Prelazzi: “Bolji od Mesija? Bolji od Ronaldinja?” 

Svojevremeno su Stivenu Hokingu, čoveku sa možda i najbriljantnijim umom u ovom veku, ozbiljni novinari, recimo iz časopisa New Scientist ili tako nečega, postavili jednostavno pitanje: 

Šta je za vas najveća misterija?

Očekivao je novinar da će mu Hoking reći – pardon, otkucati – nešto dubokoumno, posebno što mu se već tada bližio kraj, nešto što će čovečanstvu ostaviti veliki zadatak za naredno stoleće. Možda nešto o putovanju kroz vreme, o kvantnoj gravitaciji, o crnim rupama, o matematičkim problemima koje mi smrtnici ne možemo da pojmimo?

A ovaj fizičar, genijalac, kosmolog, Epstinov prijatelj (dobro, to ćemo kasnije saznati), on mu je mrtav ‘ladan odgovorio:
“Žene, brate moj. Žene su potpuna misterija.”

(Ovog brata smo dodali zbog dramskog efekta, ali sve ostalo je, kunemo se, činjenica.)

E isto tako su se, valjda, osećali Gari Nevil, Džejmi Karager i Roj Kin kada su, u sada već čuvenoj epizodi podkasta “The Overlap” ugostili Henrika Larsona. (Molimo jezičke čistunce da nas ne teraju da pod stare dane to izgovaramo Lašon, hvala!)

O svemu je tu bilo priče, i gotovo svaki aspekt je važan i za ovaj naš tekst i za svakodnevicu kluba u kojem se Šveđanin najduže zadržao, ali možda je najzanimljiviji bio detalj kada ga domaćini pitaju nešto sasvim jednostavno:

Ko je najbolji fudbaler s kojim si igrao?

Očekivao je Gari Nevil, a očekivao je i Kin i Džejmi Karager, čak i ako sva trojica pripadaju onoj vrsti osoba koje često izgovaraju gluposti, pardon stvari, samo da bi izgovorile stvari, pardon gluposti (moderno se to kaže “rejdž-bejtuje”), da će Larson odabrati nekog od sasvim očiglednih kandidata.

Uostalom, proveo je dve godine u Barseloni kada je taj klub polako postajao ono što je danas; delio je svlačionicu sa Ćavijem i Inijestom, sa Dekom, sa izvesnim Brazilcem po imenu Ronaldinjo, u napadu je bio Samjuel Eto, a tu negde se javljao i bledoliki klinac koji je umeo sve sa loptom, i koji će u naredne dve decenije postati jedan od najboljih svih vremena, a svakako najbolji u ovom veku. A igrao je i sa onim drugim koji bi voleo da smo napisali prethodnu rečenicu baš o njemu…

Eh, čuveni Šveđanin, pamti se i njegov jezik kada bi postigao gol pa bi se nasmejao oko glave, pamte se i oni dredovi na toj glavi u zeleno-belom dresu – a sada je sed! – on im je mrtav ‘ladan odgovorio:
“Ljubo Moravčik, braćo moja. Ljubo Moravčik je najbolji.”

Eto ti ga sad; čak i da ste pomno pratili škotski Premijeršip, koji je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih bio mnogo kvalitetniji nego danas, možda se ne biste setili malenog Slovaka koji je, pravo niotkuda, postao legenda Seltika, taman da napravi ubitačni tandem sa Larsonom.

(Mada je u podkastu Ijan Rajt odmah klimao glavom, taj je odmah znao šta je posredi.)

Jer malo je i danas takvih priča kao što je ona koju je u Glazgovu servirao slovački vezista. (Inače, Slovaci za igrača sredine terena kažu “stredopoljar”, ali postoji i druga, još lepša reč - založnik.)

Ovaj “založnik” stigao je na poziv doktora Jozefa Vengloša u Seltik 1998. godine, tada već kao 33-godišnjak koji je preveliki deo karijere proveo u Sent Etjenu. Sama činjenica da ga je na Ostrvo doveo sunarodnik, skoro pa prijatelj, bila je povod za veliku medijsku dramu, skoro pa sačekušu: “Bojsi” su potrošili 300.000 funti na čoveka koji ima 172 centimetra i nikakve izglede da uspe u grubom fudbalu koji se i tada i danas negovao u ovim krajevima, glasila je dijagnoza.

Ispostaviće se da je to bilo najbolje potrošenih 300.000 funti u novijoj istoriji Seltika: na svom prvom “Old Firmu” Moravčik je postigao dva gola, taman koliko i Henrik Larson.

Njih dvojica biće najbolji par s onu stranu Hadrijanovog zida, a Moravčiku ništa nije smetalo što je bio mali i što nije više mogao niti želeo da trči, sem kada bi nekome želeo da otvori mozak driblingom; ima ona teza o tome da kornjače žive dugo jer nigde ne žure, i baš je takva bila karijera, i baš je takav bio stil igre čoveka koji je odigrao više mečeva za reprezentaciju Čehoslovačke nego svoje “krnje” domovine.
“I dalje ne znam da li mu je bila bolja levica ili desnica”, poverio se Larson u tom podkastu.

Ljubo će biti još stariji kada na Parkhed stigne Martin O’Nil, i kada okupi onu ekipu u kojoj su bili i Kris Saton, Stilijan Petrov, Nil Lenon i stena od čoveka Bobo Balde u odbrani. U dve prve sezone ubedljivo će osvojiti titulu – u drugoj su doživeli samo jedan poraz, od Aberdina – a pamte se i Old Firmovi u kojima su slavili sa 6:2 ili 0:3, kao i pobeda nad Del Pjerovim Juventusom od 4:3.

Tada je, na jeziku koji Ljubo dobro razume, Pavel Nedved rekao da se oseća počastvovanim što je delio teren sa njim, i to na Seltik parku.

Možda nije slučajno što se Henrik Larson u javnosti pojavio baš sada, i njegovo sećanje na legendarnog saigrača samo je začin u mnogo ozbiljnijim temama koje je otvorio. 

Pričao je, između ostalog, i kako ga kao špica koji je žudeo za golovima nervira taktika zasnovana samo na posedu i na kontroli koja često ne vodi ničemu, i da ga nervira što je u fudbalu toliko novca. Koliko novca? Toliko da se često zaboravlja da ova igra pre svega treba, mora da donosi i širi radost.

Uostalom, ako je u pravu za Moravčika, onda je i u pravu kada strahuje da su utakmice postale previše dosadne…

Ali ponajviše nije slučajno jer je njegovom i Ljubovom Seltiku trebala neka dobra priča, kao hleb nasušni. 

Čuveni klub se ove sezone pretvorio u sprdnju, i van terena i na njemu, pa i na tribinama, sa kojih se čuju uvrede upućene upravi. 

Nakon što je dugo traženi otkaz dobio Brendan Rodžers, dizgine je nakratko preuzeo upravo Martin O’Nil, svetac katoličkog življa u Glazgovu, a onda je neko iz uprave mnogo gledao seriju “Ted Laso” i iz američkog MLS-a doveo trenera koji je preko bare najviše na ceni, Francuza Vilfrida Nansija.

Možda, samo možda ono što se dogodilo ne govori i o tome kakva je ta američka liga zaista, već samo o tome da Nansi nije bio spreman za ovoliki zalogaj; ipak, dobro upućeni novinari – tekst Stivena Mekgauana za “Herald” jedno je od luđih štiva koje možete pročitati ukoliko vas zanima ova tema – izneli su tri korpe prljavog veša iz kojeg je sasvim očito da čovek nije znao gde je došao.

Na kraju se vratio O’Nil, makar do kraja sezone, Seltik je opet počeo da pobeđuje i da diše za vratom Hartsu; ovog vikenda čeka nas blagi predah od Premijeršipa i gostovanje “Bojsa” nižerazrednom Aflek Talbotu, a onda u narednom kolu meč u Edinburgu, koji će možda odlučiti titulu.

I kao što je svakome trebao igrač kao što je bio Ljubo Moravčik, a da to i ne zna, tako je i Seltiku, u najčudnijem i najtežem trenutku u poslednjih nekoliko godina, bila potrebna jedna dobra, pozitivna priča. Pa makar ona bila samo nostalgija njihovog dobrog duha, Šveđanina koji se radovao fudbalu, i fudbal se radovao njemu.