bilo da ih je na zub uzela država, kao kada ih je sluđivala tokom pandemije koronavirusa.

A onda je Damijano Tomazi odlučio da makar nakratko ostavi fudbal – javi se tu i tamo, uglavnom kad ga pitaju; tako ga je pitalo šta misli o dolasku Nemanje Matića na poziciju Damijana Tomazija u Murinjovoj verziji "Vučice" i bio je optimista, pre svega zbog poverenja koje Portugalac uživa nakon trijumfa u Ligi konferencije – i da se okuša u nekim potpuno novim vodama.

U Italiji je, pomalo u senci onih u Francuskoj, a posebno nekih drugih događaja, proteklog vikenda održan prvi krug lokalnih izbora. Nije ovo mesto za takve analize, ali jeste za jednog novopečenog političara.

Ima 48 godina, ali bez problema biste ga prepoznali: Damijano Tomazi i dalje ima onu kosicu, doduše prošaranu sedima, kao od pre dvadeset godina kada je usrećivao đalorosi deo Rima i nastupao na baksuznom Mundijalu u Japanu i Južnoj Koreji.

Tomazi je oduvek bio čudna sorta, ne samo zato što na terenu retko beše najupadljiviji: onaj nadimak "anima candida", "čista duša", pratio ga je ne samo zato što je bio dobar čovek – a vele da jeste – već i veliki vernik, koji je svojevremeno agitovao protiv vojnog roka, pozvavši se na prigovor savesti, jer pravi vernici ne ljube oružje ni lance.

Skromnost je dokazao i kada je, doživevši veliku povredu, pristao da mu se plata ograniči na skromnih 1.500 evra, mada je to nadoknadio u onoj kineskoj epizodi.

A ovih dana?

Damijano Tomazi, otac šestoro – šestoro! – pobednik je prvog kruga izbora za gradonačelnika Verone (rođen je u Negraru, gradiću nadomak mesta što su ga proslavili Romeo i Julija, ali i Điljola Ćinkveti, prva pobednica Pesme Evrovizije iz najmuzikalnije nacije na Starom kontinentu), sa skoro 40 odsto glasova, što je čak i za dobro upućene komentatore bilo ogromno iznenađenje, tim pre što je Verona tradicionalno konzervativni, desniji grad.

Tomazija je podržala široka koalicija levičara – između ostalog, njegov program uključuje izgradnju besplatnih vrtića – ali to sad nije toliko bitno: bitno je što je, kao nekada na terenu, sve radio drugačije. Nije pravio velike mitinge, nije dovlačio pristalice autobusima, razgovarao je tet – a – tet sa potencijalnim biračima i objašnjavao im zašto je njegova vizija za grad dobra, uz poruke kao što su "Nismo nasledili ovaj svet od svojih roditelja, već smo ga pozajmili od svoje dece; zato moramo da im ga vratimo u boljem stanju nego što je bio".

Damijano Tomazi (Foto: ©AFP)

Kao nekada u Romi, kada je pokrivao svaki pedalj, ma svaku vlat na terenu, i kada je znao zašto radi to što radi – mada mnogima drugima nije bilo jasno – tako i danas Damijano Tomazi u jednoj drugoj, mnogo prljavijoj, ma potpuno toksičnoj branši, pokazuje da pristojnost, vrednoća i integritet imaju prođu.

I da dobri momci mogu da pobede – iako bi Tomazi mogao ipak da izgubi u drugom krugu, 26. juna, jer bi u "baražu" njegovi rivali mogli da se ujedine. Doduše, i na veće prljavštine je navikao...

A da mu fudbal ipak nije izvetrio, dokazao je namigivanjem ka jednoj novoj tradiciji Kalča, koju je svojevremeno proslavio trener Salernitane Davide Nikola (mada je on sada prešao na tabane): pedalanju. Ako pobedi u drugom krugu izbora, obećao je, biciklom će osvojiti čuveni alpski prelaz Stelvio, čije serpentine znamo sa Đira.

Pa, ako uspe u tome – a valjalo bi mu držati fige ne samo ako ste navijač Rome i nadate se da će pobednički pelcer nastaviti da se prima; pa ni ako volite Helas Veronu ili vam duša plače zbog Kjeva – možda će biti teže zaobići Damijana Tomazija, tu čistu dušu, kao nekad o godišnjici mature, pardon o godišnjici poslednjeg Vučicinog skudeta.