PRELAZZI: Balada o štrajkaču i njegovom sinu

Novine su danima pisale o tome, naslovi su bili brutalni, i svako je, pa i tetka što na Kalenića pijaci prodaje kupus, imala stav o tome. Najveća zvezda jednog slavnog kluba u crvenim dresovima, bivšeg višestrukog prvaka Evrope, stupila je u štrajk.

Nije mu se sviđalo gde klub ide. Nije mu se sviđalo kakvi su mu saigrači. Nije mu se sviđao trener, ni stari, a ni novi. Nisu mu se sviđale gazde. Prevarili su ga. Rekli su mu da će biti drugačije, da treba da se strpi.

A znate kako biva sa svakim štrajkom, imate onoga koji njime rukovodi – u ovom slučaju, rukovodi samim sobom, jer ovo je bilo samostalno odustajanje od izvršavanja radnih obaveza – i imate one druge, koji ćute i rade.

Neki bi rekli da su oni štrajkbreheri. Neko bi rekao da su samo normalni ljudi, s malo više poštovanja za one koji izdvajaju velike novce samo da ih gledaju. Neko treći bi samo opsovao: "Imaju toliko para, samo da jure loptu, i još se nešto ljute!"

Svi bi bili u pravu.

Čak i štrajkač, taj oko kojeg su se lomila koplja i komentari, čak je i on bio u pravu.

Nekada imaš priliku da ispraviš svoje greške; nekada to umesto tebe učini neko drugi. Neko tvoj najbliži.

Nije, hoćemo reći, Kristijano Ronaldo uradio ništa novo kada je jesenas digao dreku i na talambase obznanio svoje odustajanje od Mančester Junajteda.

Bio je pre njega jedan drugi napadač koji je bio najveća zvezda svog kluba u crvenim dresovima, višestrukog prvaka Evrope, koji je, kao da je francuski doktor ili nemački mašinovođa, obustavio radove i stupio u štrajk. Time, naravno, podelio javnost i navijače, a sebe zanavek obeležio, čak i ukoliko mu je kasnije oprošteno.

Vreme je, vele, majstorsko rešeto, a Pjer van Hojdonk je majstorski rešetao; i upravo zato je sebi dao za pravo da bude iznad jednog kluba.

Danas, ali dobro, nećemo još o tome, ne danas, danas ćemo se sećati gola Van Hojdonka protiv Liverpula, i jednog štrajka u jednom drugom vremenu; ne danas, ali uskoro, jedan drugi Van Hojdonk bi mogao da dođe tamo gde je sve počelo.

A počelo je košmarno, nastavilo se bajkovito, završilo se u zloj krvi, kao da je epizoda "Succession" a ne nekoliko sezona u engleskom fudbalu s konca devedesetih.

Pjer van Hojdonk došao je u Notingem Forest, da pokuša da ih iščupa iz kandži ispadanja iz Premijeršipa, u zimu 1997. Kada nisu uspeli, iako član holandske reprezentacije koja će igrati i na Svetskom prvenstvu dogodine, odlučio je da ostane u onome što danas znamo kao Čempionšip. (Svaka sličnost sa Aleksandrom Mitrovićem je namerna!)

U drugom rangu, Van Hojdonk i njegov partner Kevin Kempbel zajedno su dali 67 golova (34:23 za Holanđanina); postoje te fotografije sa Siti Graunda na kojima ga navijači nose na ramenima, i bio je to, dugo posle dana Brajana Klafa, dan slavlja i slave, kada se sve činilo moguće.

A onda je Pjer van Hojdonk, gol-mašina iz Rozendala, iz Brede, iz Glazgova, iz Notingema, iz Lisabona, iz Roterdama, iz Istanbula, iz svakog grada u kojem su postojale stative i fudbalski tereni, jer malo je bilo jednostavno ubojitih i ubojito jednostavnih špiceva kao Pjer van Hojdonk.

Na sve to, imao je i okrutan slobodan udarac, a imao je i harizmu u obliku čičak-trake kojom se lepio direkt za srca navijača. Baš će u Stambolu postati Aziz Pjer, Sveti Pjer, tako će ga nazvati pristalice Fenerbahčea.

Ali pre nego što je postao svetac, bio je štrajkač.

Jedna strana priče iz tog leta 1998. jeste da su obećali da će ga prodati, i da je Njukasl Ruda Gulita ozbiljno zagrizao; druga je što je Forest tog leta "doveo oslabljenja", da parafraziramo Mutu Nikolića. Otišao je Kempbel, otišao je kapiten Kolin Kuper, stigao je samo Najdžel Kvoši; Van Hojdonk je preporučio svog ortaka Vima Jonka, ali ni od njega ništa nije bilo.

Celo leto, Van Hojdonk je slušao vesti o katastrofalnom prelaznom roku i nije trebalo biti veliki mudrac pa zaključiti da je Notingem Forestu doslovno presuđeno već tada.

Od oca je ostanulo sinu: Cveta porodično stablo Van Hojdonk

Njegov odgovor bio je čudnovat, ako ne i brutalan. Pokušao je, pričao je kasnije, da napravi neku vrstu sindikata, osnuje štrajkački odbor u svlačionici i povede bunu protiv predsednika kluba i menadžera. Kada mu to nije uspelo - a nije ni čudo, jer su njegovi dojučerašnji drugari smatrali da je preterao, sem što ih je vređao u javnosti (eto i odatle Kristijanu pelcer!), govoreći da nisu dovoljno dobri.

Umesto podrške, dobio je pretnje od saigrača. Mark Krosli je pretio da će ga nokautirati kada ga vidi. Menadžer Dejv Baset rekao je da Holanđanin može da nabije ideju o pomirenju tamo gde sunce ne sija. Notingem je bez Van Hojdonka posrtao, kao što bi verovatno posrtao i sa njim.

Vratio se tek u novembru, ali stvari nikada više nisu bile iste. Zapravo, kada je postigao svoj prvi pogodak, protiv Derbi Kauntija, jedno petnaestak sekundi proslavljao je sam, pošto mu niko od saigrača nije prišao – čestitali su asistentu Skotu Džemilu. Navijači su bili, u najmanju ruku, zbunjeni: eto njihovog talismana, čoveka kojem su pevali i kojem su se divili, kako ih je prodao, a sada se pravi da je sve to bilo nevažno.

U aprilu 1999. na Siti Graund došao je Liverpul Žerara Ulijea. Bio je to vikend nakon što je Robi Fauler pošmrkao liniju u gradskom derbiju protiv Evertona, ali i dalje nije bio kažnjen. Rednap i Oven su dali golove, ali je duboko u nadoknadi dosuđen jedan slobodnjak, i Dejvid Džejms je gledao kako lopta obilazi živi zid za 2:2.

Forest je ispao, Van Hojdonk se vratio u Vitese, između ostalog i jer nijedan veći klub nije hteo da rizikuje s takvom glavom – posle neki drugi hoće, i neće se pokajati – a sa svakom godinom u kojoj je bivši prvak Evrope stagnirao ili propadao, sve tamo do treće lige, njegov štrajk je postajao manje grozan, njegov protest opravdaniji, sve dok nije palo skoro pa potpuno pomirenje.

Ovog aprila, skoro dve i po decenije kasnije, Notingem Forest opet igra u Premijer ligi protiv Liverpula; Pjer van Hojdonk je stručni konsultant na televiziji i često komentariše utakmice svog bivšeg kluba, koji mu je – tako veli – u srcu, ali postoji nešto drugo, nešto eventualno ili nešto potencijalno, što bi moglo da zaokruži celu priču.

Imobile i Sidni van Hojdonk (desno) ©AFP

Otkako igra dobro tamo u Herenvenu, nakon pogreške sa odlaskom u Bolonju, traje priča o transferu Van Hojdonka na Siti Graund. Ne Pjera, naravno, već Sidnija, njegovog sina. I on je napadač, sa tim instinktom u DNK, i neko bi se mogao zapitati kako je moguće da je Notingem Forest doveo milion i jednog igrača – i dva miliona špiceva pride – ali ne i Van Hojdonka.

Toliko bi simbolike bilo da Sidni završi ovog leta u Notingemu, na Siti Graundu, a još više ukoliko ekipa ispadne, pa da opet u Čempionšipu mreže trese jedan Van Hojdonk.

Samo da opet jedan Van Hojdonk ne osnuje sindikat, pa da ga onaj grčki pesnik, brodovlasnik i medijski mogul ne pošalje na dno Saronskog zaliva...